Slučaj Micanović, ogledalo naprednjačke vlasti

У последњих осам дана, у Пријепољу, је главна тема – штрајк глађу Адиса Мицановића, успешног спортског радника који се дрзнуо да се супротстави, надалеко чувеном, стручњаку из области „Халал сертификата“ и његовим коалиционим партнерима.

Питања која су се могла чути претходних дана крећу се од „ Да ли је Мицановић погрешио прошле године када је прихватио „непристојну понуду“ једног дела власти или ове године када је јавно, пред медијима, разоткрио њихове „комбинације“ и пријавио их надлежним органима?“, преко „Да ли је Мицановић морао баш овако да реагује или је требало да се прићути док дођу нека боља времена, јер „шут са рогатим не може да се бори“?“, до „Да ли ће неко у владајућој гарнитури смоћи снаге да преломи преко колена и разреши овај „Гордијев чвор“ и ко ће попустити а ко ће изаћи из овога као победник?“.

Међутим, после осмодневног штрајка ситуација је постала врло озбиљна и забрињавајућа. Осим једне немуште конференције за медије коју су одржали мање битни представници власти и једног случајног сусрета председника општине Пријепоље са штрајкачима који је изазвао вербални сукоб, ништа се конкретно више није десило.

Самозаљубљени представници власти ноншалатно долазе на посао и одлазе кући, пролазећи поред Адиса Мицановића чије се здравствено стање веома погоршало. Пролазе и праве се да не виде. Ништа не предузимају да проблем реше. Ваљда чекају да се проблем сам од себе, некако, реши. А проблем се може решити само на два начина – или да једна од страна попусти или, не дај Боже, смртним исходом. Додуше, можда би трећи начин могао бити да неко „одозго“ реагује али за сада нема назнака за тако нешто.

Ваљда смо имали много прилика да на ТВ видимо разне праве и лажне штрајкове глађу па се некима чини да је ово само неки ријалити који служи за народну забаву. Међутим, гледајући Адиса, лако се може уочити да се он не шали и да је спреман да за своју реч и своја уверења иде до краја.

Сви упућени у проблем знају да је Адис у праву и да са 50.000 динара његов клуб може да „преживи“ свега две недеље те да му је овим потезом власти стављено до знања је ОК „Бамби волеј“ спремљен за гашење али забрињава упорност владајуће гарнитуре да докаже свима да су они у праву. Оваквим понашањем поручују свима нама да су несаломиви и да не питају за цену храњења сопствене сујете.

Па да ли је могуће да су политичари из власти толико безобзирни да немају ни мало самилости према човеку кога сматрају политичким противником? Да ли је могуће да немају ни трунку страха од сопствене одговорности? Да ли, стварно, могу мирно да спавају ових дана? Да ли, стварно, мисле да народ верује њиховим поједностављеним објашњењима? Да ли је могуће да они мисле да ће ово грађани све заборавити пред следеће изборе и да због овога неће претрпети никакву политичку штету? На крају, да ли им је, стварно, свеједно?

Још једна чињеница буди пажњу. Лако се може упоредити однос локалне власти према једном обичном грађанину који не може регуларним путем да оствари своја права са односом државне напредњачке власти на челу са Александром Вучићем, према свима грађанима Србије.

Као што Адисови проблеми не дотичу локалне политичаре на власти тако и сви проблеми свих нас нису уопште занимљиви Вучићу и његовим кумовима и рођацима. Лако је уочљиво да ни једни ни други немају времена да се баве „тривијалним“ стварима јер су они баш сад у великом послу и морају да нађу нека „решења“.

Како локална власт оптужује Мицановића да је крив за све а да они, поштено обављајући свој посао, нису ни могли другачије да распореде „спортски динар“, тако и Вучић стално оптужује нас грађане да смо нерадни и нестручни, а да се он „уби“ од рада и неспавања да нама обезбеди бољу будућност у коју нико не верује. У оба случаја се примећује парола „напад је најбоља одбрана“.

Како се од Мицановића очекује да „поштено одређену“ цркавицу правилно распореди на годину дана тако се и од свих нас очекује да мирно прихватимо смањење плата и пензија јер нам ни оволико није потребно, пошто се ваздух, још увек, не наплаћује. Стара је изрека – „сит гладноме не верује“.

Као што пријепољска власт показује да јој живот једног спортског радника уопште није битан тако се СНС, од кад је дошао на власт, нимало не потреса на свакодневни пораст и обољења и смртности и глади и тешког живота. Тома Здравковић би рекао: „Два смо света различита!“.

Познато је да је тврдоглавост особина која окива мозак. Председник Србије је толико запео да реши „косовско-метохијско питање“ у неповољном тренутку са, очигледно, неповољним исходом да посматрачи са стране не могу чудом да се начуде. Зиндовићу, Тандиру и компанији је толико стало да покажу да они никад не греше да је то стварно забрињавајуће. Па неће свет пропасти ако се призна да је учињена грешка. Људи, живот је у питању! Остало је врло мало времена за реаговање.

Непопустљивост, у овом случају, није доказ исправности ставова него недостатка аргумената. Признајте грешку, спасите душе! Ако је у питању уцењеност распадом коалиције, после које садашњи властодршци, просто, не би знали шта ће са собом (на страну привилегије и прилика за добру зараду), онда тешко свима нама а посебно Адису Мицановићу.

Плашим се да ако би, не дај Боже, штрајкач умро, онде, испред зграде Општине, многи би се понашали као да се ништа није десило и чекали би да се тај „непријатан случај“ (по њих) заборави. Не би то било ништа чудно. Кога још брига ко је крив за убиство Оливера Ивановића, за пад хеликоптера, за рушење у Савамали, за купљене дипломе, за плагиране докторате ….

Кинеска мудрост каже:“Боље се вратити и са пола погрешног пута него никад се не вратити“.

Српски покрет Двери – Пријепоље

______________________________________________________