Filip Mladenović: Ja sam ti kao duh Kasper

Možda je kao mladić ponekad delovao nervozno ili nesigurno. Možda je nekome – ne jednom – delovalo da će i ta karijera brzo krenuti nizbrdo. Međutim, osmeh Filipa Mladenovića dok premotava film i priseća se fudbalske avanture koja ga je vodila od Čačka, preko Crvene zvezde, Bundeslige pa sve do statusa najboljeg levog beka poljske Ekstraklase govori da on neće tek tako odustati. To je uostalom i pokazao. I kada je posle odličnog starta u Zvezdi bio sklonjen na margine. I kada mu se isto to dešavalo u Kelnu, pa Standardu. I kada nije bio u vidokrugu selektora.

Taman kad pomisliš da je gotov, Mladenović se pojavi niotkuda i sevne kao onda protiv Škotske kada je izgledao kao jedini naš igrač koji se nije uplašio plavih dresova gostiju sa ostrva. Ili onda kad je sa golom i dve asistencije uništio Ruse.

“Ja sam ti kao onaj duh, Kasper. Ili sam top ili sam nevidljiv”, smeje se Mladenović na početku intervjua za Mozzart Sport.

Ima i zbog čega. Prošle godine je verovatno igrao fudbal karijere. Ostvario transfer u veliki klub kakav je Legija. Tamo pobrao simpatije navijača. A usput podsetio i srpsku javnost kako izgleda bek sa upotrebljivim centaršutem.

“Godine lepe, 29, dobro se osećam iskreno. Možda je i do iskustva, godina, do spremnosti, samopouzdanja, ali ovih šest meseci otkako sam u Legiji zaista se dobro osećam… Moram da pomenem tu Škotsku, pokvarila je utisak u godini- Sve bi bilo drugačije da je godina zaokružena uspehom na reprezentativnom nivou. To mi fali. Jedno veliko reprezentativno takmičenje. I jedna dobra sezona u Evropi sa klubom. Da ja sam zaokružim mišljenje o karijeri”.

Nažalost, kao i Srbiji protiv Škotske, tako je i Legiji bilo potrebno vreme da se zahukta, pa je taj rezultat u Evropi izostao na početku ove sezone. Nije prvo razočaranje u Mladenovićevom životu. Ali navikao se on na padove. I navikao nas je sve da se ponovo uzdiže, pa je Novu godinu dočekao na prvom mestu Ekstraklase.

“Kilavo smo počeli, ali dominiramo mi u Poljskoj i izborićemo se za tu titulu. Individualno sam zadovoljan kako to izgleda. Prvi bih rekao da nije dobro kad nije dobro. Nije problem da se imaju usponi i padovi u karijeri. Ja ili sam bio uspon ili sam bio nevidljiv, nebitan. Živi smo ljudi, to je normalno, mogu da se nosim sa tim”.

Takav stav ga je i doveo do statusa najboljeg levog beka Ekstraklase. Mladenović se prosto nikad nije mirio sa neuspehom. Mada će ovaj protiv Škotske dugo da pamti. Bez obzira na to što je sam Mladenović bio osveženje kad je sa klupe ušao na teren i namestio taj gol Luke Jovića koji je Orlove pogurao do produžetka. I kao da je javnost tek tada shvatila, koliko je on zaista napredovao u ovim godinama otkako je napustio Srbiju.

“Kažem ti, popularni duh, a-ha-ha. Namesti se tako. Zna mene fudbalski svet vrlo dobro, ne bih ni bio u reprezentaaciji da me ne zna. Ne kažem da sam ne znam ni ja šta, ali nisam nepoznat. Opet, reprezentacija je svakako najjači utisak. Debitovao sam 2012, prošlo je osam godina. I bio sam tu i nisam bio, dosta puta sam pozivan, a nisam igrao. Ali sam tu negde, imam i tih 15 utakmica. Sad je došao i prvi gol i asistencije te…”

Džaba sve bez – Evropskog prvenstva. Na tacni je bilo. Strah ili šta drugo?

“Ne volim da analiziram posle, ima ko će. A jednostavno je: nisi prošao, nisi odigrao kako treba. Što se mene lično tiče, ušao sam na 0:1, moj stav je bio: Nemaš sad šta da izgubiš, a možemo mnogo da dobijemo. Mislim da nije bilo straha, mada je svakome psihologija različita, jednostavno nije išlo. Ja sam ušao angažovano, ofanzivno, da probam da donesem neku promenu, posle gola u 90. sam bio ubeđen da ćemo ga dati u produžecima. Kad smo ispali nisam bio svestan toga. Tek posle dva sata ti dođe do glave. Tek će nam doći kad budemo gledali to Evropsko prvenstvo”.

Međutim, ponavlja Mladenović, ne treba bilo koju utakmicu posmatrati kao smak sveta.

“Desi se i loša utakmica, nama je došla u najgorem trenutku. I neka bude kritika. Ne volim samo kad se baca drvlje i kamenje. Kad je loše mi gledamo da nekog ukanalimo još više. Ali to je naša istina, to smo mi, takav smo kao narod. Posipanje pepelom nikome ništa nije dobro donelo i niti će. Ne možemo sad da vratimo vreme, evo ga mart, odmah kreću kvalifikacije za Svetsko prvensto, treba se koncetrisati na to. Imaš dobru grupu, probaj sad nešto da napraviš”.

Dobru dakle?

“Dobru, mogla je i gora. U redu, dobio si Portugalce, ali meni je svejedno da li ću da igram protiv njih, Nemaca, Francuza ili Engleza. Sve ekipe iz tog prvog šešira su top. Treba da se koncetrišemo na nas. Samo da te utakmice dočekamo zdravi i u formi”.

Mladenović dakle samo da – ostane u formi. Odličnih šest meseci iza njega. Legla mu je Poljska. I tu se opet vraćamo na početak teksta i Filipovom odbijanju da odustane kad je teško.

“Meni je Poljska dosta pomogla i fudbalski i životno. Tri godine sam, evo, već ovde, a došao sam posle teškog perioda u kome sam za godinu i po dana odigrao možda tri ili četiri utakmice, što u Kelnu što u Standardu. Nije lako kad treba posle da se vratiš. I psihički, ali i fizički, jer nemaš utakmice, a tu rutinu ne možeš da dobiješ na treningu”.

Ta rutina mu se vratila isprva u Lehiji. Priznaje: teško je bilo.

“Samopozdanje na niskom nivou, fizički ti je izazovno, jer si van forme. Još kad ekipa igra malo slabije odražava se i na mene, posebno jer se od mene očekivalo da se posle Kelna i Standarda donese nešto novo. A mi smo se borili za opstanak u tih prvih šest meseci. Tu sam i igrao i nisam, ali bio je tračak nade što se tiče povratka. Radovao se svakom minutu, jer prethodnih godinu i po nisam ni igrao, ni prošao prve pripreme. I znao sam da mi je to falilo. Jedne dobre pripreme i da će sve da se namesti”.

Kad su prošle te jedne pripreme – istorijska sezona u Gdanjsku.

“Uzeli smo Kup, Superkup, borili se za titulu, treće mesto zauzeli u prvenstvu. Vratio se u reprezentaciju. Zaživeo sam igrački. Sećam se posebno tog finala Kupa, protiv Jagjelonije na Nacionalnom stadionu u Varšavi, 45.000 ljudi na tribinama. Bio sam u izboru i za defanzivca godine i za fudbalera godine. Na kraju ništa, a-ha-ha”.

Individualna priznanja tada su završila u rukama Pjastovih igrača, između ostalih i Aleksandra Sedlara. Te sezone, 2018/2019, Pjast je bio neočekivani šampion Poljske. I to govori o tamošnjem fudbalu.

“Evo, sad ove sezone imaš Rakov na drugom mestu, na trećem Pogon. Nas u poslednjem kolu polusezone dobije Stal, bori se za opstanak. Dobije nas tako što protiv Legije sviraju tri penala. Sad zamisli da li to može da se desi u Srbiji. A ipak je ovde Legija najveći klub. Ubedljivo”.

Zato je uostalom Mladenović i izabarao Varšavu.

“Falio mi je takav klub, koji se uvek bori za titule. Ako zanemarimo klubove iz liga petice, oni su priča za sebe, to mi je bilo potrebno. Bilo je I drugih ponuda, ali nisam hteo dugo da čekam. Napravio sam u Poljskoj nešto dobro. Legija je bila korak unapred. Dobar izbor. Nisam se dvoumio mnogo. Da sam čekao možda bi bilo i bolje i gore, ali nisam hteo da čekam, ubrzala je odluku i cela ova situacija sa koronom. Bitno mi je bilo da me žele. Znam i jezik, znam ligu, navikao sam se na život”.

Takvo razmišljanje ide sa godinama. Ne samo fudbalski, sazreo je Mladenović i ljudski.

“Sigurno. Kad si mlad hoćeš sve odmah. Tako je recimo bilo kad sam iz BATE Borisova odlazio u Keln. Veliki skok. Iz Belorusije u Bundesligu. Na početku sam još i igrao sve utakmice. Posle iz nekih razloga, da li zbog mene, konkurencije, čega već, nisam”.

Isto je tako bilo i u Zvezdi, pa posle i u Standardu.

“Skidali su me nekoliko puta sa respiratora, a-ha-ha. Ponavljam, ili sam bio top ili me nije bilo. Mislim da nije samo do mene, ali ne volim mnogo da se osvrćem u prošlost, da razmišljam da li sam mogao bolje. Naravno da sam mogao, uvek možeš. Ali kako je bilo, tako je bilo, moje je. Da me pitaš sad, verovatno bih 90 odsto stvari isto uradio. Ja sam nekako uvek išao fudbalski. I kad sam išao iz Kelna u Standard, a nisam morao jer sam imao ugovor na još dve i po godine, ja sam fudbalski razmišljao. Da se ako treba spustim na niži nivo, da zadržim mesto u reprezentaciji za Svetsko prvenstvo. Šest meseci u Kelnu nisam igrao, hteo sam da se vratim, da odem na Mundijal. Nije sramota ni nenormalno da nekad ne igra. Nekad igraš dobro, nekad slabo. Samo Mesi uvek igra dobro. Hteo sam samo da sebi namestim situaciju da mogu da se vratim”.

Sad je opet, kako sam kaže, izronio. Nije bilo lako.

“Srećom, sa glavom sam uvek bio dobar. Jedino još gore od toga da ne igraš je da kad ti ne ide sam sebe još više zakucavaš, da se preisputuješ. Ja sam uvek verovao da mogu da igram na finom, profesionalnom nivou. Nikad nisam preterano razmišljao o tome kad ne igram, samo sam tražio rešenja, da vidim šta mogu da uradim da se ponovo vratim. Samo poštenim radom možeš da pomogneš sebi da se vratiš tamo gde misliš da treba. Jer važno je samo šta ti misliš, pa čak i ako nekad možda nisi u pravu. Ali ti pratiš svoje misli, svoja uverenja. Kad budem ja mislio da ne mogu verovatno ću da batalim, neću da mi se karijera pretvori u mučenje”.

Mučenja povremeno ipak bude. Bilo ga je i u Liježu. Bilo ga je i u Ljutice Bogdana. A jedna od paralela koje je mogao da povuče za ta dva perioda bilo je i ime – Rikarda Sa Pinta. Nije tajna da se Mladenović i portugalski trener ne vole previše. Javno je Sa Pinto govorio o tome da ne želi da sarađuje sa Mladenovićem. Zašto? Ni sam Filip nije baš siguran.

“Evo, ja dan danas ne znam da ti kažem. Pazi, taj period kad sam bio u Zvezdi – to je bio cirkus. Nije se znalo ni ko vodi klub, ko se pita. Ništa se nije znalo. Da li Stojadinović, Džajić, Čović… Igrao sam prvo kod Sa Pinta, čuli smo se telefonom, sve je bilo normalno. Šta je bilo posle? Ja ne znam. U jednom intervjuu za Poljake rekao da ne priča sa onim ko nije iskren. Samo ne znam šta sam ja njega slagao. U Liježu nije hteo da me vidi. Odmah me je prebacio u drugu ekipu. Doveo me je Aleksandar Janković, pa je on otišao. Još ja čitam da dolazi Sa Pinto, rekoh top, taman malo da živnem, poznaje me. Jer ni kod Saleta u poslednje vreme nisam igrao. I krenem ja na pripreme, a on me već precrtao… Tražio sam da pričam sa njim, nikad nije hteo da priča. Sreo sam ga u teretani jednom, okreće glavu”.

Razmišlja dalje na glas…

“Jedino što mi pada na pamet ono iz Zvezde… Poslednje kolo u njegovom mandatu, oni puste nas 15 igrača ranije na pauzu, da protiv Vojvodine igraju klinci. Ja odem kući, zovu me posle tri dana, kao da dođem da odigram, doći će Evijan da me gleda. Tipa igra se u subotu, oni mi kažu u četvrtak da dođem, a već me pustili na odmor pre toga. Kažem: nije problem, ja ću da se vratim, palim kola i dolazim. Ali mene su i pre toga sklonili, nisam igrao više od mesec dana, samo protiv Slobode iz Užica, sećam se te utakmice, grčevi u 60. minutu, nisam mogao da završim meč. To je ono kad ne možeš jer nemaš utakmice u nogama. Kažem, doći ću, ali pravićemo cirkus, nespreman sam, nisam igrao ništa. Ne znam na šta će to da liči. I oni mi kažu: U pravu si, nemoj. E sad, kako je to neko predstavio Sa Pintu, ko zna? Ali pometlao me je kao da sam mu najveći neprijtelj”.

To je bilo u Standardu dakle. Ali ni poslednji Mladenovićevi dani u Zvezdi nisu bili bajkoviti. Svestan je i on sam da su mu pojedini navijači još pamte da je klub napustio tuživši ga zbog dugovanja.

“Teško je to bilo vreme u Zvezdi… Iz nekog svog revolta, nisam mogao da podnesem da dve godine igram tu kao mladi igrač, da postanem A reprezentativac, dosta lepih stvari se tada desilo, došlo nas je sedam, osam mladih reprezentativaca, Robi Prosinečki je napravio neku priču, pokrenulo se sve, uzeli smo Kup… Da smo prošli onaj Bordo, ne znam, u tom trenutku mislim da bi se navijači toj pobedi radovali kao sada četvrtfinalu Lige šampiona. I onda odjednom te neko ometla ni zbog čega. Da li zbog menadžera, ovoga ili onoga, nisam mogao da se ja sam pomirim sa tim”.

Kako je došlo do tužbe?

“Znam da će ovo ljudima čudno da zvuči, ali ja nisam tužio Zvezdu, ja to bar tako nisam video, ja sam samo hteo da se izbavim iz tih kandži u kojima sam bio. Tad se nije znalo ko šta radi. Imam ponudu, ne daju mi da idem, pa me ostave, ne daju mi da igram, sedim na tribini. Udarilo me sve to u glavu. Nisam rekao ni roditeljima. Samo sam, bila je neka utakmica, saznam da opet nisam ni na klupi, nego na tribini, lutam tako po hodnicima… Fino sam se zaplakao. I onda sam prelomio: Moram da idem. Da se oslobodim tog tereta. Ja Zvezdu volim, i danas navijam za nju naravno, ali bukvalno sam u neku ruku bio primoran da odem. Gušilo me je sve to. Nije to bilo ono čemu sam se nadao, želeo sam prirodnu sportsku priču, da odigram, da me prodaju, da zarade, ali… Znam da me ljjudi osuđuju sada, ali znam I šta sam ja hteo da uradim sa svoje strane. Da bude najbolje i za mene i za Zvezdu. I Borac je izgubio 30 odsto od naredne prodaje. Ispalo je tako da sam možda povredio taj navijački deo… Ali ljudi koji znaju punu priču… Oni me razumeju. Ja nisam tužio zbog love, to je bila smešna lova, ali morao sam da odem. Možda je bila ishitrena odluka, ali kakva je takva je – moja je. Ja sam se tada osećao degradiran. I fudbalski i ljudski i kako god hoćeš”.

U međuvremenu se Mladenović uspravio. I fudbalski i ljudski i kako god hoćete. Pa sada mnogo opušteniji, sa mnogo više samopouzdanja može da priča i o toj Crvenoj zvezdi. Gleda i dalje. I raduje ga ono što vidi.

“Mnogo je to sada drugačije od onog perioda kad sam ja bio u klubu. Samo ih koči sredina da naprave dalji iskorak. Da pojasnim, između dobrog kluba i osrednjeg jako je tanka linija. Ne zavisi sve ni od kvaliteta. Gledali smo sad Zvezdu protiv Hofenhajma. Nisu Nemci toliko bolja ekipa od Zvezde, nije Belfodil bolji igrač od Kataija. Ali Katai posle Hofenhajama, uz sve dužno poštovanje svakome, igra u Surdulici recimo, a Belfodil protiv Ajntrahta ili Borusije. I tu je ta razlika”.

Kad gleda ovu novu generaciju crveno-belih sa posebnom emocijom gleda ka Nemanji Milunoviću. Otkrio nam je Zvezdin štoper u nedavnom intervjuu da ga je baš Filip Mladenović “prodao” u BATE.

“Tako se namestilo. Filipenko je otišao u Malagu, isto štioper, stvarno je kao Milun, visok, duge noge, tehnički jako dobar. I ja kažem ovima u BATE Borisovu, evo vam ga Milun, dovedite njega, nama je baš takav bio potreban. Takav nam treba i sada u Legiji. Uvek ti treba takav štoper ako hoćeš da dominiraš. Kao Zvezdi sada. Onda se ušlo u pregovore neke, to je isto bilo… Cirkus. Dok su se dogovorili klubovi, cena ova, pa ona, pa može iz dva puta, pa iz jednog. Pa ide u Minsk, prođe preglede, pa se vrati, pa opet dolazi. Bili smo na pripremama. Mene je glava bolela, kamoli njega”, smeje se Mladenović.

Za kraj, malo o opštim mestima. Prvo o tom centaršutu. Oštrom kao strela.

“Ne znam šta da ti kažem. Vežba se, naravno, ja volim da igram ofanzivno. U klubu imam napadača, Tomaša Pekharta, dao je 13 golova, pola mislim glavom. Igramo takav fudbal. I onda probaš da usavršiš te kvalitete koje imaš. Za sad mi ne ide loše. Nije baš ni da sedim posle treninga dan i noć i centriram. Mada ostanem sa tim napadačem nekad da probamo nešto novo, da on vežba realizaciju. Bio je protiv Norveške i onaj centaršut na severnu tribinu tamo, a-ha-ha”.

Šalu na stranu, činjenica je da se Mladenović dobro snalazi u ovom modernom fudbalu u kome su bekovi sve više – plejmejkeri.

“Fudbal je otišao u tom smeru. Trendovi ti diktiraju kako ćeš da igraš. Bek više nije klasičan bek. Traži se da bude ofanzivniji, da igra više. Bek više nema veze s nazivom te pozicije. Dosta je uključen u taktički, fudbalski deo. Nije više napred-nazad. Ja ne igram taj fudbal. Sve više se traže ofanzivni bekovi da mogu da igraju sa trojicom štopera pozadi. Onda si labaviji, imaš više prostora da ideš napred. Kad si u četiri ipak si u osnovi defanzivac. Ovako si rasterećeniji, kad znaš da imaš nekog iza sebe, trojicu štopera, ovog drugog beka da se spusti. Ni štoperi nekad nisu igrali, pa sad igraju. Fudbal se razvija u tom smeru. Moraš da učestvuješ u konstrukciji napada, da centriraš, da otvaraš prostor, da iznenadiš, da imaš i završnicu, gol čak”, završava Mladenović.

Dejan Stanković, MozzartSport