Otvoreno pismo predsedniku opštine

Kao što smo nedavno u tekstu „Neverovatna količina mržnje iz usta predsednika opštine Gornji Milanovac“ objavili da je predsednik opštine Gornji Milanovac Dejan Kovačević optužio Kristinu Milošević, predsednicu Opštinskog odbora Zajedno u Gornjem Milanovcu, da poziva mlade ljude na ubistvo predsednika države, na vešanja, nabijanja na kolac, navodeći da joj je potrebna pomoć stručnih službi bolnice, ovakav stav mržnje i lažnih optužbi nije ostao bez odgovora.

Povodom svega što je izrekao Kovačević, njegova sugrađanka Kristina Milošević, odgovorila mu je u otvorenom pismu:

Predsedniče opštine Gornji Milanovac,

Znam da postoji određeni pritisak na tebe, zbog pozicije koju si zauzeo, a ničim je nisi zaslužio. Kada to kažem, smatram da nisi došao na mesto predsednika opštine, zahvaljujući svom imenu, radu, vrednostima, već, kao i svi vi, zahvaljujući imenu onog jednog čoveka. Pritisak koji postoji, verujem da te usmerava da ispoljiš određeni način borbe protiv političkih neistomišljenika. Ali, pošto vi, koji sedite tamo gde niste svojom zaslugom došli, shvatate borbu, kao lični obračun, koji, u skladu sa vrednostima koje gajite, podrazumeva izgovoriti što ogavnije reči, kako bi onaj jedan čovek što bolje zapazio angažovanost, stvarno si prevazišao sve mere.

Tuga koja se nadvila nad Srbijom zbog nemilih događaja je nemerljiva. Građani Srbije su u bolu, strahu, u neverici. Zbog urušenih moralnih vrednosti, podela i mržnje koju ova vlast već deceniju seje, došli smo do toga da su nam deca stradala. I ovaj bol u duši, ljudi ne znaju kako da izdrže. Moramo nekako da pokušamo da nađemo način da izbacimo iz sebe svu tu gorčinu koja ne prolazi.

Narod je izašao na proteste jer je osetio da ne može samo da sedi u kući i da se pravi da se ništa nije desilo. Izašli smo u tihu, nečujnu šetnju, koja je nosila osećanje solidarnosti, razumevanja i ogromne tuge. Ali smo zajedno svi, koračali i pokazali da ovako više ne može. Da je vreme da se uspravimo, da zaustavimo ovu pošast nasilja i mržnje koja deli ovaj narod. A koja izbija iz nacionalnih medija, odvratnih naslova režimskih novina, nepristojnog jezika u skupštini i u svim okupiranim institucijama. Vreme je da se to zaustavi.

Za takvo razumevanje pristojnih građana, ti, predsednik opštine Gornji Milanovac, kažeš da opozicija pokušava da organizuje proteste na kojima bi pokazali navodno nezadovoljstvo građana i da poseže za nečasnim, najcrnjim porivima – iskoristiti stradanje nedužnih i tragediju cele Srbije. Kažeš dalje da su protesti „Srbija protiv nasilja“, poziv da mladi uzmu puške i likvidacijom predsednika Aleksandra Vučića  „nenasilno“ osvoje vlast, zato što više mrze Vučića nego što vole Srbiju.

Sram te bilo!

Ako ti, i slični tebi, nemate u sebi empatije i ljudskosti, da ne gazite po bolu roditelja koji su izgubili decu, po bolu dece koja su izgubila svoje drugare, po bolu cele nacije koja je izgubila mlade ljude, onda bar ćuti. Sakrij se u svojoj sramoti što si deo, saučesnik, ove nevaspitane gomile koja truje pošten i pristojan narod ove Srbije, što si saučesnik u  proterivanju naših mladih ljudi koji  odlaze iz ove zemlje jer ne mogu da slušaju kako nam vređate inteligenciju i korene iz kojih smo potekli.

Sram te bilo!

Sramota je što si saučesnik u širenju mržnje dok koristiš prostor koji si nezasluženo dobio. Što tvojim objašnjenjem da ja, Kristina Milošević, kako kažeš, bez imalo stida i empatije prema nedužnim žrtvama govorim o nenasilju u bolesnoj želji da sve stane u Srbiji i da nasilnim putem, ubijanjem, vešanjem, nabijanjem na kolac, želim da dođem na vlast. Tako, dok pominješ u ovakvoj jednoj rečenici i mene i moju porodicu, daješ prostor onim ljudima koji možda, misle da je predsednik i direktno ugrožen od mene, da ga možda, sutra, na ulici, brane. Šta se onda dešava? Da li je to bila i ideja tvog obraćanja meni u medijima? Da li je potrebno da, u ovoj atmosferi, kada su deca stradala iz vatrenog oružja, a samo o vatrenom oružju se priča na nacionalnim medijima, treba da se osvrćem? Ili možda moja deca treba da se osvrću?

Sram te bilo! Svake izgovorene reči! Ja se ne bojim. U ovoj političkoj borbi sam, jer znam da postoje ljudi koji žele da ova Srbija bude dobro mesto za život. Znam da su ti ljudi sa mnom u ovoj borbi. I da ću raditi sve što je potrebno da Srbija zaista postane zemlja pristojnih ljudi.

Politika je časno zanimanje, gde ti ljudi daju poverenje, da im omogućiš pristojan život. A vi ste to poverenje izgazili, oblatili, isprljali u svom jadnom grabljenju za interesom, jer očigledno drugačije ne biste ni mogli da imate sve što imate.

Ali promenićemo, zajedno sa ljudima. Znam i uverena sam da ćemo promeniti, bilo  protestima, institucionalno, od čoveka  do čoveka, jer ako ja verujem, moje je da to verovanje podelim sa što više ljudi. I da dam primer da možemo. Zajedno!

___________________________________________________