Podsećanje: Kako su naprednjaci došli na vlast

Uprkos Tadićevom porazu od Nikolića, spekulisalo se da bi 2012. vladu mogli da formiraju DS, LDP, SPS, PUPS i manjine. Sve dok Dačić od SNS-a nije dobio ponudu koja se ne odbija. Tim pre što se time obistinila njegova tvrdnja iz maja da se „ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. U toj vladi Vučić je bio PPV i ministar odbrane. Zakratko. U aprilu 2014. postao je premijer, a potom se sva vlast seli tamo gde je on

Ništa od svega ovoga Aleksandar Vučić, zapravo, nije želeo. I lepo je to još u julu 2012, nakon što je sa Ivicom Dačićem i Mlađanom Dinkićem 10. jula, potpisao koalicioni sporazum na osnovu koga je formirana Vlada Srbije, u intervjuu Vremenu rekao da je, samo nedelju dana ranije, član Glavnog odbora SNS, Vladimir Đukanović, predložio da ta stranka u naredne četiri godine ostane u opoziciji. Tadašnji vršilac dužnosti predsednika SNS tvrdi da je ovako glasio njegov odgovor: „Stavićemo to na glasanje, rekao sam, ali plašim se da će, uprkos tapšanju i javnoj podršci, tvoj predlog dobiti jedva tri glasa. Među ta tri će, bez sumnje, biti moj.“

Ali hteo ga je narod… Tačnije, hteo je Tomislava Nikolića, mada ne baš drastično više nego što je želeo da Srbiju i dalje vodi dotadašnji predsednik Boris Tadić, koji je, zahvaljujući donošenju Ustava 2006, dobio priliku da se bori za treći uzastopni predsednički mandat. A sam Vučić je do današnje pozicije neograničene moći došao zaobilaznim putem, zahvaljujući, pre svega, Nikoliću (koga je poslao u penziju) i Ivici Dačiću (koga i dalje koristi i lagano politički gasi). Pripomogao je i Rasim Ljajić koji je, trenutno, personalno izašao iz vlasti, ali njegova stranka nije.

Ishod svih izbora koji su održani tog proleća – parlamentarnih, pokrajinskih, lokalnih i predsedničkih, najavljen je, naime, 20. maja, u drugom krugu predsedničkih izbora, u kome je Nikolić osvojio 1.552.063 glasa (49,54 posto izašlih, a neko je izračunao i da je to tačno 22,92 posto upisanih u birački spisak). Tadić je dobio 1.481.952 glasa (47,31 posto), a za nedostajuću razliku je optužio „bele listiće“, kojih je bilo 4,37 posto – što je mala razlika u odnosu na uobičajeni broj nevažećih listića, ali jeste nešto više nego u prethodna tri izborna ciklusa, kada se kretao između 1,3 i 2,16 odsto (prosečno je u prethodnih osam parlamentarnih izbornih ciklusa bilo 3,18 posto nevažećih listića).

Bio je to njihov treći duel – prva dva je dobio Tadić. I nije bio neophodan, u tom trenutku: tog 6. maja 2012. trebalo je da se održe deveti višestranački izbori za narodne poslanike, jer je istekao mandat saziva parlamenta konstituisanog 11. juna 2008, kao i prvi krug pokrajinskih izbora i izbori za skupštine opština i gradova.

U prvom izbornom krugu borilo se 12 kandidata, a Tadić je imao neznatno vođstvo u odnosu na Nikolića – 25,31 prema 25,05 odsto. Treći je bio Ivica Dačić (14,23), četvrti Vojislav Кoštunica (7,44), a dalje su se ređali Zoran Stanković, Čedomir Jovanović, Jadranka Šešelj, Vladan Glišić, Ištvan Pastor, Zoran Dragišić, Muamer Zukorlić i Danica Grujičić.

Prethodio je izborni inžinjering, ali neuspešan: potreba da svojim rejtingom „povuče“ poljuljanu stranku na parlamentarnim izborima navela je Tadića, čiji je predsednički mandat isticao 15. februara 2013, da usred kampanje, 5. aprila, podnese ostavku, što je marketinški predstavljeno kao „skraćivanje mandata“.

Cena pogrešne procene za Tadića i Demokratsku stranku bila je ogromna i daleko je prevazilazila izborni rezultat, koji nije ukazivao ni na čiju ubedljivu pobedu: on lično je najpre izgubio predsedničke izbore, potom je neuspešno istaknut za kandidata za premijera, da bi, na kraju, izgubio i mesto predsednika stranke – koja je nastavila da se deli i raspada u godinama koje su usledile.

Dobitnik parlamentarnih izbora postala je lista SNS-a sa svojom širokom koalicijom Pokrenimo Srbiju (Nova Srbija, Pokret snaga Srbije, Pokret socijalista, Bošnjačka narodna stranka, Romska partija, Narodna seljačka stranka, Demokratska partija Makedonaca, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret privredni preporod Srbije i Udruženje izbeglica u Srbiji). Lista je osvojila 940.659 glasova, što je znatno manje nego što su originalni radikali osvojili četiri godine ranije – 1.219.436 glasova.

Gubitnik je postala DS, koja je, na listi Izbor za bolji život nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Srbije, Ligom socijaldemokrata Vojvodine, Demokratskim savezom Hrvata, Zelenim Srbije i Demohrišćanskom strankom Srbije. Nosilac liste je bio Dragan Đilas (koji je najavio kandidaturu za reizbor na mesto gradonačelnika Beograda), a na drugom mestu je bila Ružica Đinđić. Lista je dobila 863.294 glasa. Četiri godine ranije, lista Za evropsku Srbiju, okupljena oko DS, osvojila je 1.590.200 glasova, ali zajedno sa G 17 plus (na listi Ujedinjenih regiona Srbije, zajedno sa grupom lokalnih aktera, osvojila 215.666 glasova) i SPO (otišao na listu LDP-a, Preokret).

Da je nezadovoljstvo u zemlji bilo ogromno možda najbolje govori ideja protestnih „belih listića“ koju su najupadljivije promovisali pripadnici građanske Srbije, poput Srbijanke Turajlić i Vesne Pešić. Ipak, za dobar deo društva dolazak na vlast bivših radikala nije delovao previše verovatno, o čemu najslikovitije govori veliki promašaj NIN-a – naslovna strana „Tomislav Nikolić, gubitnik sa predumišljajem“, objavljena svega tri dana uoči njegove pobede.

Uz samokritiku, pošteno je reći i da je NIN u tekstovima bio neuporedivo dalekovidiji. Tako, recimo, 3. maja upozorava da bi Tadić „mogao da izgubi jer se na predsedničkim izborima nezadovoljni glasači ne mogu, kroz transakcione dogovore lidera o pomirenju i zajedničkoj budućnosti, prebacivati na konto kandidata dosadašnje vlasti“. Čak i kada bi Dačić svakodnevno pozivao da se glasa za Tadića, dodaje autor, procenjuje se da bi između 20 i 30 odsto socijalističkih glasača pre glasalo za Nikolića.

A u „spornom“ broju od 17. juna, naš list navodi prognoze o pobedi Nikolića „zasnovane na uverenju da bi njegove tvrdnje o izbornoj krađi, udružene sa informacijama o dogovoru o formiranju vlade čiju okosnicu bi ponovo činio DS, mogle delovati uspavljujuće za onaj deo građanstva kome naprednjaci nisu po volji“. Aludirajući na čuveni „džak sa ukradenim glasovima“ kog su naprednjaci pokazivali između dva izborna kruga, NIN dodaje da bi u drugom krugu „navodi o izbornim manipulacijama mogli delovati motivišuće za opozicioni deo javnosti“ koji, inače, naprednjacima nije preterano sklon.

Iz današnje perspektive posmatrano, pravu poslasticu predstavlja događaj kog je izazvala kolumna Boška Jakšića objavljena u Politici 27. maja 2012. „Izgleda da izvesna Džesmin i dvojac maljčika koji je spevao Čelična jutra – sve po uputstvima gazde – nisu naučili lekcije iz Miloševićevih vremena: preterana kontrola medija se pre ili kasnije olupa o glavu naručiocu poslušnosti.“

Dva dana kasnije, odgovorio je Nebojša Кrstić, tadašnji Tadićev savetnik: „Pretpostavljam da je to samo slučajna trapavost koja doprinosi osećaju da je pomenuta tema jedno od opštih mesta u kafanskim političkim ćaskanjima, uz prepodnevni dupli viski sa tri kocke leda, više nego što može biti plod bilo kakvog ozbiljnog promišljanja“, piše Кrstić. I još: „Кad Aleksandar Vučić nebrojeno puta izgovori ovu istu laž, on to radi jer je blaćenje ljudi njegov najviši političko-civilizacijski domet, pa me to niti čudi, niti tangira“, piše današnji Vučićev veliki poštovalac. Pride, u istom tekstu, najavljuje tužbu protiv Vučića i Nikolića.

Osim medija, pogrešnom očekivanju da se promena vlasti ne može desiti, doprinela su i istraživanja javnog mnjenja: između dva izborna kruga, Ipsos stratedžik marketing prognozirao je Tadićevu pobedu 58 prema 42 odsto i to uz odziv od 54,7 odsto, a u drugom krugu je glasalo samo 46,28 odsto od upisanih birača.

Tako je došlo do još jedne zanimljivosti na koju je ukazao Vučić za Vreme: „Verujući naručenim istraživanjima koja su pokazivala da je prednost demokrata u odnosu na nas čak osamnaest procenata, Milorad Dodik nas je u jednom momentu nazvao – političkim pobačajem. Ipak, vodeći računa o interesima Srba u Srbiji, ali i u RS, uveren sam da će predsednik Nikolić sarađivati sa Miloradom Dodikom.“

Naravno da se ubrzo pokazalo da Nikolić nije tako neprihvatljiv kao što se moglo zaključiti na osnovu inauguracije, na kojoj nije bilo većine visokih zvaničnika iz regiona, osim crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića, ali jesu bili predstavnici diplomatskog kora. Događaj je bio relativno skroman, a novinari neposlušnih redakcija ne samo da nisu bili nasilno izbacivani, već im je bilo omogućeno sasvim normalno prisustvo.

Doduše, tog 11. juna, još se nije znalo ko će voditi vladu i da li zaista postoji mogućnost formiranja velike koalicije SNS i DS, o kojoj se u medijima mnogo spekulisalo. A nije se još pouzdano znalo da li će Nikolić biti „ruski car ili engleska kraljica“, kako je glasio naslov NIN-ovog teksta, u kome je, između ostalog, pisalo da će odluka o pravom formatu novoosvojene funkcije biti doneta tek u „trećem, trgovačkom izbornom krugu, uz nesebičnu pomoć finansijskih, međunarodnih i drugih dobronamernih faktora“. Autor primećuje i da ključ za rešenje dileme „car ili kraljica“ najčvršće drži reformisani Ivica Dačić, naslednik Slobodana Miloševića kome je, za razliku od transformisanog Nikolića, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, gotovo u potpunosti zaboravljen i oprošten pretpetooktobarski politički rad.

Dve najjače liste, SNS i DS imale su zajedno više od polovine skupštinskih glasova, ali su u početku pregovora o formiranju vlade naprednjaci, ipak, bili van igre. Govorilo se o formiranju vlade u kojoj bi bili DS, LDP, SPS, PUPS i manjine ali pregovori nisu uspeli, iako su Tadić i Dačić još u periodu između dva izborna kruga započeli koalicione dogovore i potpisali načelni sporazum. U jednom trenutku dok su pregovori vođeni, pojavila se informacija da Maja Gojković, sa dva poslanika svoje tadašnje Narodne partije, želi da podrži Tadića kao premijera – zbog čega je, čim se pokazalo da se većina pravi na drugoj strani, kažnjena izbacivanjem iz URS-a, na čijoj izbornoj listi je nastupila.

Naprednjaci su u početku malo čekali, a onda su odigrali mudrije – iznošenjem ponuda koje se ne odbijaju, u skladu sa Dačićevom ocenom datom posle prvog izbornog kruga – da se „ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. Napravili su dogovor sa SPS-om i URS-om, zahvaljujući kome je izabrana dvanaesta vlada od obnavljanja višestranačja, sa Dačićem kao premijerom, Vučićem kao prvim potpredsednikom zaduženim za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala i ministrom odbrane i još 17 članova (naprednjacima je pripalo najviše mesta, osam).

Vreme je precizno zabeležilo da se to desilo u petak 27. jula u 4.39 ujutro, 82 dana nakon republičkih izbora, 30 dana od kako je Dačić dobio mandat od Nikolića i 32 dana pre isticanja zakonskog roka. Poslanici su glasali prozivkom – za izbor vlade izjasnila su se 142 poslanika, protiv ih je bilo 72, a 26 je bilo odsutnih.

Vera Didanović, NIN