Sto godina na čelu stranke

Vreme je za promenu”, poručio je Vuk Drašković svojim stranačkim kolegama na saboru partije minulog vikenda, objašnjavajući zašto posle četvrt veka želi da se povuče sa čela stranke koju je osnovao sada već davne 1990. godine. Ali, to ipak nije bio kraj njegove političke karijere. Drašković je „uslišio želju članstva” i tako ušao u novi mandat, odnosno 26. godinu rukovođenja strankom. Tako se svrstao među četiri najdugovečnija stranačka lidera u Srbiji, koji su, kada se saberu njihove karijere, na čelu partija proveli čitav vek, a ni do danas se nisu povukli. Uz Draškovića, u tom društvu su i Vojislav Šešelj, predsednik i osnivač Srpske radikalne stranke, koji je nezamenljiv od februara 1991. godine, zatim Nenad Čanak, koji je na čelu Lige socijaldemokrata Vojvodine od jula 1990, kada je nastala i Stranka demokratske akcije Sandžaka koju i danas vodi njen osnivač Sulejman Ugljanin.

Na pitanje da li je Drašković zaista bio rešen da se povuče, potpredsednik SPO-a Aleksandar Čotrić odgovara da je ta odluka bila iskrena.

„Ali naš statut je takav da kandidata za predsednika stranke predlažu odbori, a oni su Draškovića kandidovali jednoglasno. To je bila želja i svih drugih stranačkih organa. Upućen je zajednički poziv, ili bolje reći molba, Draškoviću da pomogne SPO-u i tek posle toga on je prihvatio nov mandat”, kaže za „Politiku” Čotrić.

Analitičar Đorđe Vukadinović je, međutim, uveren da je atmosfera u kojoj je Drašković reizabran ipak režirana. Kako kaže, sve donekle „podseća na rođendansku žurku ’iznenađenja’ i scenario u kojem svi pomalo učestvuju”.

„Od te ’žurke’ daleko je ozbiljnija nova poruka da je većina srpskih stranaka od početka višestranačja liderskog karaktera. U mnogima su se

predsednici smenjivali teško i retko, uvek uz ozbiljne potrese. Nema mnogo izuzetaka, a jedan od njih je možda Demokratska stranka, mada su i tamo promene pratili problemi i i rascepi. Srpska napredna stranka imala je predsednika koji se povukao kada je otpočeo njegov mandat na čelu Srbije. DSS je jednom promenio lidera do Sande Rašković Ivić”, objašnjava Vukadinović za „Politiku”.

Ni profesor Vladimir Goati ne veruje da je Drašković iskreno želeo da se povuče sa mesta prvog čoveka SPO-a, već smatra da su njegove namere bile upravo suprotne.

„Vuk Drašković je SPO doveo do toga da ta stranka gotovo i ne postoji, a u jednom trenutku, devedesetih, bila je možda i najjača u Srbiji. To dokazuje da on nikad nije imao nameru da se povuče, pa makar njegov ostanak bio i štetan po SPO. Takva slika podseća na jednog kapetana, čiji je brod duboko pod vodom, potonuo pre više godina i već okovan algama i školjkama, ali taj kapetan se drži svoje kape, iako više ne predstavlja nikoga”, ocenjuje Goati.

On kaže da je po dugovečnosti Draškoviću sličan i „Vojislav Koštunica, koji je mogao da ode sa čela DSS-a u mnogo povoljnijem trenutku po tu stranku” od onoga koji je on izabrao.

„DSS je možda 2004. imao i celih 40 odsto podrške birača, a deset godina kasnije ostao je ispod cenzusa. Koštunica se držao predsedničkog mandata u stranci i dok je DSS tonuo, a povukao se prekasno”, navodi Goati.

Za Vukadinovića veliki problem predstavlja i činjenica da se u strankama više niko ne pridržava programa, niti postoji bilo kakva ideologija koja bi bila značajnija od samog lidera.

„Birači se vezuju za tog lidera, on je taj koji donosi glasove, pa se i članovi njegove stranke koji su tu zarad nekih svojih interesa drže partijskog šefa. Tako su se neke stranke svele praktično samo na ime svog predsednika i opstanak bi im bio ugrožen bez njega. To je naročito slučaj tamo gde isti čovek vlada 25 godina”, dodaje Vukadinović.

Goati ocenjuje da su stranačke vođe zapravo postale „faraoni” koji su toliko moćni da njihovo partijsko okruženje radije bira da ih podrži nego da im se suprotstavi.

„Takva vrsta dugovečnosti, da neko četvrt veka vodi jednu partiju, ne postoji ni u jednoj postkomunističkoj zemlji. Prirodno je da ti stranački moguli uvek žele da ostanu na funkciji i misle da su nezamenljivi, ali je problem što nema jednog racionalnog kruga u njihovoj partijskoj okolini koji će više voleti taj pokret, a ne pojedinca. Umesto toga oni partijskog vođu pozivaju da ostane na toj funkciji. Možda bi najbolja škola mogla da im bude ona po kojoj se smenjuju fudbalski treneri, ukoliko nisu doneli rezultate, pa se tako desi da jedan bude prisutan jednu sezonu, drugog trpe dve sezone, a onda ga ispraćaju, ako je loše”, zaključuje Goati.

Politika