Aleksa Avramović – priča o Čačaninu koji živi košarkaški san

Početak olimpijskog kvalifikacionog turnira u Beogradu ne prati naročita pompa. Otkazi, izostanci, povrede i planovi nevezani za boravak s reprezentacijom ogolili su više nego ikada ranije istinu o značaju igranja u dresu s nacionalnim grbom, ali baš kako kaže ona stara: “Koga nema – bez njega se može“.

Srbija ne može da računa neke od najvećih zvezda evropske i svetske košarke. Menjaju ih neka nova imena, a među njima je Aleksa Avramović. Momak koji je postao jedan od sinonima reprezentacije Srbije u vremenu suludog sistema kvalifikacija za velika takmičenja bez ikakve korelacije sa drugim organizacijama. Zbog svojih igara i činjenice da je uvek bio tu za svoju zemlju u trenucima kada su najbolji bili onemogućeni da nose breme velikih očekivanja, Aleksa Avramović dobio je svoju priču na sajtu FIBA u susretu utakmicama na predolimpijskom turniru.

Kada si rođen u Čačku i voliš loptu i sport, pre ili kasnije doći će vreme kada ćeš završiti na košarkaškom terenu. A, ako usput opere ruke u Zapadnoj Moravi i na taj način “okusi“ čuveni srpski košarkaški mit, potreba za košarkom postaje još veća.

Rođen 1994. godine, Aleksa Avramović ostvario je dečački san i zaljubio se u košarkašku igru zahvaljujući uspesima nacionalnog tima Jugoslavije na Mundobasketu u Indijanapolisu 2002. godine, pobedi nad Amerikancima i bravurama Dejana Bodiroge u istorijskom uspehu. Odmah pošto su Plavi osvojili zlato, otišao je kod majke i rekao joj:

“Odvedi me u salu. Želim da treniram košarku. Hoću da uradim isto što i oni“.

Deceniju i po kasnije, Avramović jedoneo pobedu Srbiji protiv Austrije u Beču trojkom s devet metara u kvalifikacijama za Mundobasket 2019. Avramović je igrač sa interesantnim, izazovnim, ali i donekle sličan razvojni put kao drugi košarkaški velikani iz Čačka. Ono što je najvažnije za njegovu priču, Avramović je dobio šansu da ostvari svoje snove zahvaljujući Fibinom sistemu zbog kojeg je ostvario značajan benefit.

Sve je počelo u februaru 2018. pošto nije prošao u dvanaest tokom prvog okupljanja reprezentacije u kvalifikacijama za Mundobasket…

“Da, Saša Đorđević me je pozvao, ali nisam ušao u tim. Zatim sam dobio poziv za drugi ‘prozor’. Nisam igrao prvu utakmicu, a onda se Dejan Todorović povredio. Posle toga sam uskočio u tim za onaj meč protiv Austrije, koji se završio najlepše moguće. Proživeo sam najlepši debi svoje karijere, debi iz snova. Ta trojka na 20 sekundi pre kraja, vau. Od tada sam neprestano uz tim, osim u jednom trenutku kada sam bio povređen“, priča Avramović.

Avramović senareprezentativnoj košarkaškoj mapi našao zahvaljujući novom sistemu kvalifikacija.

“Lično mi je ovaj sistem doneo veliki benefit. Dobio sam šansu da igram za svoju zemlju i da igram tokom sezone, pred navijačima, pred svojim narodom. Od toga nema boljeg osećaja“.

Osim činjenice da je tajko teško adaptirati se na promene tokom duge sezone, srpski kombo bek srećan je zbog nove šanse koju dobija.

“Sviđa mi se sistem koji je blizak fudbalskom. Dinamičnije je, reprezentacija se okuplja češće, imate stalno nešto za šta igrate, što je dobro. Dopada mi se kada mi kažete da u novembru i februaru imamo reprezentativnu pauzu“.

U javnosti postoji verovanje da je Avramović uz Filipa Petruševa među igračima koji imaju realnu šansu da budu među najboljih 12 za Olimpijske igre u Tokiju.

“Iskreno treniram i igram košarku zbog želje da reprezentujem svoju zemlju“.

Ne krije da se u košarku zaljubio posle uspeha reprezentacije Jugoslavije u Indijanapolisu 2002. godine.

“Upravo zbog njih sam poželeo da treniram košarku ozbiljno. Sećam se tog vremena. Ustajao sam u sitne sate kako bih gledao utakmice. Sviđao mi se način kako Dejan Bodiroga igra, kako je bio lider na terenu. On je jedan od najboljih košarkaša u istoriji“.

Narod Srbije nada se da će reprezentacija osvojiti novo zlato pod komandom selektora Igora Kokoškova kojim je Avramović impresioniran.

“Čovek koji razume sve, koji razume igrače 100 odsto. Dodao bih ono najvažnije – neverovatno je miran. To me oduševljava kod njega. Ta stabilnost, smirenost, zaista fascinantno“, kaže Avramović i nastavlja:

“Veliku profesionalnost doneo je sa sobom iz SAD i NBA lige, drugačiji je trener od onih u Evropi. Ne viče, nikada. Uvek je potpuno smiren. Nekako sve razume savršeno. I sviđa mi se njegov rezon da je svaka naredna utakmica najvažnija. Izgubili smo od Švajcarske u kvalifikacijama za Evrobasket i to je zaista bio šok za sve nas. Svi smo ćutali, a on ulazi u svlačionicu i kaže nam: ‘Sledeća utakmica je najvažnija i nju ćemo da pobedimo’. I zaista je bilo tako“.

Avramović ima dosta sličnosti s legendarnim Draganom Kićanovićem. Obojica su odrasli i započeli karijere u Čačku, odigrali odličnu sezonu za čuveni Borac, a onda otišli u Italiju gde su imali značajne epizode.

“Takvu odluku doneo sam uz konsultacije s porodicom. Imao sam 21 godinu, bilo je vreme da krenem dalje jer je najveći deo mojih savremenika već bio u inostranstvu. Vareze je postao moja druga kuća. Proveo sam tri godine tamo, igrao tamo, igrao FIBA Ligu šampiona, upoznao sjajne ljude, naučio jezik. Što je najvažnije od svega – tamo sam sazreo kao igrač i čovek“.

Kao što nije zaboravio debi za nacionalni tim, tako mu je u sećanje urezan i prvi meč koji je odigrao u Fibinom klupskom takmičenju.

“Jasno se sećam te utakmice. Bilo je to nekoliko dana pre mog 22. rođendana. Bilo je sjajno, postigao sam 29 poena. Tada to nisam doživljavao kao ‘vau’ momenat tada. Bio sam klinac, nisam osećao pritisak. Imao sam mnogo samopouzdanja, što je mnogo važno za sport“.

Posle italijanske avanture otišao je u Španiju gde je potpisao za Unikahu pre nego što je otišao u Estudijantes. Uprkos odličnoj sezoni sa 16,4 poena, 3,5 asistencija, 2,9 skokova i 1,2 ukradenom loptom, madridski Studenti su ispali u drugu ligu u uzbudljivom finišu ACB lige. Avramović je spreman za sledeći korak u karijeri. Sam potvrđuje da postoji veliko interesovanje za njegove igračke kvalitete širom Evrope.

Nada se da će novo klupsko poglavlje u karijeri da otvori posle Igara u Tokiju…

MozzartSport