Istina ili laži o jugoslovenskoj košarci?

Пише: Светислав Љ. Марковић

Пред крај прошле године београдска издавачка кућа „Komshe“ објавила је, а почетком ове бомбасто најавила и промовисала књигу словеначког новинара Серђа Тавчара са претенциозним насловом „Како је Југославија освојила свет“. Најављена је као живописна исповест о настанку и развоју југословенске кошарке. Међутим, од те најаве у књизи има врло мало. Углавном се своди на доживљаје и лично виђење овог вероватно највреднијег југословенског производа од стране једног исфрустрираног србомрсца.

Књига почиње причом о генерацији која је прва започела са освајањем медаља за нашу земљу. У том делу књиге највећа пажња посвећена је Иву Данеуу, Јосипу Ђерђи, Боруту Басину (који је у репрезентацију ушао знатно касније, неколико година пошто су постали вицешампиони света) и Радивоју Кораћу. Ни речи о српским асовима Немањи Неци Ђурићу (осам година незаменљивом члану прве петорке југословенске репрезентације), Слободану Рици Гордићу (вероватно највећем уметнику у тој генерацији), Миодрагу Сији Николићу (освајачу свих медаља у првој половини шездесетих година)… А, легендарни Жућко представљен је речима: Кораћ је имао застрашујућу физичку снагу, која га је, парадоксално, много ограничила у техничком развоју. Искрено, био је јако сиров играч и јако ружан за гледање. Легендарни леворуки, од оних који десном руком не могу ни шољицу да држе… Испод коша би подигао и себе и све противнике који би се ухватили за његове руке и убацио лопту у кош… Јасно је да је са таквом игром, заснованој на физичкој снази, његова каријера била кратка [стр. 30 и 31]. Прилично ружно и неукусно ако се зна да је седмоструки најбољи стрелац кошаркашких првенстава Југославије погинуо у 31. години живота као активни играч-интернационалац и најбољи стрелац италијанске лиге те године и имао загарантовано место у нашој репрезентацији која је следеће (1970) године постала првак света.

„Сиров, снажан и ружан за гледање“: Жућко Кораћ између Мишовића и судије Белошевића

Своје мишљење о Србима, аутор најречитије исказује кроз причу о преласку Дражена Праје Далипагића у „Партизан“: Селектор репрезентације и анђео чувар Партизана Ранко Жеравица пронашао је у Мостару у Херцеговини у локалном клубу Локомотива једног младића који се тек недавно посветио кошарци. На прагу двадесете године напустио је разне друге спортове које је тренирао (фудбал, рукомет, одбојка) да би се посветио кошарци чије је основе научио за невероватно рекордно време. Његов таленат се одмах показао огромним, због чега је Жеравица отишао да преговара са представницима његовог клуба и да их убеди да пусте играча да пређе у Београд. Међутим, постојао је један мали проблем: да би се одобрио трансфер била је неопходна сагласност савеза матичне републике, а у Кошаркашком савезу БиХ нису имали ни најмању намеру  да издају такав документ… Као што то обично бива кад су у игри интереси престонице и пре свега једног од најмоћнијих људи тог спорта, у Београду су одлучили да су трансфери играча између република питање савеза на нивоу државе и пошто су они одлучили да Далипагић може да оде у Београд тако је морало бити. А то што су на државном нивоу доминирали Срби и њихови сателити није имало никакав значај. Пазите, јер такав менталитет и последичне одлуке били су основа много важнијих и трагичних збивања која су се десила 20 година касније и која нико на свету није разумео: заправо нико није разумео како то да су све друге републике које нису Србија против одлука доношених на државном нивоу. Да ли је Југославија била федеративна република или не? Да, али штета што је на федералном нивоу командовала само једна од укључених страна. Нешто што је осталима све више почињало да смета [стр. 64 и 65]. Мислим да овде никакав коментар није потребан.

Своју србофобију аутор исказује и када пише о легендарном Моки Славнићу: Зоран Славнић је 1968. имао непуних 20 година, али имао је став као прекаљени ветеран, с обзиром да је прави Србин у сваком делићу свог карактера: оптимиста, разметљив, бескрајно брбљив, егоцентричан, са скоро патолошким комплексом више вредности [стр. 48].

Ипак, највеће бљувотине и неистине изнео ја када је у питању чачанска кошарка, „Борац“ и највећи ас овога клуба: Место које би такорећи могло да се сматра симболом духа југословенске кошарке, а нарочито српске, био је један град дубоко у унутрашњости Србије, на око 120 km од Београда, по имену Чачак. Зашто се кошарка тако примила баш у том месту на које је и Бог заборавио и зашто годинама наставља да стално избацује играче изузетног талента остаје једна од најзагонетнијих тајни које се могу замислити. У једном таквом месту могли су да се роде само посебни ликови, и заправо то су и били. Буквално су на најчистији могући начин били отелотворење свих особина српског народа по осећањима и стању духа: једна неизмерна и, за све оне који би их посматрали са грађанским ставом, потпуно несхватљива самоувереност и надменост која је избијала из сваке речи и сваког геста. Ти људи су заиста уверени  да су у центру света и да се све рађа и креће од њих, због чега је очигледно да је свет изван њих неизбежно инфериоран, те је на њима да покажу пут напретка и цивилизације остатку човечанства… Пошто је кошарка измишљена, па добро можда не баш измишљена, али сигурно развијена, у Чачку, игра може да постоји само онако како је замишљена у Чачку… Све док је Југославија била заједно, та њихова надменост представљала је позитивну карику која је поништавала потпуно одсуство самопоуздања од ког пате Словенци или комплекси више вредности које би Хрвати желели да имају… Пратити утакмице Борца било је увек забавно, пре свега када би играо код куће у својој скученој дворани. У међувремену појавио се и локални херој, играч на ког су сви желели да личе. Радмило Мишовић је био најневероватнији играч у целој историји југословенске кошарке и ко га никада није гледао на делу не зна шта је пропустио. Био је буцко од не више од метар и 80 са врло кратким ногама и широким трупом што је доводило до скоро комичних покрета, попут патка који се шепури по паради. Његова специјалност била је, наравно, шут: није водио лопту, није ишао на скок, о одбрани и да не причамо, чекао је да саиграчи освоје лопту и да му је предају да он шутне. И тако стално. Ако би се неко други усудио да шутне, публика би га готово каменовала, јер једини који је шутирао на кош могао је бити мајстор Радмило. Да би му олакшали посао у Чачку су поставили пар табли које су изгледале пре као да су од желеа, а не од плексигласа. Независно од тога колико би снажно лопта ударила у њих, одбитак би био мекан и завршио би лагано на највише 10 cm од саме табле… А у овој врсти шута Мишовић је био прави феномен: обично би му направили блок на средини терена, он би кренуо пар корака унапред и испалио пројектил који би, пошто би се одбио о желе, редовно завршавао у кошу. На тај начин постао је чак пет пута најбољи стрелац првенства, први пут 1968, а последњи 1974, с тим што су наравно његови резултати били ограничени када се играло ван домаћег терена и на таблама мало нормалнијим [стр. 70–73]. Заиста невероватно ако се зна да је Радмило углавном давао кошеве „без коске“, његове лопте нису додиривале ни обруч, а камо ли таблу. Највише кошева на једној првенственој утакмици дао је у Београду против „Партизана“ (54). Изузетно велики број кошева дао је и „Радничком“ у Београду (51), у Сарајеву (49), Сплиту (47)…

Спасиле га „табле од гела“: Мишовић у продору поред Катанића и Дуција Симоновића

Тавчар многе догађаје описује бајковито, па се поставља питање да ли су чињенице баш такве. На пример: …један од њих је био стварно много добар: веома брз у рукама и ногама, мршав али енергичан, са раскошним арсеналом финти и, пре свега, шутем који је растурао. Већ сам чуо да се о њему прича као о изузетном таленту, који је недавно откривен у једном правом правцатом расаднику кошаркаша, а то је било једно непознато место у унутрашњости Србије по имену Чачак… Драган Кићановић је био фудбалер који је грешком једног дана доспео на терен друге екипе из Чачка, Железничара. Када је у руке узео лопту, коју никад пре тога није видео у животу, почео је инстиктивно да је шутира на кош… Дечак је одмах показао технику практично савршену да би била измишљена ту на лицу места и практично је погодио све што је бацио према кошу [стр. 60 и 61].

Охоли аутор ове контроверзне публикације многим асовима (углавном српским и црногорским) додељује погрдне епитете. Тако за мајора ЈНА Јосипа Фарчића каже да је леворуки полицајац [стр. 77], чувеног Бошу Тањевића назива хохштаплером и лакрдијашем [стр. 78]. Пишући о почецима Рајка Жижића, констатује: У Црној Гори у то време /1971/ кошарка је била прилично непозната [стр. 60], заборављајући да је КК „Иванград“ још 1966. године играо прву југословенску лигу. Иначе књига обилује бројним грешкама и нетачностима. Тако на једном месту каже да је београдски „Раднички“ од „Борца“ купио инжењера Милуна Маровића. Познато је да је Маровић рођен у околини Чачка (Овчар Бањи), да је ту живео првих шест година и да у Чачку никада није играо кошарку. На два места у књизи каже да је сарајевска КК „Млада Босна“ променила име у „Босна“, што свакако није тачно, јер се већ почетком седамдесетих звала „Жељезничар“. Горану Ракочевићу (Игоровом оцу), намерно или несвесно, мења има у Славен…

Ипак, највећу пажњу, аутор посвећује разним преварама и марифетлуцима у југословенској кошарци. Нашироко пише о реостату на задарском семафору, који је омогућавао променљиву брзину званичног часовника у зависности од дешавања на утакмици, дрмању кошева у Сплиту и Скопљу, гел таблама у Чачку, фалсификовању датума рођења Драгана Кићановића, бријању бркова и другим преварама Лазе Лечића… Све то наводи на закључак да је Југославија преваром освојила свет!

Не могу да не закључим да је ова књига велика срамота за аутора и српског издавача.

_______________________________________________________