Simfonijski rekvijem

Kada govorimo o pitanju članstva Kosova u UNESCO, savršeno je logično to da su na sastanak održan 20. oktobra u Predsedništvu Republike Srbije pozvani predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Akademija, makar nominalno, okuplja zaista intelektualnu elitu jednog društva. Svesni toga da je i ta pretpostavka dezavuisana više puta u neposrednoj prošlosti, zadržavamo uverenje da postoji elementarna logika u savetovanju sa ljudima koji su makar stručnjaci u svojim strukama i koji imaju značajno životno iskustvo.

Međutim, pozivanje kompletnog Sinoda Srpske pravoslavne crkve (SPC), pucanj je u ionako gangrenoznu nogu srpske spoljne politike. A pri tom je i potpuno protivno Ustavu Republike Srbije.

SPC je u prethodnim decenijama, a naročito ratnim godinama, bila bastion šovinizma, kvazipatriotizma i ratnohuškačke misli. Osim toga, iznedrila je i odgajila niz klerofašističkih organizacija i grupacija, tetošeći njihovo insistiranje na mitovima, predrasudama i brutalnom nasilju kao metodama delovanja. Te organizacije su, sećamo se svi vrlo dobro, prošli put kada je država u rukama imala vruć kosovski krompir, u vreme proglašenja nezavisnosti te teritorije, devastirale Beograd nakon ratobornog i huškačkog mitinga „Ne damo Kosovo”. Napokon, radi se o organizaciji koja baštini neznanje, nestručnost i sujeverje, te je samim tim katastrofalan izbor za savetnika, a kamoli nekoga ko o najvažnijim državnim pitanjima treba da odlučuje.

Odluka da se na savetovanje pozovu čelnici SPC, osim što je protivustavna, može višestruko štetiti srpskim interesima u političkoj borbi oko statusa Kosova i statusa kulturno-istorijskih spomenika koji su na Kosovu, a spadaju u srpsku kulturnu baštinu.

Organizacija koja nije u stanju da realno posmatra ni prošlost ni sadašnjost, ne može da daje korisne savete o budućnosti. Organizacija čiji postulati su zasnovani na mitovima, odsustvu činjenica i slepoj veri, ne može pomoći političkoj borbi za državne interese. Organizacija koja prirodne nepogode tumači kroz seksualnu orijentaciju popularnih muzičara, nema mesta na ozbiljnim savetovanjima.

Upravo zato, ustavi savremenih država imaju sekularne odredbe, one iste koje se nalaze i u Ustavu Republike Srbije. Stoga sveštenici, šamani, magovi, druidi i vračevi, ne mogu da odlučuju o vrhunskim i najvažnijim državnim pitanjima, u ime države, u većini savremenih država sveta. Možete li da zamislite da se pitanje, recimo nezavisnosti Grenlanda, u Danskoj rešava molebanima ili sastancima sa sveštenicima? Zamislite da u Francuskoj, pitanje Korzike rešavaju sveštenici ili čak druidi, pozivanjem na mitove o tom ostrvu. Jednostavno, to se ne dešava.

Upravo zato crkva i država moraju biti i ostati odvojene.

Uprkos tome, u Srbiji crkva, ona najveća i najpovlašćenija, protivustavno učestvuje u donošenju odluka koje će dugoročno uticati na živote svih građana Srbije.

Političare možete smeniti na narednim izborima. Sveštenici ostaju konstanta srpske politike i najveći teg koji celu državu vuče sve dublje ka srednjevekovnim pravilima „simfonije” i papocezarizma.

U ime dobrobiti države i celokupnog naroda, zaustavite to. Prekinite „simfoniju”, dok ne postane rekvijem za celo društvo.