Petnaest mlađih muškaraca misterizno nestalo u obračunu mafije

Petnaest mlađih muškaraca misterizno je nestalo tokom prethodne dve godine i pretpostavlja se da su stradali u obračunu domaćih kriminalnih grupa. KRIK objavljuje ispovesti njihovih roditelja koji se bore da saznaju istinu o svojoj deci, iako ih policija drži u mraku i čak maltretira pretresajući im stanove i privodeći ih na saslušanja. Tabloidi na naslovnim stranama odnedavno objavljuju detalje o navodnim brutalnim mučenjima nekih od nestalih, što roditelje dodatno potresa.

„Ne tražim ni od koga sažaljenje, tražim samo da saznam istinu. Kažu da je teška neizvesnost, ali dok se ne suočite sa takvim stvarima neizvesnost je lakša, lakša nego spoznaja da je on umro. Možete da živite kada je neznanje u pitanju, ali kad spoznate istinu… Evo danima već razmišljam – daj Bože da je živ, šta god da je uradio, samo da je živ“, kaže Gordana Marjanović.

Gordanin sin jedan je od momaka koji su nestali proteklih godina, a čiji nestanci se povezuju sa obračunima kriminalnih grupa. Pretpostavlja se da su mladići ubijeni, mada se neki od roditelja još nadaju da će njihova deca biti pronađena živa.

KRIK je sakupio imena petnaest muškaraca, uglavnom veoma mladih, kojima se izgubio trag u prethodne dve godine. Polovina danas nema više od 24 godine, a najmlađi, Vukašin Gošović, imao je svega 20 godina kada je nestao pretprošle godine.

Samo za jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Aleksandra Halabrina, zasigurno se zna da nije živ, pošto je njegovo telo slučajno pronašao žitelj sela u opštini Sopot krajem prošle godine – dva meseca nakon nestanka. Policija, međutim, ovo ubistvo još nije rasvetlila.

Većina nestalih je tek zagazila u kriminalni svet, a samo nekoliko njih ima ozbiljnije iskustvo u podzemlju. Neki od njih potiču iz porodica skromnijih primanja i kriminalne grupe su ih najverovatnije regrutrovale nudeći im život luksuzniji od onog koji su njihovi roditelji mogli da im priušte.

„Oni su klinci, oni su deca, neko im je prodao priču o lovi“, kaže Sanja Mihajlović, majka jednog od nestalih,  koja radi za platu nešto veću od trideset hiljada dinara (trista evra).

Roditelji nestalih sa kojima su razgovarali novinari KRIK-a govore o bolu i agoniji kroz koju prolaze već dve godine dok pokušavaju da saznaju šta se desilo njihovim sinovima.

Dodatno ih je obeshrabrilo, kako objašnjavaju, što policija nije bila zainteresovana za ove slučajeve, tako da su neki od njih, poput Mihajlović ali i porodica Marković, počeli sami da istražuju nestanak svoje dece.

Policija se i brutalno ophodila prema nekim od roditelja. U dva slučaja policajci su naslino upali u njihove kuće da izvrše pretres, a Mihajlović su čak sa lisicima na rukama odveli u stanicu gde su je ispitali o nestanku njenog sina.

Ni mediji nisu pokazivali interesovanje da se bave ovom temom. Roditelji su zvali najčitanije novine, poput tabloida „Kurira“ i „Informera“, ali oni nisu želeli da pišu o tome.

Situacija se, međutim, nedavno promenila, ali otišla i u ekstrem.

Interesovanje policije i tabloida naglo je poraslo nakon hapšenja Veljka Belivuka, vođe kriminalno-navijačke grupe „Principi“, koga tužilaštvo sumnjiči da je odgovoran za nestanak trojice mladića. Njihova tela nisu nađena, ali tužilaštvo veruje da ih je Belivukova grupa kidnapovala i ubila.

Nakon što je policija dve godine ćutala, roditelji sada slušaju kako, uz imena navodnih Belivukovih žrtava, načelnik policije izgovara i imena njihove dece u emisiji na „Pinku“ i govori da su svi nestali mladići najverovatnije mrtvi. Moraju da se nose i sa agresivnim pisanjem tabloida koji objavljuju nagađanja o tome kako su neki od nestalih mučeni i kasapljeni – među kojima mogu da budu i njihova deca.

„Moj sin je nestao 2019. Da je policija tada radila ozbiljno, znali bi šta se dešava i ne bi nestalo u kontinuitetu toliko ljudi”, kaže Mihajlović.

Neki od roditelja sa kojima su novinari KRIK-a pričali sumnjaju da će se ikada otkriti šta se desilo sa njihovim sinovima. Tužilaštvo se sada fokusira na žrtve Belivukove ekipe, a među nestalima ima mladića povezanih sa oba klana koji su godinama u ratu – kavačkim, sa kojim je blizak Belivuk, ali i sa škaljarskim.

„Meni deluje da će se sada sve u vezi sa nestancima svaliti na Belivukovu grupu i tu se završava priča. Toga se i plašim, da neki nestanci neće do kraja biti rasvetljeni, da se neće saznati prava istina, da će opet neko biti zaštićen“, kaže Sanja, majka nestalog Gorana.

KRIK objavljuje svedočanstva nekih od roditelja sa kojima smo razgovarali, onih koji su želeli da njihova priča bude javno objavljena. Njihova svedočenja oslikavaju pakao kroz koji prolaze roditelji čija deca uđu u kriminal, kao i sa čim moraju da se nose kada njihova deca nestanu, a nadležni ih ignorišu, u državi koja je zainteresovana da se obračunava sa kriminalom samo u naletima političke volje.

„Hoćemo li nekad biti srećni?“

Filip Marjanović, rođen 1997. godine, jedan je od nestalih.

Njegova majka Gordana kaže da je u mladosti bio „živo i druželjubivo dete“, da se bavio fudbalom, imao dugu kosu i bio čak malo plašljiv. Sve se to, opisuje ona, iz korena promenilo kada je 2010. godine ubijen njegov otac.

„Od tog momenta, od zdrave porodice, mi postajemo ‘bolesna’ porodica.“

Otac Dejan Marjanović bio je vlasnik menjačnice. Razbojnici su pokušali da ga opljačkaju ispred zgrade i pošto nije želeo da im preda novac, pucali su u njega iz pištolja i ubili ga.

„Filip je tada imao 13 godina. Kad su mu ubili oca on se ošišao skroz na kratko. Kod njega više nije bilo straha i kreće neka njegova borba za nekom pravdom.“

Ubice su uhapšene i osuđene za ubistvo iz nehata, a majka je ubrzo počela da strahuje da će Filip pokušati da im se osveti.

„U prvoj godini srednje škole, kad je bio pismeni iz srpskog jezika, on je pisao o svom ocu i kako će se osvetiti ubicama. Nastavnica je samo napisala da je pogrešio temu.“

Filip je prvo pričao da želi da postane policajac, priča majka dok se kroz suze priseća sinovljevog detinjstva. To nije bilo moguće jer je zbog učešća u tuči u školi bio osuđen kao maloletnik.

„Onda je rekao: ’Ništa, idem u Legiju stranaca, tamo mogu pare da uzmem, a da nisam u kriminalu’. Ja sam rekla: ’Dobro, ali prvo završi školu’, misleći da to njega neće da drži. Onda sam pozvala druga koji je pri vojsci da popriča sa njim i da pokuša da ga odgovori. Prijatelj mi je rekao: ’Slušaj Goco, on je totalno za to’. I on odlazi u Legiju,“ priča majka dok vraća film i preispituje se da li bi užasna sudbina koja ju je zadesila mogla da se izbegne da je nešto drugačije uradila.

Ni u Legiju stranaca, za koju se prijavio sa 19 godina, nisu ga primili – nije prošao medicinski test zbog krivih nogu, objašnjava Marjanović.

Po povratku u Beograd Filip počinje da radi kao obezbeđenje – što je, očigledno, bio ulaz u kriminalne vode. Imao je gotovo dvadeset godina kada je u martu 2017. uhapšen u Crnoj Gori zbog pljačke banke.

„Ja sam tada radila, sređivala sam stanove i čuvala decu popodne na Vračaru. Dok sam bila u jednom od tih stanova, javili su mi da je moj sin uhapšen“, sa težinom u glasu izgovara majka. „Sad kad se setim, tad sam bila mirna, nisam morala da razmišljam dok je u zatvoru da će mu se nešto gore desiti.“

Redovno ga je posećivala u zatvoru.

„Kad sam ga videla, mene su pretresali i on je provirio iza stakla, samo su nam krenule suze. Ušla sam unutra i pitala ga: ’Dobro Filipe, je l’ smo prošli sve institucije sada? Je l’ smo završili sa svim sranjima u životu?’ A on, nikad nije glas na mene podigao, govorio je: ’Šta imam da izgubim?’ Ja sam mu odgovorila pitanjem: ‘A šta ja imam da izgubim – misleći na njega”, govori majka i dok se priseća, ne može da zadrži suze.

Sin se nakon manje od dve godine vratio u Beograd. Marjanović kaže da je videla da ga želja za osvetom nije prošla. Sada je, međutim, postojala mogućnost da se osveti – ubice oca su malo pre njegovog povratka bile puštene iz zatvora.

„Kad je izašao iz zatvora, neko mu je rekao da je nekoliko meseci ranije izašao Zlatko, jedan od ubica njegovog tate. I da je Zlatko želeo da se vidi sa njim. Filip mi je rekao: ‘Ja sam se na to samo nasmejao’“, kaže ona i objašnjava da je ovu njegovu rečenicu protumačila da planira osvetu.

„Od tog trenutka samo sam želela da više ne bude tu, da ode iz Srbije”, govori ona dok briše suze, otpija gutljaj kafe i nastavlja priču.

Filip je otkrio ko je „tipovao“ njegovog oca, odnosno razbojnicima dojavio kada prenosi novac. „Tom čoveku je upao u stan, on nije bio tamo, ali je prebio njegovog sina,“ kaže Marjanović i objašnjava da je nakon toga njen sin pobegao iz zemlje.

„Meni je tada u glavi bio samo taj Zlatko i da Filip ode kako ne bi ušao u sukob sa njim. Ali, nisam shvatila da će on ko zna koga tamo upoznati“, objašnjava. Dok je strahovala od sukoba sina i ubica njenog muža, Filip je ulazio sve dublje u kriminal.

Jasan signal toga video se kada se Filip nakon nekoliko meseci vratio u Beograd u leto 2019. Majci je dao telefon na kome je bio instaliran „Skaj“ (original: Sky, u prevodu: nebo) – program za bezbednu komunikaciju, koji je nemoguće prisluškivati, a koji koriste domaće kriminalne grupe.

„Za telefon je rekao ‘To će stajati u kući i na to ću vam se javljati’. Ja sam taj telefon imala tih tri meseca (koliko je radio program) i on se meni javljao na njega.“

Nije se dugo zadržao u Beogradu.

„On odlazi ocu na grob 14. septembra i kaže da sutra ide prema Crnoj Gori sa drugom”, kaže Marjanović i dodaje da je odlučila da ih ona vozi jer je dozu mira pronašla u tome što će biti za volanom makar deo puta i što duže sa sinom. Nije ni pretpostavljala da ga nakon toga više neće videti.

Na put sa njima krenuo je i Filipov prijatelj Vukašin Gošović – dečko koji je takođe tada nestao, sa nepunih 20 godina. Gošovićevi roditelji nisu želeli da za KRIK govore o njegovom nestanku navodeći da je tema i dalje previše bolna da bi o njoj javno pričali.

„Oni su se ponašali normalno, kao da će da odu i da… da će se vratiti“, govori Marjanović kroz suze. „Filip i Vukašin su spremili kofere, rekli su da idu na sedam dana.“

Iako joj je dozvolio da ih vozi, ona ih nije prevezla u Crnu Goru. Nadomak granice je saznala da će njih dvojica u ovu zemlju ući ilegalno, kaže ona. Filip joj je objasnio da mu se u Crnoj Gori i dalje sudi za pljačku i da ne želi da zbog toga ima problema sa organima ove zemlje.

„Ja sam ih ostavila kod nekog restorana. Uzimaju kofere. FIlip mi kaže: ’Mama, za nedelju dana Slovenija’ jer je planirao da se tamo vidimo. Tada me je prvi put pitao da li mi treba novac. Ja sam tada žurila da se vratim za Beograd jer sam neku baku čuvala.“

Ostali su u kontaktu preko „Skaja“. Dan nakon rastanka, majka se naljutila jer je saznala da se pre puta pomirio sa devojkom sa kojom je bio u turbulentnoj vezi i za koju je verovala da je imala loš uticaj na njenog sina.

„Uzimam taj telefon i krećem da mu kuckam. Moje zadnje poruke su bile: ’Hoćemo li nekad biti srećni? Hoćeš li se nekad opametiti?’ Svašta sam mu napisala, da ne mogu da živim više sa tim. On je samo poslao poruku: ’Mama, u putu sam, javiću ti se’“, priča Marjanović jecajući. „Sutradan, on je meni pustio poruku, ali pošto sam bila besna i ljuta, nisam ni prišla tom telefonu.“

Kad se narednog dana odljutila i vratila sa posla, uzela je telefon u ruke, ali tada je bilo kasno – Filip više nije odgovarao.

„Pustila sam mu poruku – stigla sam. Bila je samo jedna strelica, što znači da poruka nije bila isporučena“, jedva izgovara pre nego što joj se glas potpuno gubi u jecajima. Posebno joj teško pada to što je njen poslednji razgovor sa sinom prošao u svađi.

Znajući da joj se Filip do tada često javljao, Gordana je odmah naslutila da je nešto pošlo po zlu. Par dana kasnije slučaj je prijavila policiji.

Tamo, međutim, nije dobila razumevanje, kao ni drugi roditelji sa kojima su novinari pričali.

Istu tragičnu sudbinu proživljava i Sanja, majka Gorana Mihajlovića koji je nestao nešto više od pet meseci pre Filipa.

„Imam pravo da znam šta se desilo“

„Moj sin je rođen 1997, nestao je sa 21 i po godinu“, kaže Sanja Mihajlović.

Porodica se 1999. godine doselila sa Kosova u Beograd, gde je Sanjin sin Goran upoznao devojku Katarinu sa kojom je dobio dete. Preko nje je, po svemu sudeći, došao u dodir sa kriminalnim svetom.

Katarinin otac Nenad Stanković osuđen je na 11 i po godina zato što je u specijalnoj laboratoriji u Resniku proizveo oko 100.000 tableta sintetičke droge ekstazi. U istom slučaju je osuđena i njena sestra Tijana, na sedam godina zatvora, a drogu su proizvodili 2017.

Goranova majka veruje da je njega privukao njihov način života – imali su dosta novca.

„Ja živim od svoje plate, koja je 36 hiljada dinara. Moj suprug radi kao vozač, s Kosova smo“, opisuje ona i kaže da je njen sin želeo više. „U medijima vam se stalno servira priča – avioni, kamioni, milioni, i dete koje je živelo u normalnoj porodici misli da sve to može bolje. (Katarinin) otac vodio je lep život, lagodan, imali su kafić, valjda deci to predstavlja sliku nečega kako bi i oni mogli da žive.“

On je prema roditeljima bio zatvoren i nije govorio čime se bavi, objašnjava Mihajlović. Ipak, priuštio je sebi neke stvari za koje nije mogao da ima novac – nekoliko meseci pre nestanka, između ostalog, kupio je „porše“.

„Sa sinom nisam razgovarala, nisam bila u dobrim odnosima sa njim, jer prosto nisam mogla da pređem preko nekih stvari – vidite da se tu nešto dešava i znate da neke stvari prosto neće imati dobar tok, a ja svoje dete nisam mogla da tapšem po ramenu i da kažem: ’E, super’“, kaže majka. „Mislili smo da će to nešto proći, da će se sve vratiti u normalu, ali nije.“

Seća se da je Goran, kao i Filip, koristio specijalnu aplikaciju za bezbednu komunikaciju na telefonu. „On ima ‘Skaj’. Ja sam tek skoro saznala šta je to”.

„Moj sin nije živeo sa nama odavno već, ali tad kad je nestao bio je u našoj kući. Nedelju dana pre nestanka zapeo je da se vrati kući – on, žena i dete. Bio je tu nedelju dana. Ja sam radila, on je rekao ocu da ide da se nađe sa nekim drugom i da se vraća uveče.“

Gorana, međutim, od tada nisu videli.

Mihajlović je pribrana dok govori o svom sinu i njegovom nestanku. Iako se oseća bol u njenom glasu, dobro ga sakriva, a utehu pronalazi u borbi da sazna šta se desilo sa Goranom.

Pošto taj odgovor od policije nije dobila do danas, počela je sama da istražuje. Saznala je s kim je Goran poslednji put viđen.

„Moj sin je nestao sa Ninom Šuntićem, vlasnikom kafića u Beogradu za koga sam čula da se sada nalazi u zatvoru u Španiji. Šuntić je odvezao mog sina. Zašto ga policija nikad nije pritiskala (da kaže šta se desilo)? Kažu – nema tela nema dela“, priča Goranova majka.

Ona je uspela da dođe do snimaka sigurnosnih kamera koje ovo prikazuju.

„Postoji snimak gde dolazi Šuntić ‘smartom’ po mog sina, moj sin parkira sa desne strane auto, tu ga i ostavlja, mesto je pokriveno kamerama, sve se vidi. On onda ode sa Šuntićem, a u pola pet popodne dolazi neki čovek sa bradom i kačketom i odvozi njegov auto. Auto je kasnije nađen na Novom Beogradu. Zar nije moglo da se pregleda ko ga je dovezao, kad je prošao, ko je ostavio auto na Novom Beogradu, znate koliko tu ima kamera.“

Iako je ove dokaze, snimke kamera, predala policiji, od njih nije dobila više informacija, niti joj je rečeno šta je na osnovu tih snimaka utvrđeno.

„Kažu, to su veliki bulevari, to ne može da se proprati. Ja znam da može i da se uveća i da se vidi ko je vozač“, besno kaže majka i dodaje da ne zna zašto policija tako „traljavo radi“.

Zna se samo da je u njegovom „poršeu“ parkiranom na Novom Beogradu policija pronašla pištolj za koji nije imao dozvolu, zbog čega je protiv Gorana podneta krivična prijava u aprilu 2019, nakon što je već nestao. Postupak je obustavljen prošle godine.

Majka je uporno insistirala da joj policija kaže šta je saznala u vezi sa nestalim sinom.

„Bila sam u policiji dvadesetak puta, možda i više. U početku sam išla svake ili svake druge nedelje. Ja mislim da njima svane ako mene nema četiri nedelje“, objašnjava. „Jako su neprijatni bili prema meni iz sedmog odeljenja, to je odeljenje koje se bavi nestalima, gde su rekli otprilike: ’Da li imate neke nove informacije? Pa što ste došli? Nije ovo ulica da tako, kad vam padne na pamet, dođete. Morate da zakažete’.“

„Ja hoću da nađem svoje dete. Ako je mrtav, hoću da ga sahranim kako dolikuje, imam pravo da znam šta se desilo,“ kaže majka. „Čime god da su se bavili (nestali mladići), šta god da su radili, niko nema pravo da im oduzme život.“

U trenutku kada pate za nestalom decom i traže odgovore, policija produbljuje agoniju ovih porodica. Nimalo prijatno su se policajci poneli prema Mihajlović i Gordani Marjanović, zbog čega su se majke osetile kao da su osumnjičene za nestanak svoje dece.

„Odveli su me sa lisicama na rukama“

Kada je Gordana u policiji prijavila nestanak sina Filipa, nedugo nakon što ga je odvezla do Crne Gore, kaže da je imala osećaj da je tamo niko ne sluša.

„Tu su bile neke žene koje mažu nokte. Koliko god da sam ja njima samo broj, za mene je ovo ozbiljna tema i ne mogu da pričam sa ženom koja maže nokte“, objašnjava Gordana. „Rekla sam im: ‘Ja ne mogu ovako da razgovaram’. Kratko sam ispričala šta sam imala.“

Kriminalistička policija je Gordanu naknadno pozvala da dođe u stanicu i ona se ponadala da će je ovog puta saslušati. Očekivala је da čuje nešto o nestanku sina, ali su je umesto toga neprijateljski ispitivali. Specijalni telefon koji je koristila kako bi bila u kontaktu sa sinom policiji je bio dovoljan razlog da neutešnu majku tretira kao osumnjičenu.

„Ja sam došla kao majka da kažem da njega nema, da ovo ne liči na njega. Ja sam pričala svoju životnu priču, kao i vama. Spomenula sam taj telefon jer mislim da me sad već pažjivo slušaju, međutim, oni mene posle tog telefona (…) šalju na poligraf”, kaže Gordana.

Nekoliko meseci kasnije, u julu 2020, policija je došla na vrata njenog stana. Gordana u tom trenutku nije bila kod kuće, a naoružani policajci su upali unutra i preplašili njenu ćerku Tijanu koja bila u drugom stanju.

„Oni se pojavljuju u onim oklopima. Tijana mi je ispričala da je ona počela da vrišti.“

Policajci su pretresli stan i ništa sumnjivo nisu pronašli. Ćerkinog supruga su odveli u stanicu i ispitivali ga o Filipovom nestanku.

Narednog meseca, u avgustu prošle godine, isto se desilo i Sanji, majki nestalog Gorana Mihajlovića. Policija je naslino upala u njihovu porodičnu kuću u Resniku.

„Pretresli su nam kuću uzduž i popreko. Ja sam bila sve vreme sa lisicama na rukama u kući, srednji sin je bio na podu sve vreme, na stomaku sa lisicama na rukama iza leđa, sigurno jedno tri sata. Onda su me odveli sa lisicama, pred celim komšilukom, u 29. novembar (policijsku stanicu), skinuli me do gole kože i ispitivali me – gde je moj sin, da nije otišao na Kosovo jer smo mi odatle, i tako dalje“, priča ona.

I treća porodica sa kojom su novinari KRIK-a razgovarali ljuta je na policiju.

Nenad i Gordana Marković, roditelji dvadesetdvogodišnjeg Strahinje koji je nestao u junu prošle godine, nemaju ni najmanje poverenja u ovu instituciju. Otac objašnjava da radi u kovačkoj radnji, a majka u prodavnici.

Protiv njihovog sina, Strahinje Markovića, vodilo se nekoliko postupaka, uključujući nošenje pištolja, falsifikovanje dokumenata i dilovanje droge. Osuđivan je samo zbog pištolja na uslovnu kaznu 2018. godine. Sa tužilaštvom se dogovorio da plati novac u humanitarne svrhe kako ga ne bi optužili za falsifikovanje, dok za drogu nije bilo dokaza pa je istraga obustavljena.

Živeo je u iznajmljenoj kući u naselju Trešnja nedaleko od Beograda. Roditelji, sa kojima je bio blizak, sa njim su proveli dan pred nestanak i otišli uveče svojoj kući –  ne sluteći da ga više neće videti.

Sledećeg jutra ih je pozvala Strahinjina trudna devojka i rekla da ne može da ga dobije na telefon. Nije bio u kući i roditelji su krenuli u potragu.

Strahinjin drug Nikola Kačarević, kako su ispričali, javio im je da je on uhapšen pa su poslali advokata u policiju. „Meni je advokat rekao da mu je osoba koja je radila na prijavnici kazala da je priveden u svojstvu građanina i ako mu bude trebao advokat, zvaće“, objašnjava Strahinjin otac Nenad.

Ipak, vreme prolazi, Strahinje nema, pa je zabrinuta majka otišla u policiju. „Odem u 29. novembra (policijsku stanicu), a oni mi kažu da on uopšte nije priveden.“

Roditelji su tada prijavili nestanak. „Prijavili smo odeljenju za nestala lica i išli smo par puta posle toga. Rekli su da će nas obavestiti ukoliko nešto budu imali. Oni mene nijednom nisu pozvali, nijednom“, priča uznemirena majka nestalog Strahinje.

I ovi roditelji su počeli sami da istražuju nestanak sina.

„Došao sam do saznanja da je ‘mercedes’ koji je koristio Strahinja parkiran ispred kuće Aleksandra Šarca“, kaže otac. „Isti dan kad je Strahinja nestao“, dodaje majka.

Šarac je, inače, ubijen u sačekuši oktobra prošle godine u tržnom centru „Ušće“ u Beogradu, četiri meseca nakon što je Strahinja nestao.

„Našao sam njegov telefon i kontaktirao ga. Šarac mi kaže: ‘Strahinja je parkirao kola juče oko šest sati kod mene i otišao je taksijem’. Ja kažem: ‘Druže, daj mi na kameri da vidim broj taksija u koji je ušao’, on kaže: ‘Ne radi mi kamera, a ne znam ni da li je otišao taksijem ili peške, da l’ ga je neko čekao’. Sve mi je to bilo sumnjivo“, priča Nenad Marković.

Strahinju je sa Šarcem upoznao Kačarević, tvrde roditelji, i to nekoliko dana pre nestanka.

„Mi smo sve to naveli i u policiji, policija je rekla da ih je zvala, da su išli na poligraf, međutim, mi smo kasnije čuli da su i jedan i drugi odbili poligraf – i Kačarević i Šarac“, priča majka i dodaje da se policija nije potrudila ni oko kamera koje su zabeležile momente pred Strahinjin nestanak.

„Zadnji put kad sam bila u policiji otišla sam sa namerom da vidim je l’ su pregledali kod tog Šarca u ulici kamere. Oni kažu: ‘Nama je Šarac rekao da ne rade’ i ja sam dobila nervni slom,“ kaže majka.

„Svima smo pisali, i BIA-i, i načelnicima SBPOK-a, kabinetu predsednika Vučića, Ministarstvu unutrašnjih poslova,“ objašnjava majka i dodaje da ni od koga nisu dobili nikakav odgovor.

Policija o nestancima na „Pinku“

Priče o misterioznim nestancima svoje dece neke od majki želele su da ispričaju javnosti još prošle godine. Mesecima su se obraćale najtiražnijim medijima, ali su nailazile, kažu, isključivo na odbijanja.

„Vi (KRIK) ste jedini koji ste bili zainteresovani“, navodi majka nestalog Gorana.

Odnos medija koji su ih do tada odbijali naglo se promenio početkom februara, kada je uhapšen Veljko Belivuk, vođa navijačko-kriminalne grupe „Principi“. O aktivnostima ove grupe znalo se godinama, ali se ona tek sada našla na udaru odavno najavljenog rata države protiv kriminala. Belivukova grupa bila je povezana sa policajcima i političarima, od kojih je većina još zaštićena i nije pod istragom.

Stvari su, nakon hapšenja, otišle u drugi ekstrem. Mediji su počeli da na naslovnim stranama objavljuju detalje o tome kako je Belivukova grupa navodno mučila svoje žrtve – odsecala im pojedine delove tela i obezglavljivala ih.

Za majke, koje još ne znaju gde su im deca, bilo je naročito mučno da čitaju ovakve naslove.

O nestancima se potom oglasila i policija – ali nije obavestila roditelje, već je jedan od načelnika javno o tome govorio u medijima bliskim vlasti.

Na televiziji „Pink“, u emisiji „Hit tvit“, načelnik Uprave kriminalističke policije Bogdan Pušić rekao je da policija zna da je veliki broj mladih ljudi nestao.

Naveo je imena većine i zamolio sve koji imaju neke informacije da se jave i pomognu istrazi. „Za nepune dve godine (nestalo je) 10 lica i ovo nije konačan spisak. Mi ne možemo da tvrdimo da su oni ubijeni, ali oni nisu nađeni, ni porodice ne znaju ništa o njima. Ja bih se prosto iznenadio da su živi“, rekao je Pušić.

Napravio je i grešku – kao nestalog je naveo Lazara Ilića, koji je krajem januara ove godine uhapšen u Crnoj Gori. Na poziv KRIK-a za intervju, Pušić se nije odazvao.

U istoj emisiji na „Pinku“ govorilo se o tome kako su neki od ljudi koje je Belivuk kidnapovao sakaćeni. Kada su na televiziji čuli imena svoje dece u tom kontekstu, posle gotovo dve godine koliko od policije ne dobijaju nikakve informacije, roditelji su ostali u potpunom šoku.

„Niko nigde ne objavljuje i onda odjednom tako javno. Pritom se objavljuje u takvom kontekstu, ovima su sekli glave, ruke, noge, a ovih desetoro nestalo, znači računa se da su mrtvi i da nema nikakvih dokaza. Zamislite kad to sluša moj sin od 14 godina, detetu nije bilo dobro, meni nije bilo dobro. Ako su nešto znali zašto nisu ranije nešto preduzeli“, pita se Sanja Mihajlović.

Tužilaštvo trenutno istražuje slučaj trojice nestalih, Milana Ljepoje, Zdravka Radojevića i Gorana Veličkovića, a sumnja se da ih je Belivukova grupa otela i ubila.

Ubistva su vršena, prema navodima tužilaštva, u kući namenjenoj za to u beogradskom naselju Ritopek, međutim, tela još nisu pronađena. Grupa je efikasno uklanjala tragove tako što su spaljivali odeću žrtava, i koristili su hemijska sredstva da obrišu prostorije i otarase se tela, navodi se u dokumentu tužilaštva.

Neizvesno je da li će se utvrditi sudbina ostalih muškaraca koji su nestali, a kojih ima četiri puta više.

Sudeći prema kriminalnim vezama nestalih, nisu svi bili protivnici iste grupe. Ljudi koji su nestali bili su povezani sa dva klana koji su u ratu – kavačkim i škaljarskim. Belivuk je radio pod okriljem kavačkog klana.

Pošto je u istazi fokus stavljen na njega, roditelji se pitaju da li će se policija posvetiti rasvetljivanju svih nestanaka.

„Meni deluje da će se sada sve u vezi sa nestancima svaliti na Belivukovu grupu i tu se završava priča. Toga se i plašim, da neki nestanci neće do kraja biti rasvetljeni, da se neće saznati prava istina, da će opet neko biti zaštićen. Zna se da kada neko kao Velja (Veljko Belivuk) ode, dođe neko drugi“, kaže Sanja, majka nestalog Gorana.

Majka Filipa Marjanovića i dalje gaji nadu. Ubrzo nakon razgovora sa novinarima KRIK-a dobila je poziv od policije da opet ode u policijsku stanicu.

Naoštrila se očekujući ponovo neprijatne scene koje je ranije doživela, ali ovoga puta naišla je na ljubaznost policajaca.

„Bili su skroz korektni. Ali nemaju nista u vezi sa nestankom Filipa, za sad.“