Skinuti tajnost sa državnih ugovora, izuzev onih koji se tiču bezbednosti države

Ako su birači na izborima dali pravo određenoj političkoj opciji da upravlja državom i njenom imovinom u određenom mandatu, nisu im dali pravo da to rade nekontrolisano, bez ikakvih ograničenja i u potpunoj tajnosti, kaže Borislav Borović, predsednik Odbora za privredu i finansije Narodne stranke.

U saopštenju Narodne stranke dalje se navodi:

Skandal je sa kakvom arogancijom ova vlast objašnjava poverljivost potpisanih ugovora i odbijanje da skine tajnost sa njih, iako se radi o strateškim resursima ili projektima velike vrednosti i značaja. Čudi i mlako zalaganje javnost i većine opozicionih stranaka da se ovoj praksi stane na put.

Ustav Srbije garantuje pravo javnosti da dobije sve informacijama od javnog značaja i nikakve odredbe komercijalnih ugovora to pravo ne mogu ukinuti niti negirati. Strani ili bilo koji partner države može zahtevati i dobiti određenu poverljivost u delu njegovog finansijskog poslovanja u realizaciji tih ugovora.

Potpuno je razumljivo da tajnost i poverljivost prate ugovore o nabavkama za potrebe vojske ili sporazuma iz oblasti bezbednosti, ali za čisto komercijalne ugovore ne postoji nijedan razlog za tajnost tih ugovora kroz besmislen izgovor „to traži strani partner“.

Dešavanja na Aerodromu Nikola Tesla ovih dana, ponovo su aktuelizovala pitanja državnih tajnih ugovora. Iako je vlada odmah po potpisivanju obećala, da će ugovor o koncesiji aerodroma javno objaviti, do danas se on krije od javnosti, ali i od pravog vlasnika – građana Srbije.

Medijsko spinovanje ministra Gorana Vesića i pozivanje na ugovor kojeg se navodno ne pridržava koncesionar – francuska kompanija Vansi, ima samo marketinšku upotrebnu vrednost za režim ali ne i suštinsku vrednost za društvo, jer niko ne zna o čemu se zapravo sastoje prava i obaveze države i koncesionara.

Pored operativnih obaveza koncesionara koja su došla u žižu posle neverovatnih čekanja i maltretiranja putnika izazvanih organizacijskim haosom Vansija, postoje i druge krupne nedoumice oko koncesije.

Radi se o pitanjima imovine aerodroma pre i posle isteka koncesije, plaćanja osiguranja na imovinu, obaveznosti tehnološkog optimuma, nemogućnosti da koncesionar prenese koncesiju na drugo pravno lice pre isteka koncesije, kontrole ispunjavanja obaveza koncesionara, mehanizama te kontrole, pa sve do eventualnog raskida koncesija ugovornih strana i posledice tog raskidanja itd.

Da stvar bude gora, vlada je pod „obavezu“ tajnosti i poverljivosti ugovora, obuhvatila i neke domaće kompanije poput prorežimskog „Milenijum tima“, a javnost je takođe uskraćena i za informacije o prethodnim studijama koje se odnose na isplativost ili izvodljivost određenih projekata, koje bi pokazale da li je i koji je bio interes države da uopšte uđe u takav aranžman i da li je i pod kojim uslovima bilo javno nadmetanje koje bi dovelo do optimalnih ekonomskih efekata ili se radilo o neposrednom ugovaranju na štetu države.
____________________________________________________________