Suverenost Republike Srbije

Правна теорија и пракса се током времена развија, мења и усаглашава са животним потребама тренутка, а модерно доба доноси нам и нове дилеме и питања за савремену правну теорију и праксу.

Данас је велико и значајно питање ко је носилац суверености у савременој држави и друштву, односно ко и на какав начин доноси стратешки важне одлуке у наше име, које утичу на суверенитет државе.

Одговор на одређује на који начин се може обезбедити да парламентарна већина изражава ставове носиоца суверености, имајући у виду да сваке четири године (а често и краће) имамо парламентарне изборе – обезбеђује одговор на питање државноправног континуитета и геополитичког положаја Републике Србије у савременим околностима.

Према Уставу Републике Србије носилац суверености је јасно дефинисан – то су грађани Републике Србије!

Са друге стране, државноправни континуитет није Уставом дефинисан! Када је реч о овом појму, јасно је шта подразумева. Он подразумева стратешко дефинисање и усаглашавање националних циљева од стране свих релевантних политичких, економских, социјалних,  здравствених, културних, образовних, научних, војних и безбедоносних органа и чинилаца, којих се државни органи морају придржавати и водити рачуна о њима приликом доношења дневнополитичких одлука.

Досадашња теорија и пракса познаје само два модела по којима се решава питање државноправне дубине, континуитета и националне стратегије у савременим друштвима и државама. Први је постојање Горњег дома парламента, а други је постојање наследне монархије.  Пракса је показала да је најбоље постојање и једне и друге институције, које се налазе у међусобној сарадњи и сагласју.

Наравно, постоје и одређена решења, каква имају Устави Руске федерације и САД, али они у суштини представљају само варијације већ поменутих модела.

Теоријски модел обезбеђења државноправног континуитета разрадио је Џон Мил кроз разраду института „везаног мандата“ државних органа. Уколико нема овога, како тврди Џон Мил, друштво и држава улази у ентропију, односно у рат свих против свих!

Анализом положаја и рада државних органа у Републици Србији закључујемо да Република Србија нема јасну и прецизно дефинисану државну стратегију, а да су дневнополитичке одлуке које се доносе врло често у супротности са израженом вољом грађана.

На тај начин се јавља проблем легализма одлука, које државни органи доносе у наше име. Легализам је једно од најважнијих начела правне државе, без кога клизимо у дивљаштво и без кога нема државотворности и континуитета државе и друштва у целини.

Размотримо како питање државноправне дубине, континуитета и националне стратегије решава Устав Републике Србије.Сагледавајући могућа решења која нам Устав Републике Србије даје, констатујемо да су она врло скромна и ограничена у смисла питања којим се бавимо.

Наиме, разрађујући српски Устав, Скупштина Републике Србије је донела Закон о референдуму и народној иницијативи, који би требали, барем у теорији, да омогуће да се сва важна национална, државна, друштвена питања поставе и размотре пред носиоцима законодавне и извршне власти од стране носиоца суверености у Републици Србији.

Покушај омогућавања директне демократије на овај начин сигурно је вредан пажње и поштовања, али према нашем мишљењу и препун мањкавости и ограничења. Наиме, Законом нису таксативно набројана питања која морају бити предмет референдума, а право на референдум је ограничено временским током за прикупљање потписа и другим административно бирократским ограничењима.

Става смо да референдумско процедуру треба значајно олакшати, а да Закон мора да наведе све случајеве у којима је референдум облигаторан, односно Законом утврђен и одређен.

Мишљења смо да ће се на тај начин спречити злоупотреба четворогодишњег или петогодишњег мандата представника законодавне или извршне власти, а који се даје изабраним лицима.

У супротном, добијаћемо неодговорну бирократију, неодговорне носиоце суверености, немогућност утврђивања стварног центра одговорности за лоше донете одлуке, чије ћемо последице трпети јако дуго, без могућности да их ретроактивно уклонимо, као што је случај у Србији данас.

Желимо да констатујемо да државноправну дубину, континуитет и националну стратегију мора да обезбеди извршна власт, поштујући одлуке Народне скупштине, према тренутно важећим уставноправним правилима у Републици Србији. То је захтев са којим морају бити суочени и од чијег решења зависи решавање читавог низа веома важних и сложених питања по опстанак Републике Србије!

Сматрамо да је данас Србија држава у којој по сваком значајном питању недостаје национални консензус.

Чињеница је да све власти избегавају јавну расправу о стратешким питањима и да се одомаћила теза у већини научних, академских, јавних, образовних институција о „безалтернативности“ тзв. европског пута и необјективног прихватања свих предлога који долазе са те стране, без обзира колико могу бити у колизији са потребама и интересима Србије, али и без критике и сагледавања проблема и услова на том путу, као и без сагледавања и праћења савремених кретања у свету и нашем региону.

Иначе, наглашавамо да наведено питање „безалтернатиног пута“ у ЕУ (као и неких других питања, попут односа према нерезидентним инвеститорима и многих других) никада није било предмет ни референдума ни било какве озбиљније расправе у власти или у већ побројаним институцијама.

Управо због оваког начина рада и доношења одлука у Републици Србији имамо и стални рестарт државног континуитета у складу са дневнополитичком потребом носиоца власти, што узрокује нејасним схватањем код обичног света стратешких праваца у ком земља и друштво треба да иде.

Уз то долазе и остали проблеми, који постају сваког дана све тежи и видљивији у смислу велике подељености друштва по одређеним питањима, неразумевања и неспремности на договоре и усаглашавања, као и третирањем државе и њених ресурса као плена од стране носиоца власти, а не као општег добра и потребе свих њених житеља.

Све то ствара предуслове за кризе, немире и слабљење државе и њених потенцијала и зато сматрамо да је за српску државу минут до дванаест да почне да даје одговоре и решења.

Даље игнорисања питања и тема из овог текста, уколико не буду створени предуслови за успостављање државноправног контитнуитета и дефинисање и доношење националне стратегије, али и спровођење истих, води у распад државе, регионализацију и нестанак српског народа као политичког и демографскоетничког организма.

Преостаје да завршимо јапанском пословицом која је потпуно адекватна тренутку:

„Ко није способан да командује себи, заслужује да му командују други.“

Иницијатива за будућност

_________________________________________________________________