Ђорђе Николић (1928-1993) и први кораци у развоју кошарке у Чачку

Николићи потичу из села Паковраћа и славе Светог Николу. Милосав Николић, земљорадник, виноградар и трговац вином и ракијом, добио је троје деце са Станицом Петровић из Доње Горевнице. Најстарији син Милан рођен је у Горевници, ћерка Милена у Паковраћу, а најмлађи син Ђорђе у Чачку где су купили кућу.

Ђорђе је основну школу и Гимназију завршио у Чачку, потом и Технолошки факултет у Београду, као и његов брат Милан и сестра Милена. Брат Милан играо је фудбал у чачанском „Борцу”.

Кошарку је почео да игра већ 1945. године, да би до 1950. био истовремено играч и тренер „Борца”. Потом је прешао у новоосновани „Железничар” у коме је играо до краја 1952. године.

Ђорђе Николић је један од оснивача „Борца”. Играо је прву званичну кошаркашку утакмицу „Борца” са крагујевачком „Црвеном заставом” у Крагујевцу. Према појединим сећањима Чачани су победили у гостима (16:14), као и у реваншу код куће (22:18). За екипу „Борца” тада су поред Ђорђа Николића наступали: С. Стишовић, С. Новоградић, М. Пантелић, Д. Азањац, М. Станојевић, Д. Николић, М. Ненадић, М. Николић, А. Тодоровић и А. Керковић. Кошарка се волела и за њу су тадашњи играчи били спремни да се жртвују. Тако је Ђоко Николић о свом трошку завршио свој први тренерски течај у Крагујевцу већ 1945. године.

Било је то не само пионирско, већ и „херојско” време кошарке у Чачку, која је била непознат спорт. Много тога била је потпуна импровизација. Када 1946. У Чачак долазио београдски „Металац” на „Борчев” фудбалски терен (ту је организован меч, јер није било стадиона) морала је да се превезе кошаркашка конструкција са игралишта у Фабрици хартије. Превоз је организовао Ђоко Николић на воловским колима свога оца. На исти начин пренете су и кошаркашке табле у зграду Гимназије, што је било одлучујуће да се младе генерације средњошколаца укључе у ову игру.

Није било довољно само пребацити конструкције, јер су најпре морале да се негде направе. Ђоко Николић био је гарант код свог комшије столара Драгана Милошевића „Певца“, који је у Чачку правио прве табле за кошеве, да ће се трошкови рада платити. Цео посао финансирали су тада мало „имућнији” кошаркаши Драгић Јовановић и Ђоко Николић.

Кошарка се захваљујући великој љубави тадашњих генерација и даље развијала, да би 1946. у Чачак је дошао тренер Вељко Ронац, као први инструктор кошарке који је држао кратки курс. Исте 1946. у Београду је организован и први курс за кошаркашке тренере на кога је из Чачка отишао Ђорђе Николић, који је паралено играо и тренирао „Борац”.

Следеће 1947. „Борац” учествује на квалификацијама за првенство Србије у Београду (поједини су играли и боси на овом такмичењу), а крајем исте године, када је почела зима (кошарка се у то време играла лети, на отвореним теренима), „Борац” је у пријатељској утакмици организованој у згради ДИФ-а у Београду победио једну селекцију млађих играча „Црвене звезде” (37:27), за коју су наступали тада познати играчи Борко Јовановић, Ђоко Андријашевић, Ћурчић, Кладарин. Био је то за Чачане велики подстрек да још боље тренирају, јер је „Црвена звезда” била југословенски првак.

Сениорски тим „Борца” постао је у лето 1948. првак „уже Србије” и на тај начин стекао право да учествује на турниру у Зрењанину, квалификацијама за одлазак у Београд где се на новом турниру одлучивао првак Народне Републике Србије. Тим „Борца” у конкуренцији јачих екипа као што су били „Црвена Звезда”, „Металац”, „Пролетер”, „Јединство” није имао шансе и на крају су били последњи. Али то је за све играче било ново и важно искуство, посебан доживљај. За „Борац” су тада поред играча и тренера Ђорђа Николића наступали: Т. Аџић, М. Чукић, М. Пантелић, Д. Азањац, Д. Јовановић и Срећко и Ацо Ико диновић, В. Бондаренко, С. Стишовић, Д. Јаковљевић, А. Тодоровић.

Са доласком Бола Денића за тренера јуниора „Борца” 1950. мења се и ритам рада сениора. Нови тренер и нови играчи заменили су старију генерацију са Ђорђем Николићем која је отишла да игра у „Железничар” у кога прелазе и Граде и Драгић Јовановић, Миодраг Пантелић, Виде Новаковић, Љубомир Радивојевић, Милош Чукић. Вођа тог тима био је Виде Новаковић. Од сезоне 1953. Ђоко Николић није више активно кошарку ни за „Железничар”.

После окончања играња кошарке Ђорђе Николић се најпре запослио у Техничкој школи у Чачку, потом је радио у Пивари (која је тада била у центру гарда), затим Хемијској индустрији „1. мај” и на крају „Литопапиру”, где је био шеф лабораторије, а на крају директор једног ООУР-а (погона).

Ђорђе Николић је оженио Милијану Гавриловић из Пријевора код Чачак, која је завршила Хемијски факултет у Београду. Најпре је радила на ВМА у Београду, потом кратко на Агрономском факултету у Чачку, затим „Фабрици хартије” и на крају у „Литопапиру”.

Добили су ћерку Ирену која се бавила гимнастиком у младости. Удала се за Ненада Бошковића (фамилија из Заблаћа) са којим је добила синове Небојшу (1978) и Милоша (1984) који су се у младости бавили борилачким спортовима. Небојшин син Страхиња је репрезентативац Србије у бејзболу, а млађи Богдан игра фудбал.

Ђорђе Николић је преминуо 30. децембра 1993. године. Сахрањен је на гробљу у Чачку.

АУТОР: МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, историчар