Centar Zvezde je karijeru započeo u Čačku, pamti fudbal i pečenje

Otprilike deceniju i po ranije, na Novu 2009, godinu Svetislav Pešić je mladom i perspektivnom timu Crvene zvezde koji je kretao u jednu potpuno novu priču priključio tada već iskusnog 25-godišnjeg krilnog centra koji i sada igra košarku na najvišem nivou! U pitanju je Oliver Stević, a sa njim smo pričali o košarkaškom putu od izbeglištva u Sloveniji, FMP-a i pečenja u Čačku preko Crvene zvezde i košarke u najjačoj evropskoj ligi sa 40 godina. Ipak, na početku smo morali da otklonimo nedoumicu gde je rođen. Negde se navodi Slovenija, negde Šabac…

„Tačno je da sam rođen u Novoj Gorici. Mi smo do 1993. godine živeli u Sloveniji i tada smo se doselili u Srbiju. Tamo sam živeo nekih devet godina i neke ozbilnije korake sam napravio kao kadet u Šapcu. Moji su radili i živeli tamo i zbog cele situacije koja je bila 90-ih godina smo u nekom trenutku iz nekih razloga morali da se iselimo, da se vratimo nazad i preselili smo se u Srbiju. Došli smo u Mali Zvornik zato što je familija sa mamine strane živela u Bosni u Zvorniku. Tu smo bili od 1993. do 1998. i onda smo došli u Šabac. Tu sam pošao u srednju školu i počeo malo ozbiljnije da treniram košarku“, počinje svoju priču za MONDO Oliver Stević.

U Šapcu zapravo nije ni zaigrao ozbiljnije, pošto je kao jako mlad primećen od strane FMP-a koji je u to vreme skupljao najveće talente u državi.

„FMP je leti organizovao probne treninge, a pošto je godinu dana pre mene Rašić otišao u FMP već je bila uspostavljena saradnja sa klubom. Ja sam na leto 2000. otišao na probne treninge, prvi put sam bio dan ili dva, drugih put nekih deset dana i na kraju sam zadovoljio na probi i došao za stalno. Od 2000. godine sa 16 sam bio u toj generaciji u FMP-u„, ističe naš sagovornik.

Sada na pragu pete decenije i dalje igra na vrhunskom nivou i završiće ovu sezonu u ekipi Gran Kanarije, a prvu seniorsku sezonu počeo je pre tačno 20 godina. I ne zaboravlja je!

„Moja prva godina je bila prva godina kada je počela saradnja između Borca i FMP-a, sezona 2003/04 i trener je bio Boško Đokić. Nas šestorica iz FMP-a smo otišli za Čačak: Rašić, momak koji je bio najbolji igrač ’84 generacije Miloš Pavlović, Malina, momci iz Čačka…Bili smo Prva B liga i ubedljivo ušli u Prvu A. U sezoni 2004/05 Boško Đokić je otišao u FMP pred onaj turnir u Zagrebu kad su osvojili ABA ligu, a nama je trener bio Milovan Stepandić. Te sezone su u ekipi bili Branko Cvetković, Duško Savanović, Zoran Erceg...“, priseća se samih početaka svoje karijere naš sagovornik.

Kao vrlo mladi svi ti momci su dobili priliku da igraju seniorsku košarku i to im je mnogo značilo. Preživeli su sve – od štipanja i provokacija, do navijačkih nereda.

„Značilo je dosta! Pre toga smo mi za drugi tim FMP-a Radnički Vorkerse igrali Prvu srpsku ligu. To je ogromno iskustvo, recimo nikada neću zaboraviti ekipu iz Vrbasa, bilo je tu igrača namazanih, a mi imamo 18 godina, prvi put se susrećemo sa štipanjem i tako nekim stvarima… A posle tek da ne pričam u Prvoj B ili Prvoj A odlazak u Kraljevo u tadašnje vreme i ta netrpeljivost između Borca i Sloge… Imali smo gostovanje na Cetinju gde su navijači uleteli na teren, gde je bilo problema, gde su jurili sudije… To je iskustvo koje ti ostane za ceo život i posle sve što se dešava na Zapadu ti je mačji kašalj. U Vorkersima nam je trener bio Slobodan Klipa jer smo mi bili juniori i mislim da su svi ti treneri morali da budu dobri psiholozi. Naravno svaki mladi igrač reaguje ovako ili onako, mnogo burnije ili emotivnije nego neko sa većim iskustvom. Oni su sa te strane morali da pronađu način da nas smiruju, to je bilo najbitnije. Mislim da su se nosili sa tim jako dobro“, uz osmeh nam priča Oliver Stević.

Ta prva seniorska sezona odredila je mnoge košarkaše iz te generacije. Treniralo se do granica izdržljvosti, ali osim košarke i fudbal je bio jako ozbiljan!

„Ta moja prva sezona u Čačku, neću je nikada zaboraviti. To su mi bile najgore pripreme u životu, koliko smo mi tamo u Čačku trenirali, po pet-šest sati svaki dan, sve do sedam dana pred početak lige. Bio je baš ozbiljan dril. Ali kada je krenula sezona, kada smo počeli da pobeđujemo i da igramo dobro onda se svaki prvi trening nakon slobodnog dana igrao fudbal. Podelimo se u dve ekipe, a pošto svi znamo da su tamo pečenjare glavna stvar ekipa koja izgubi odmah posle toga vodi na pečenje u Čačku. Pošto ovi koji izgube vode sve igrače i trenere i plaćaju pečenje fudbal je bio jako ozbiljan, nije to bilo tek tako da se odigra nešto. Tu je bilo i svađa, ozbiljnih unošenja u reklame, jer niko nije hteo da izgubi da bi posle platio za celu ekipu ručak. Imao je Boško Đokić raznih igrica, bilo je jurenja po tribinama hale u Čačku, cela ta prva godina moja mi je ostala u sećanju i nikada je neću zaboraviti. Naravno, pomoglo je to što smo igrali neverovatno, imali smo za celu sezonu tri poraza, stvarno je bilo fantastično“, sa setom se seća sadašnji centar Gran Kanarije.

U njegovoj biografiji se posle toga pojavljuje podatak da je igrao za Mašinac u Kraljevu, ali ta informacija nije tačna. Ono što jeste tačno je da je posle te prve sezone usledio jako, jako težak period u njegovoj još mladoj karijeri.

„Taj podatak za Kraljevo se pojavio, ja ne znam kako. Nikada nisam bio u Mašincu, na bilo kakvoj probi, niti na bilo kakvim treninzima, nikad stvarno. To je bilo leto nakon druge sezone koja nije bila tako dobra za mene što se tiče minuta i uloga. Ljudi iz kluba su procenili da nisam na nivou za FMP. Pola godine sam trenirao sa OKK Beogradom jer je bilo neko obeštećenje koje je moralo da se reguliše sa FMP-om, a ja sam bio mlad igrač, neko ko nije dominirao i OKK to nije mogao da plati. Trenirao sam sa njima dok se nije pojavio Koper iz Slovenije. To je bio januar, februar, ja sam otišao u Sloveniju, završio sezonu tamo i posle me je slovenački trener Andrej Urlep primetio i on me je odveo u njegovu ekipu u Poljsku“, priseća se jako teškog perioda u svojoj karijeri, pa nastavlja: „Nije bilo lako, iskreno. Bilo je teško, bio sam nekoliko puta na ivici, nije bilo svejedno, ali nekako se to sve preguralo. Bilo je dana kada sam hteo da odustanem, da prestanem, a na kraju mi je drago što nisam. Znam dosta momaka koji su igrali sa mnom u juniorskim danima u FMP-u koji su odustali, okrenuli se i krenuli nekim drugim pravcem. Jako veliki izazov, pogotovo za mene sa 21 godinom. Teško je bilo ostati na pravom putu.“

Odlazak u Poljsku ispostavio se kao pun pogodak. Pored Španije i Srbije to će biti zemlja u kojoj se košarkaški najviše dokazao. A tamo ga je tada sačekala jedna legenda Crvene zvezde.

„Bio sam u Šljonsku, a tamo je bio Nikola Jestratijević što je za mene bilo ogromno iznenađenje u tom trenutku. Svi znamo ko je on bio i kakav je igrač bio. Imao sam tad 22 godine i odlazak u Poljsku je bio pun pogodak. Stvarno smo trenirali jako puno, jako malo slobodnih dana smo imali i na kraju smo napravili odličan rezultat i završili smo kao treći. Meni je kao mladom igraču posle prethodne sezone koja je bila kakva je bila sve to jako prijalo. Isprofilisao sam se i video šta i kako. Onda se sledeće sezone promenjo trener, Rimas Kurtinatis je došao. To što je došao mi je bilo neverovatno, jer svi znamo ko je Rimas Kurtinaitis. Jedan od najvećih šutera svog doba, čovek koji je između ostalog igrao i za Real Madrid, igrao je sa Sabonisom… Neko ko je u mojim očima bio jako velik. On je više potencirao napad i meni su dve godine u Poljskoj stvarno mnogo značile da napredujem u oba pravca i odlazak tamo je za mene bio pun pogodak“, ističe čovek koji je kasnije u karijeri bio i prvak Poljske.

Treća sezona u Poljskoj krenula je bankrotom njegove ekipe, a jedno obećanje koje je odgodio za dan ispunilo mu je san. Stigao je poziv koji se ne odbija, poziv Svetislava Pešića i Crvene zvezde!

„Treća sezona je krenula i klub je bankrotirao i ugasio se, trebalo je da pređem u Prokom. Tada su oni bili najbolja ekipa u Poljskoj, igrali su Evroligu sa Vudsom, Videnovom, Vardom, Aleksejom Nešovićem… Ja sam u principu u glavi doneo odluku da odem u Prokom. Ne menjam državu, idem u bolju ekipu, znam ligu, znam sve i ja sam to prelomio u glavi. To je bilo neko popodne i ja kažem onako sebi: ‘Ma dobro, neću nikoga da obaveštavam gde ću i šta ću’, pošto je tu bilo i nekih drugih ekipa. Rekoh sutra ujutru ću da zovem i da kažem šta sam odlučio. Sledeće jutro sam krenuo u halu tamo u Vroclavu nešto da završim, u kolima sam bio i vidim +381. Neko me zove iz Srbije. Ja se javim na telefon, a na telefonu Svetislav Pešić. On pita za situaciju šta je i kako je i kaže mi da bi voleo da sarađuje sa mnom i da bi voleo da me vidi u Zvezdi. Ja kažem: „Ok, to je to!“ Nema šta tu nešto da se pita, da se misli!“, priča Stević, pa nastavlja: „To je bio kraj oktobra kada sam se čuo sa Pešićem i moja odluka da ne nazovem uveče ljude u Prokomu da ih obavestim, nego sutradan, mi je potpuno promenila karijeru i dovela me do ispunjenja sna. Tu nije imalo šta da se misli, igrati za Zvezdu i sarađivati sa jednim Svetislavom Pešićem koji je sa reprezentacijom uradio to što je uradio nekoliko godina pre toga na Evropskom i Svetskom prvenstvu, nakon toga osvojio Evroligu sa Barselonom…“

Ipak, baš poput Kampaca koji još uvek čeka debi u Evroligi u crveno-belom dresu ni tada Stević nije seo u kola i odmah došao u Beograd. Morao je da čeka…

„Oni nisu bili zadovoljni sa Stevanom Miloševićem i ja sam umesto njega potpisao. Bila je neka situacija gde ja nisam mogao da odmah dođem u Zvezdu i morao sam da pronađem neku ekipu da bih igrao do Nove godine i desio se Anvil. Ista liga, da ne menjam državu, tako sam završio dva meseca u Anvilu, odbrojavao sam dane dok nije došla Nova godina i potpis za Zvezdu!“

Pre dolaska Svetislava Pešića, kao i nakon njegovog odlaska Crvena zvezda nije blistala, ali u tom kratkom periodu tranzicije delovalo je da stvari idu nabolje.

„Nakon cele priče ranije i svega što se dešavalo sa Zvezdom došao je Pešić. Čini mi se da je tada sa njim iste godine došao novi predsednik Sloba Vučićević i probali su da naprave neku zdravu priču, da postave sve kako treba da se postavi u jednom profesionalnom košarkaškom klubu. To je bio period tranzicije, međutim kod nas u Srbiji ima jako malo strpljenja i nakon tolikih godina dominacije Partizana naravno da su se tražili instant rezultati. To je na kraju ispalo kako je ispalo… Ali dobro, za mene je boravak u Zvezdi bio sjajan, naročito prvih šest meseci sa Karijem. To je bilo ispunjenje sna, sarađivati sa nekim kao što je Pešić“, kaže Stević za MONDO.

Kao i svako ko je radio sa Pešićem i on ističe da je pored čelične discipline, ozbiljnih treninga i sistema rada bilo i mnogo šale i anegdota. Sa Karijem nikada nije dosadno.

„Svakodnevno je bilo anegdota. Od cele ekipe možda da je trojicu-četvoricu igrača zvao pravim imenom. Ja sam bio Tepić, Štimac je bio Aleksandar… Sećam se posle nekog poraza od Hemofarma u Evrokupu, mislim da smo u Vršcu izgubili 25 razlike. Trenirali smo od šest do osam u „Pioniru“, a imali smo sastanak koji se završio u pola devet. To je bilo jedno četiri i po sata ozbiljnog drila, nismo na kraju ni trenirali. Sećam se da smo bili na mini pripremama u Crnoj Gori, između Jadranske i srpske lige, bilo je desetak dana pauze, i bila je situacija na treningu sa Robertsom. Nakon toga imamo sastanak i Pešić se obraća Robertsu na srpskom jeziku! Priča mu na srpskom i onda gleda u nas i kao:’Ljudi, šta je ovo? Je l’ ovaj normalan, je l’ me ne razume, šta radi?’ Mi mu kažemo: ‘Pa kouč, pričate mu na srpskom!’, onda nas on sve istera sa treninga!„

Ipak, ništa nije slučajno i trofejni stručnjak, a sada ponovo selektor našeg nacionalnog tima, znao je dobro zašto radi sve što radi.

„Mislim da je to jedan od njegovih načina da smanji tenziju ili da je skloni u stranu, tako da je sve to na kraju pomagalo da se izborimo sa pritiskom koji je bio, jer kad igraš za Zvezdu uvek postoji pritisak. To je prva stvar koja je svakom igraču u Zvezdi ne mogu da kažem problem nego izazov, pogotovo ako je domaći igrač. Ukoliko uspeš da se izboriš sa tim pritiskom pokažeš svoj kvalitet, ukoliko ne uspeš onda ne pokažeš sav svoj pun potencijal. Siguran da su sve te anegdote njegov način da skine taj pritisak na nas“, smatra Oliver Stević.

Kao i Fakundo Kampaco koji jedva čeka da izađe na teren i zaigra protiv Partizana, tako se osećao i Oliver Stević. Na prvom derbiju odigrao je odlično, bio jedan od najboljih u crveno-belom taboru, a kako kaže, mogao je da igra još!

„Imao sam osećaj da sam mogao da igram tri dana bez prestanka na prvom derbiju. Tako sam bio napunjen adrenalinom, mogao sam da trčim tri dana i ne bih se umorio. Toliko me je nosila atmosfera, nema tu prepreke, ne postoji ništa što može da te zaustavi, što može da te uspori ili što može da te omete da pokažeš ono najbolje, takav je osećaj bio. Ali opet to je individualno, od igrača do igrača. Neko doživi to na taj način, nekome se odseku ruke i noge, ali mislim da tu nema neke sredine. Pričamo o prvim derbijima, posle je sve to drugačije“, priseća se svog prvog duela sa Partizanom sada već iskusni centar.

Atmosfera u timu je bila sjajna, svi su hteli da igraju za Crvenu zvezdu i Svetislava Pešića i niko nije gledao individualni učinak. A nije da je falilo konkurencije…

„Bjelica je te sezone sve to finala plejofa sa Partizanom igrao samo plejmejkera, on i Malina su bili plejevi, a posle je došao Stiven Marković. Kasnije je u finalu protiv Partizana bio na trojci, tako da smo od visokih tu bili Roberts, Tadija, Kikanović, Štimac, Minja Milošević i ja. Niko od nas nije pokazivao bilo kakvu neku negativnost ukoliko nije bio zadovoljan minutažom ili ulogom. Imali smo jedan cilj, bili smo jako zadovoljni što smo u Zvezdi i sarađujemo sa nekim kao što je Pešić, tako da stvarno, bez obzira na tu konkurenciju, ja nisam doživljavao da je to nekome smetalo. Uvek smo podržavali jedni druge, ako nekome ne ide, neko drugi dobro odigra.“

Nakon svega, otišao je Svetislav Pešić, promenila se garnitura u klubu i krenuli su problemi. Kasnile su plate, tim se osipao, ali je na kraju Stević sa saigračima uspeo da sačuva klub u ligi!

„Posle te sezone Pešić je otišao, kao i Sloba Vučićević kao predsednik kluba i tu je već krenuo raspad, krenuli su problemi u klubu sa finansijske strane. Tada je pokojni Aca Petrović bio trener do sredine decembra, pa je posle ekipu uzeo Aleksandar Trifunović. Bilo je ozbiljnih finansijskih problema i tu se ekipa na kraju osula poprilično. Mi koji smo ostali smo se držali do kraja i na kraju smo sa FMP-om igrali za opstanak u Jadranskoj ligi. Na kraju smo održali Zvezdu u Jadranskoj ligi, ali smo primili tri ili četiri plate za celu sezonu.Bilo je strašno i neki nisu to mogli da izdrže i otišli su. Apsolutno ih razumem, bilo je tada jako teško, bila je velika neizvesnost, ali je Aleksandar Trifunović kao legenda Zvezde pokušao da nas koliko-toliko drži na okupu i da izvuče najbolje što može da izvuče iz nas i na kraju smo uspeli bez obzira na to što smo se osuli i bez obzira na neke povrede tokom sezone. Na kraju smo uspeli da zadržimo Zvezdu u Jadranskoj ligi. Posle toga je bilo veliko pitanje šta će biti dalje, došla je ta sezona sa Mihajlom Uvalinom kada je Zvezda u principu igrala sa juniorima“, priseća se Stević možda i najtežih dana Crvene zvezde u istoriji.

Na kraju je otišao prilično tiho. Plate nisu stizale, on je kao jedan od lidera tima imao priliku da ponovo ode u inostranstvo i da je finansijska situacija na Malom Kalemegdanu bila samo malo bolja, možda bi upisao i treću sezonu u crveno-belom dresu. Ovako, nakon toga je krenula inostrana avantura koja traje i nakon duže od decenije!

„Igrao sam odlično deo kada je Trifa bio trener, pogotovo sam u Evrokupu bio jako dobar i kontaktirao me je Marko Pešić koji je tada pomagao našim igračima da pronađu angažman u Nemačkoj. Nakon sve te finansijske neizvesnosti pojavila se mogućnost da odem u Oldenburg koji je sezonu pre toga igrao Evroligu i bili su prvaci Nemačke. Veliki deo odluke da odem je bio zbog finansijske neizvesnosti u Zvezdi, želeo sam da mogu da se skoncentrišem i da ne razmišljam da li će biti plate ili neće biti plate. Nemačka je bila idealna za to. Otišao sam tiho ali takva je situacija bila u Zvezdi„, završava ovaj deo priče za MONDO Oliver Stević.

mondo, FOTO: Nikola Vuruna ABA LIGA