Zagrebački rektor: Vratiti ćirilicu u škole

Ideja koju je rektor Univerziteta u Zagrebu Damir Boras podelio sa Jutarnjim listom, a po kojoj bi u osnovne škole trebalo da se vrati učenje ćirilice, nestale iz programa početkom devedesetih, za mnoge je iznenađujuća. Ipak, o njoj se na Univerzitetu, a primarno na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, već duže vreme raspravlja u kontekstu problema nastalih sa postavljanjem ćiriličnih ploča u Vukovaru.

Podsetimo da je prva netrpeljivost između Beograda i Zagreba devedesetih počela ratom tadašnje TV Beograd  i TV Zagreb upravo oko ćirilice i latinice. Naime, TV Zagreb je početkom devedesetih prestala sa preuzimanjem emisija koje su bile titlovane ćirilicom a TV Beograd latinicom, a to je označilo i raspad jedinstvene JRT. Šta se sve desilo kasnije svi smo svedoci. Evo šta piše Jutarnji list. 

Dva razloga ‘za’

– Mislim da bi učenje ćirilice trebalo vratiti u škole, kao što bi trebalo glagoljicu ponuditi kao izborni predmet. To su starohrvatska pisma i bilo bi lepo nanovo da ih vidimo u nastavi – kaže zagrebački rektor, uveren da će u stručnoj javnosti mnogi misliti isto.

Davor Dukić, redovni profesor Odseka za kroatistiku – Katedre za stariju hrvatsku književnost, navodi dva razloga zbog kojih bi bilo dobro učiti ćirilicu.

– Na ćirilici imamo niz starih tekstova, a poznavanje tog pisma pomaže u učenju ruskog jezika. Drugi je razlog to što se u nama susednim zemljama koristi i ćirilica i latinica, a savladavanjem osnova ćirilice u osnovnoj školi naši učenici bi dobili mogućnost da čitaju stručnu literaturu na ćirilici – kaže Dukić.

Slaže se s tezom da danas, da je ćirilica ostala u hrvatskom obrazovnom sistemu, ne bi u toj meri imali teškoća sa uvođenjem ćiriličnih ploča u Vukovaru.

– Kada nešto bolje poznajete, manje od toga zazirete – kaže Davor Dukić.

Bivši dekan Filozofskog fakulteta (s početka devedesetih), akademik Josip Bratulić, stav o ćirilici u školama opravdava na sledeći način:

 – Nijedno znanje čoveka ne opterećuje da bi ga osiromašilo. U mozgu prostora ima, a znati pisma je vrlo dobro – onaj ko ne zna pisma, ne zna ni jezike.

Svestan da u dnevnopolitičkom kontekstu ovo pitanje može da bude dočekano na nož, nudi rešenje. – Problem je što ćirilici treba skinuti političku auru. Kako? Vrlo jednostavno – nazovimo je hrvatskom ćirilicom – predlaže akademik Bratulić.

Dok se neki s čuđenjem pitaju je li ovo neki oblik naknadne pameti, Željko Jozić, direktor Hrvatskog instituta za jezik, se pita kako se dogodilo da se u školama ćirilica prestala da uči ako se jezikoslovci danas slažu da bi je trebalo vratiti u škole?

Višestruka isplativost

Jozić objašnjava kako je jasno da su ćirilica i glagoljica stara hrvatska pisma, a da su Hrvati bili tropismena nacija i pisali glagoljicom, ćirilicom i latinicom. Činjenica jeste, nastavlja Jozić, i da su hrvatska ćirilica, tzv. bosančica, i glagoljica danas vrlo zanemarena pisma iako su njima pisani neki od najvažnijih dokumenata hrvatske istorije.

A stručnjak za jezike s Odseka za lingvistiku, akademik Ranko Matasović, iako nema izgrađeno mišljenje o potrebi uvođenja ćirilice u škole, smatra da bi u njima trebalo znatno više učiti – ruski.

– To je jezik koji se lako uči i višestruko isplati. Učenje ruskog, doduše, povezano je s poznavanjem ćirilice, a i činjenica jeste da su i glagoljica i ćirilica deo hrvatske nacionalne baštine – kaže akademik Matasović, uveren da su deca, posebno u osnovnim školama, preopterećena mnogim sadržajima, pa je pitanje gde naći prostor za učenje glagoljice i ćirilice.

– Na visini izbornih predmeta sve je moguće – kao izborni, mogao bi se učiti i kineski, ali je sve stvar stručne analize kurikuluma – kaže Marasović.

Jutarnji list