Svaka sličnost sa Srbijom slučajna

Srbija krupnim koracima grabi ka Evropi, kaže predsednik i premijerka, ministarka za evropske integracije i mnogi drugi državni funkcioneri SNS-a, mada se po Godišnjem izveštaju Evropske komisije pre moglo reći da Srbija ka Evropi ide po onoj Engelsovoj – korak napred, dva koraka nazad. 

Možda ova pričica koja se deli po društvenim mrežama opisuje situaciju koja nije ni nalik na Srbiju danas, a možda je i ogledalo Srbije i srpske ekonomije danas. 

Pročitajte priču i prosudite sami. 

Jedna porodica je proizvodila i prodavala cipele. To je bila velika porodica od 60 ljudi. Njih 50 je pravilo cipele, a 10 prodavalo. Imali su dobru maržu. 40% prosečno. Jednog dana došli su im stranci i ponudili cipele 20% jeftinije, da prodaju kao dodatni asortiman. Marža na tim cipelama bi bila 50%, a one bi i dalje bila jeftinija od domaće proizvodnje. Kvalitet nije bio isti, ali u siromašnom selu kao što je bilo naše cena je bila važna.

Šta se onda dogodilo?

Umesto 50.000 komada domaće proizvodnje, sada se proizvodilo 20.000 komada, a 30.000 komada se uvozilo. Cena koštanja domaćih cipela je porasla i zbog manjih nabavki sirovina, kao i zbog nepopunjenih kapaciteta pogona. Budući da su u fabrici svi bili porodica, niko nije hteo nikoga da otpusti. Stranci su još malo spustili cenu i zarada na uvoznim cipelama se povećavala, a na domaćim smanjivala.

U trećoj godini prodavalo se 45.000 stranih i 5.000 domaćih cipela. Porodica je bila prinuđena da zatvori pogon zbog gubitaka. Pristali su da strancu prodaju firmu za 1 evro. Selo tj. lokalna samouprava, da bi pomoglo porodici, pristalo je da na sebe preuzme dugove. Iduće godine, stranci su podigli cenu cipela koje se više nisu pravile od kože, nego od skaja. Prave kožne cipele bilo je nemoguće kupiti.

Proizvođač mleka koji je prodavao kožu za cipele bio je prinuđen da podigne cenu mleka da nadomesti manjak zarade na koži. Stranci su počeli da uvoze mleko jeftinije od domaćeg. Proizvođač mleka je prodao krave i postao uvoznik mleka. To mleko je bilo jeftinije od drugih i svi ostali proizvođači su prodali svoje krave, jer im se nije isplatilo da proizvode mleko.

Iduće godine mleko je poskupelo.

Trave je bilo dovoljno jer nije bilo dovoljno krava. Nije se više đubrila. Proizvođač NPK đubriva morao je otpusti višak radnika, ali zbog predimenzionisanih kapaciteta samih pogona, pri ovom obimu cena koštanja proizvoda je bila prevelika. Stranci su počeli da uvoze jeftinije đubrivo. Obim proizvodnje je još pao, fabrika je ređala gubitke i morala je da se zatvori. Stranci su ponudili da je kupe za 1 evro. Lokalna samouprava je pomogla i preuzela postojeće dugove.

Stranci su fabriku zatvorili i otpustili radnike.

Zadržali su monopol na uvoz đubriva, ali to je u tom trenutku bilo jako povoljno za nas jer fabrika nije pravila gubitke, a i đubrivo je bilo jeftinije. Iduće godine đubrivo je poskupelo, al nismo mogli da biramo.

Nestalo je cipela, mleka, krava i đubriva. Nismo znali šta da radimo, pa smo platili strane savetnike, koji su izračunali da je situacija lošija nego ranije i da sada uz fabrike moramo da damo i subvencije.

Nismo imali para da damo subvencije. Stranci su nam pozajmili pare da im platimo da nam uzmu fabrike.

Sa kamatom.

___________________________________________________________________________