Što nas ne ubi to nas ojača

Како то изгледа када држава аутопутем преполови једно село, а локална власт административном одлуком узме од мештана оно што су градили и о томе се старали и додели самој себи на газдовање и управљање, може се видети на примеру села Врнчани у општини Горњи Милановац. 

А причу о томе послали су нам из Општинског одбора Двери у Горњем Милановцу: 

Да подсетимо, на позив мештана, дана 19. новембра делегација Општинске организације Двери у Горњем Милановцу посетила је село Врнчани.

Тада смо у јавност изнели проблеме које мештани овог села имају након изградње аутопута „Милош Велики“. Такође смо искористили могућност да преко наших посланика у Народној скупштини поставимо следећа посланичка питања Влади Републике Србије и Јавном предузећу Коридори Србије:

1. Да ли су Коридори Србије, као инвеститор и азербејџанска фирма као извођач испунили све обавезе које су преузели приликом уговарања и експропријације земљишта у реону села?
2. Да ли ће и када мештанима, који се већ више од десет година суде са државом, бити омогућено да дођу до парцела до којих више немају приступне путеве због аутопута и новог регионалног?
3. Да ли ће и када мештанима обрадиво земљиште поред ново изграђених путева бити враћено у првобитно стање, односно очишћено од шута, камења и земље, тако да га опет могу орати, влачити и засејавати?
4. Да ли ће и када мештани двотрећинског дела села Врнчани добити адекватну и квалитетну саобраћајницу која их повезује са општинским средиштем и целим светом?
5. Могу ли Влада Републике Србије или ЈП Коридори да реше проблем водоснабдевања у овом селу, пошто не може локална самоуправе?

На ова питања одговорили су нам само из Коридора Србије д.о.о. Тврде да су све своје обавезе испунили према власницима земљишта.

Са судским споровима који се воде пред Основним судом у Горњем Милановцу су врло добро упознати. Али себе не сматрају кривим што се они одуговлаче, чак се сматрају врло кооперативним. Али ипак се ограђују да ће све обавезе које им суд буде пресудио испунити, нормално по окончању судских поступака. Чак и не поричу да је штета направљена, али кажу да мештанима враћање обрадивог земљишта у првобитно стање зависи од тога шта су тражили и од успеха у спору!?

Од Владе Србије нема одговора у вези аљкавости наших општинских органа по питању водоснабдевања и локалне саобраћајнице у селу Врнчани.

И поред свих недаћа које им је изградња аутопута донела, мештани села Врнчани су вредни и упорни. Раде и обрађују своја имања, али се и боре у институцијама за своја права. Можда би их и стварно све што их је задесило ојачало, да им из локалне самоуправе редовно не подмећу нове клипове.

Као што је познато, аутопут је село поделио на два дела. Једна трећина је остала пре аутопута, са десне стране гледано према Београду. Две трећине села је са друге стране ауто-пута.

Врнчанци више немају ни продавницу ни кафану, најближе су у Бољковцима. Оно што смо затекли и забележили у делу села који је са оне друге стране аутопута најбоље сведочи о односу општинских челника према овом, а такође и према другим нашим селима. Тамо су задружни дом, откупна станица, Дом и школа.

До тог дела села треба прећи ону деоницу, пута која је поново у катастрофалном стању. Откупна станица и задружни дом више нису у функцији због клизишта. Мало даље је потпуно нова саобраћајница, по (не)писаном правилу, четири километара толико уских да се не могу ни два аутомобила мимоићи. Кажу мештани да је и председник општине био када су завршавали радове, вероватно да би се сликао за „информатор“. Вршилац дужности директора ЈП за изградњу општине тада им је обећао да ће поправити и ону деоницу од Бољковачког пута. А како је поправљено већ смо писали и документовали.

Сеоски Дом је огромна грађевина, дужине неких 80 метара, ширина око 12. Из вана изгледа прилично лоше. Околина је неугледна. Бунар само што се није срушио, помоћна барака – кухиња обрасла великом травом, нови клозет неодржаван. Занимљиво, главни улаз је отворен, а споредни закључан!? Унутрашњост је запуштена, али је очигледно да се ради о наменски направљеном објекту.

Има све што треба осим домаћина. Прозори, завесе, пластична ламперија на плафону, неонке, нови бетонски под, бина, помоћне просторије, види се да је до скора био у употреби. Све су то мештани урадили од добровољног прилога и сопственим рукама.

А онда су га преузели напредњаци када су дошли на власт у општини, односно донели су одлуку да се сви домови одузму од сеоских месних заједница и пређу у надлежност Општинске управе. Мештани више нису желели да улажу и да их одржавају. Кључеве имају председници Савета МЗ, а одлуку о коришћењу домова доноси Општинска управа.

Кров прокишњава и струја је искључена. Без обзира што је откључано нема трагова насилног оштећења.

Мало даље је школа која за разлику од Дома није издржала небригу и бахатост. Већи део је буквално руиниран, врата разваљена, стакла полупана, ограда на степеништу поломљена, учионице празне и пуне смећа.

Посебно нас је разочарало што смо на ходнику нашли повећу гомилу ђачких дневника!?

Помоћне просторије су у хаосу, у некима има још инвентара али је разваљен и уништен. Мокри чворови су скоро рађени, можда пред само затварање, али су сада уништени. Други, мањи део је закључан и изгледа само мало бољи.

Речено нам је да ту наставу похађа четворо ђака. Нисмо сазнали ког су узраста. Учитељица долази из Горњег Милановца.

Да ли помоћница председника општине задужена за просвету зна да је ова школа направљена не тако давно, осамдесетих година прошлог века? Направили су је такође мештани самодоприносом и личним радом. Два пута је добијала награду за најлепше сеоске школско двориште у Србији. Да ли зна у каквом је сада стању? Да ли у опште зна да дође до ове школе? Шта планира да уради са овом зградом аветињског изгледа?

Трагично је то што се у њој налази и једино гласачко место у селу. Значи, ту су долазили и људи из Општинске управе. А можда им нико није рекао да се ради о згради школе.

__________________________________________________________