Zorana Mihajlović za Ozon Press: Opozicija da ne ulazi ni u jedan parlament

Bila je prvi nekadašnji državni službenik i prvi učesnik u političkom životu Srbije koji je ukazao na moguće zloupotrebe sa prebivalištem, a sve sa ciljem da se „proizvedu“ rezultati izbora 17. decembra koji bi išli u korist vladajućoj kliki.

Sa ove distance od mesec dana od završetka izbornog procesa možda je i više nego ranije neophodno podsetiti se njenih reči s početka novembra – kako vlast planira da „uveze“ ogroman broj birača iz Republike Srpske, te da je taj podatak dobila iz Federacije Bosne i Hercegovine.

Višestruka ministarka u vladama Srbije, Zorana Mihajlović, po napuštanju Srpske napredne stranke, oformila je pokret „Uvek za Srbiju“ koji nije učestvovao na decembarskim izborima baš, kako je objasnila, iz razloga zloupotreba izbornog prava građana.

Kako joj danas izgleda izlaz iz političke i institucionalne krize u Srbiji, šta su joj planovi za ubuduće, da li će pokret koji vodi nastupati na prolećnim lokalnim izborima, kao i kako komentariše druge pojavne momente srpske politike, Mihajlovićeva je pričala u razgovoru za Ozon Press.

Ona je ukazala na „kartelizaciju“ države i „kolonizaciju“ medija, stapanje vlasti i mafije kroz, kako je kazala, proces „konsolidacije“, istovremeno uputila niz otvorenih kritika na račun opozicije koju je optužila da sarađuje sa vlašću i zamerila joj na ogromnom broju grešaka pre, tokom i posle izborne kampanje…

Za Mihajlovićevu je postojeća opozicija „konkurencija, ne i alternativa„. Ipak, savetuje toj istoj opoziciji da sada u novonastalim okolnostima jedinstveno odluči da ne prihvati mandate ni na jednom nivou vlasti (republika, lokal, Beograd) jer bi samo takav, jedinstven stav mogao da dovede do, kako kaže, adekvatnih reakcija kako građana, tako i međunarodne javnosti.

* Kako vidite razrešenje političko-institucionalne krize nastale nakon izbora 17. decembra?

– Moj stav, kao i stav pokreta „Uvek za Srbiju“ odavno je jasan, rekli smo ga već 8. novembra prošle godine, kada smo pravili pres-konferenciju vezano za razloge neizlaska na izbore. I tada i danas, ponavljam da je veliki deo opozicije „izabrana Vučićeva opozicija“, iz nekoliko razloga. Prvo, neću da govorim o nemoralnosti i preuzimanju naziva „Srbija protiv nasilja“ i podvlačenja političkih partija pod tugu i bol. Da se setimo da je opozicija, sasvim ispravno, imala ranije jedan od predloga da se menjaju izborni uslovi, da se srede birački spiskovi, da se otvore mediji i da se tek onda ide na izbore. Međutim, čim je Vučiču odgovaralo – a njemu su izbori trebali posle Banjske i svega što se dešava – oni su prihvatili izbore, iako su već tada znali da birački spiskovi nisu uređeni, i da nijedan od njihovih zahteva nije ispunjen… Ne postoji ni jedan jedini razlog da prihvate izlazak na izbore 17. decembra osim dogovora sa Vučićem. A pokazali su i nereagovanjem na važne događaje da je to tako. Treba trošiti 15 milijardi evra za EXPO u ovih par godina.

– Dakle, dogovor koji postoji između Vučića i njegovog izabranog opozicionara Đilasa je izrodio izbore. Znate, oni su pristali da vezanih ruku i nogu trče trku sa trkačem koji je dopingovan(!!), a nisu mali i nisu neuki, ne bih rekla ni da su glupi, jednostavno su se dogovorili. Neki su dodatno i precenili sebe, verujući u neku privlačnost svoje ličnosti. Činjenica jeste da ljudi vide problem i hoće promene, ali je i činjenica da je opozicija samo konkurencija, a ne i alternativa. Prema tome, mnogi jesu glasali za tu istu opoziciju, neki su i zapušili nos i to uradili, a opozicija je još jednom pokazala da je tu samo da bi uskočila u vlast, a ne da bi nešto menjala. Jer činjenica da traže ponavljanje beogradskih izbora, a da ulaze u skupštinske klupe u republičkom parlamentu govori da jedino što ih zanima jesu honorar i privilegije. I to je problem. Dakle, institucionalna kriza može da nastupi samo ako je opozicija složna, i ako odbije mandate u svim lokalnim, gradskim i republičkom parlamentu. A ovo što se sada dešava je samo mrcvarenje. Jer, kralo se, i to toliko očigledno, i ne može biti da se kralo u Beogradu, a da nije u Kraljevu, ili na republičkom nivou… I narod sve to oseća, i vidi. Mi iz pokreta „Uvek za Srbiju“ nismo ni Vučićevi ni Đilasovi, mi smo alternativa, i jednima i drugima, i znamo da može drugačije i može bolje. Dakle šetanje, protesti… onda ono zamajavanje sa štrajkom glađu… ništa od toga nije potrebno, potrebna je jasna odluka da se ne ulazi u parlamente, i tek onda će reakcija i građana, ali i međunarodna biti kako treba. Sa druge strane, Vučiću ovo odlično odgovara, jer on radi šta hoće, poslovi se obavljaju, nema kontrole nikakve, mediji sa nacionalnom frekvencijom ga slave… a kao i uvek trpi narod, isti onaj koji satima čeka penzije, penzionerske kartice, novac koji on „sipa“ kad mu zatreba podrška. To je beskrupulozno uništavanje i ekonomije i budućnosti Srbije.

* Koji bi bio najadekvatniji način za propisno ispitivanje izbornih nepravilnosti tj. pritužbi na izborne neregularnosti i da li je, s tim u vezi, moguća međunarodna posrednička misija od EP, OEBS, ODIHR i SE koja bi pomogla dijalogu vlasti i opozicije? Šta su po vama najvažniji koraci da se u perspektivi otklone sumnje u regularnost izbora odnosno da se povrati kredibilitet tog procesa?

– Nikad mi jasnije nije bilo da dogovor Vučić–Đilas postoji nego nakon naše konferencije prošle godine, kada smo pokazali spiskove o prebacivanju birača iz Bosne. Neki novinari su tražili da spiskove pošaljemo, što smo mi uradili, i niko nikad od njih nije reč o tome rekao. Tek kada su izbori završeni, kada se videlo kolika je razmera krađe bila, e onda su krenuli da komentarišu. Zato, kada pitate šta je sada najadekvatniji način… kao što sam rekla, prvo jedinstvo opozicije, sama „Srbija protiv nasilja“ nije jedinstvena. Bez toga nema dalje. Zatim, građani traže odluku!!! I koja je odluka opozicije??? Politika je područje ogromne odgovornosti, ali i velike neizvesnosti, jer pored umeća i razboritosti zaista je potrebna i hrabrost, i spremnost da se preuzme rizik. Niti će pisma EU, ni protesti, ni neki štrajkovi u pokušaju pomoći. Nego, kad već nisu bili jedinstveni pre izbora, i kad su u dogovoru sa Vučićem prihvatili izbore, onda sad treba da donesu odluku, da ne ulaze u parlamente, ni u jedan. Sve ovo drugo što bude bilo reakcija EU, OEBS, ili nekih diplomata, nije dovoljno da bi oni dobili to što misle da treba, a da nemaju odluku. Ono što posebno brine, građani su razočarani, i nije to razočaranje što su SNS i Vučić krali izbore – ne, to mi svi negde znamo i osećamo da se oni služe svim sredstvima, nego su razočarani upravo nemanjem stava opozicije, i što ljudi i koji nisu videli, sad vide te veze vlasti i opozicije. To dalje znači da će na narednim izborima biti jako teško animirati ljude da uopšte na njih izađu, što je opet u korist sadašnje vlasti.

* Nedavno ste rekli da svedočimo kartelizaciji države i kolonizaciji medija. Možete li malo objasniti to?

–  Srbija je danas, merena mnogim indeksima međunarodno priznatih institucija, zemlja sa najnižim privrednim rastom u regionu, zemlja u kojoj se ljudska prava konstantno i temeljno krše, gde je pad demokratije od 45%, indeks slobode medija sa 74. mesta je danas na 93. Nesporno je da SNS i Vučić vladaju strahom, manipulacijima, obmanama, prevarama i lažnim obećanjima. Ali, to svakako ne bi uspeli da potpuno nisu kolonizovali medije. Nema slobodnih medija u Srbiji – pa i oni za koje mislimo da su opozicioni jednako šire agresiju kao i provladini, i protežiraju svoju političku opciju. Nema lokalnih medija u Srbiji gde možete da izađete i govorite šta mislite, osim koliko znam za KTV Zrenjanin. Dodela nacionalnih frekvencija, pa to je skandal, i to je nešto za šta je opozicija morala da se bori. Vučić vlada selektivnom informisanošću, jer kad pričate sa ljudima po Srbiji, ostanete zabezeknuti koliko nemaju informacija odnosno imaju ono što im servira Pink i Hepi. To nije informisanje, to je više od manipulisanja. To je najveći problem za demokratiju kod nas. Kod nas vlada agresija, mržnja, danas se ljudi unutar porodica mrze jer su jedni za Vučića, a drugi za opoziciju. Sve to nam je izrodilo i ubistva u Ribnikaru, Mladenovcu. Živimo partijsku kolonizaciju medija i privrede.

Vlast koristi priču o miru i stabilnosti kao monetu za potkusurivanje, pokušavajući da proizvede krize, a onda ih kao volšebno rešava. Dodatno, u poslednjih 11 godina rast korupcije je najveći u Srbiji što potvrđuje indeks percepcije korupcije za Srbiju… Ovoj vlasti ništa i nikad nije dosta, ja ih zovem „narkomanska vlast“. Vlada se i upravlja iz kabineta predsednika, ili da budem plastična „nalozima sa dvora“.

Mi živimo u zemlji u kojoj se desila konsolidacija mafije i vlasti. Mi ovde gledamo trilere svaki dan, od Belivuka i ljudi koji su seckali i mleli ljude(!!), najveće plantaže marihuane u Evropi, sklapanje poslova bez ikakvih javnih nabavki… Nekoliko porodica se izdvojilo po kriminalu i bogatstvu, a narod danas u Srbiji stoji satima u redovima ne bi li došao do nekog vaučera, preko dva miliona ljudi u Srbiji nema jedan pristojan obrok. Vlast koja nije bila u stanju da ode u Ribnikar i upali sveću, predsednik koji je falsifikovao svoje upisivanje u knjigu žalosti, vlast koja je preživele iz Dubone ostavila na milost i nemilost… to nije vlast naroda, na koji se poziva. Vlada se strahom i vladaju ljudi jakih apetita, a slabih i nikakvih skrupula. Vila Radoičićeva na jezeru Gazivode je primer kartelizacije vlasti, sve što se dešava na severu Kosova, kriminal i korupcija zastrašivanje od strane Srpske liste, laboratorije droge i kriptarenje, dok Srbi odlaze, jeste rezultat vlasti. Kad se pogleda ovako sa strane sada, stvoren je politički sistem koji je samo imitirao pravni poredak građanskog društva, ali gde su tu građanska prava, kada je ugrožena i sloboda informisanja i ljudska prava…?

___________________________________________________________________