Prethodni članak
Udruženje Lav: Otvorili smo vrata ’’nevidljivima’’
Donosimo vam priče o aktivnim građanima koji su rešili da deo svog vremena posvete da naprave neku promenu nabolje u svojoj ulici, mestu, gradu.
Saznajemo od njih kako oni doživljavaju aktivizam i šta ih motiviše da rade za kolektivno dobro.
Saznajemo od njih kako oni doživljavaju aktivizam i šta ih motiviše da rade za kolektivno dobro.
Sledeća takva priča dolazi nam iz Pirota, od Snežane Manić iz udruženja žena „Lav“.
Budući da sistem, zbog komplikovanih administativnih procedura, neretko zatvara vrata siromašnima i ljudima na društvenoj margini, nekoliko entuzijastkinja iz Pirota, odlučilo je da im ta vrata otvori. Aktivistikinje udruženja Lav iz Pirota su prepoznale probleme velikog broja ’’nevidljivih’’ i pokrenule inicijativu Otvorena vrata. Isprva su ih socijalne službe gledale kao rivalke, ali su im one pokazale da su im, zapravo, partneri koji su na istom zadatku. O ovom, ali i o drugim izazovima i prilikama za Aktivistički leksikon govori jedna od Lavica Snežana Manić.- Zbog čega je aktivizam važan?
– U svakom društvu koje teži demokratskom uređenju i nenasilnom rešavanju problema svakog pojedinca, ali i zajednice u celini – aktivizam bi trebalo da igra jednu od ključnih uloga. Budući da je cilj svakog aktivizma da se najrazličitijim aktivnostima unapredi stanje, podigne svest ljudi o najrazličitijim problemima, prevenira ili zaštiti od nasilja dovoljno govori o značaju aktivizma u stvaranju boljih uslova života na čitavoj planeti.
- Koja je bila inicijalna kapisla da pokrenete inicijativu?
– Realizujući brojne projekte koji su podrazumevali aktivnosti na terenu i neposredni kontakt sa građanima, došli smo do poražavajućih podataka da aktuelni sistem socijalne zaštite zbog administrativnih i zakonskih procedura ne prepoznaje sve one kojima je neophodna pomoć i podrška društva. Broj onih koji su “nevidljivi” za sistem je veći od broja korisnika socijalne zaštite. Tako smo, na primer, u selu Izvor koje je udaljeno samo nekoliko kilometara od Pirota naišli na porodicu (majka stara 70 godina i sin 47 godina) koji nemaju nikakve prihode, nemaju socijalno niti zdravstveno osiguranje. Oni žive ispod svakog dostojanstva. Nemaju pravo na socijalnu pomoć jer je majka od roditelja nasledila 10 ari zemlje koja je nepristupačna za obradu, a ne može ni da se proda.Sin je završio višu školu, ali nikada nije uspeo da dođe do stalnog zaposlenja. Život u takvim uslovima je doveo do toga da je psihički oboleo i sada niko ni ne želi da ga zaposli. Majka je hronični srčani bolesnik. Oboje su bez lične karte i zdravstvene knjižice što znači da nemaju osnovne uslove za lečenje. Njihov život zavisi od dobre volje komšija koji im donesu po nešto od hrane, obuće i odeće. Zbog neplaćenih računa za utrošenu električnu energiju, oni su godinama bez struje. Ovo je samo jedan, ali najdrastičniji primer koji nas je naterao da pokrenemo inicijativu za podizanjem svesti javnosti o kvalitetu života tzv. “nevidljivih” kategorija stanovništva kao i o potrebi da se ovakvi slučajevi uključe u sistem socijalne zaštite.
- Da li ste nekada (i kada) poželeli da odustanete?
– Upravo u pomenutom slučaju nam se desilo da doživimo neprijatnosti koje su nas navele da se zapitamo zašto nam je sve ovo potrebno. Kao što sam več navela, sin je psihički oboleo pa je, najpre, pristao da nam govori o problemima sa kojima se majka i on svakodnevno suočavaju. Međutim, kada smo to sve zabeležili, on se razbesneo I pretio nam da to ne objavljujemo niti o tome govorimo u javnosti. Na sreću, predsednik Mesne zajednice nam je izašao u susret te je on govorio u njihovo ime kao i u ime meštana sela koji su voljni da im pomognu.
- Koji su bili najveći izazovi tokom aktivističke borbe?
– Ono što je za nas bio izazov jeste činjenica da predstavnici ustanova u oblasti socijalne zaštite naše aktivnosti najčešće doživljavaju kao mešanje u njihov posao i nas, aktivistkinje, doživljavaju kao rivale, umesto kao partnere. Za nas je bilo gotovo nezamislivo da u ustanovama socijalne zaštite nisu čuli za pojedine slučajeve na koje smo naišli na terenu. Kad smo im to predočili njihov odgovor je najpre bio: Ko su ti ljudi? Kako ste došli do njih? Zašto se najpre nisu obratili nama? Trebalo nam je vremena da pokažemo da smo na istom zadatku i da nam je namera da se borimo za bolji položaj najranjivijih kategorija ljudi, a ne populizam .
- Najznačajniji trenutak, odnosno trenutak u kom ste pomislili da je vredelo truda?
– Posle višemesečne kampanje na terenu i u medijima, lokalna samouprava nas je prepoznala kao kredibilne zagovarače i partnere tako da imamo predstavnika u radnoj grupi za društvene delatnosti u izradi Plana razvoja grada Pirota od 2021– 2028. godine. To nam je prilika da probleme uočene na terenu pretočimo u konkretne predloge za podršku i pomoć koji će ući u strateške dokumente Grada Pirota za socijalnu zaštitu.
- Po(r)uka budućim aktivistima…
– Moć aktivizma u kreiranju javnih politika je velika i zato nikada ne odustajte. I kada vam se čini da svi vaši napori ne daju rezultate, kad-tad će neko prepoznati vaše namere i rezultati neće izostati.
- Podrška kroz promeni.rs nam je značajna zbog…
– Podrška kroz promeni.rs nam je značajna zbog toga što smo dobili priliku da otvorimo kancelariju gde je svako ko je u problemu ili poznaje nekog ko je “nevidljiv” za sistem može da dođe, razgovara sa nama, iznese problem, predloži rešenje. Dakle, inicijativa “Otvorena vrata” opravdala je naziv u svakom smislu te reči. Kancelarija je nastavila sa radom i posle završetka projekta, uprkos tome što nam je pomalo otežano finansiranje zakupa i ostalih troškova. Očekujemo da će neki donator prepoznati naše namere i rezultate koje želimo postići i da će podržati neku sličnu inicijativu. To bi nama, ali i ljudima koji žive ispod granice dostojanstva olakšalo život.
Izvor: MiRCN
Foto: Udruženje žena „Lav“
__________________________________
