Istinska Želova legenda

На Чачанском гробљу, у присуству великог броја пријатеља и поштовалаца, сахрањен је Милан Петронијевић Пеца, легендарни играч и тренер Железничара из Чачка.

Прилика је да се подсетимо биографије овог великог спортисте и још већег човека.

Рођен је 14. новембра 1950. године у Чачку. Кошарку је почео да тренира са 15 година. После неколико месеци ушао је у први тим Железничара, у коме је одиграо 12 првенстава (1967–1979) и био капитен екипе. Њему је Железничар био једини клуб у коме је играо. Посебно је занимљиво да је захваљујући својим физичким предиспозицијама и техничком обученошћу играо на свим позицијама – од центра до плејмејкера.

Желова петорка на квалификационом турниру за попуну Друге савезне лиге одржаном у Скопљу од 21. до 25. октобра 1970: Предраг Вучићевић, тренер, Миливоје Мариновић, Зоран Биорац, Милан Петронијевић, Драган Кићановић и Радош Вујошевић

Био је незамењив члан екипа Железничара које су биле јуниорски прваци Србије (1969, најбољи стрелац првенства), сениорске екипе која је први пут изборила учешће у Другој савезној лиги (1970) и тима – шампиона Друге савезне лиге СФР Југославије и учесника квалификација за улазак у Прву лигу (1976). Са око 3.400 постигнутих кошева други је кошгетер Железничара у његовој седам и по деценија дугој историји. Био је саиграч и капитен најбољем српском спортисти 20. века Драгану Кићановићу.

Секретар Железничара био је од 1978. до 1989. године, као и касније – све до пензије. Још као играч почео је да се бави тренерским послом од 1972. године, радећи с млађим категоријама Жела. Тренер првог тима Железничара био је у три наврата, од 1989. до 1993, од 1998. до 2007. и од 2008. до 2010. године.

Укупно деценију и по (други по стажу иза Прева Вучићевића). У сезони 1988/1989. био је тренер Јавора из Ивањице. Године 1993. засновао је радни однос у чачанском Борцу, где је радио до 2002. Од 1993. до 1997. био је помоћни тренер Борца, чији је први тим водио у сезони 1997/1998. Годинама је као шеф струке у клубу истовремено био и тренер првог тима и најмлађих селекција Железничара.

Предводио је јуниоре Железничара који су били прваци Србије и вицешампиони СФР Југославије (1988), и екипе која је освојила треће место на првенству Србије (1982). Био је тренер младог тима који је играо у финалу Купа СФР Југославије за младе (1982) и кадета који су били финалисти првенства Србије (1986). Под његовом тренерском палицом сазревали су: једини Чачанин у НБА лиги и освајач Евролиге Радисав Ћурчић, државни репрезентативац Бранко Јоровић, вишегодишњи првотимац Црвене звезде Никола Јовановић и многи други мање или више познати кошаркаши.

Највећи Желов успех – шампиони Друге савезне лиге 1976: Пеца (број 14), капитен и најбољи играч тима, чучи други са леве стране

У тренерске воде увео је јединог Европљанина тренера НБА клуба Дарка Рајаковића, који му је био помоћник у Желу 1999. године. (Био је веома срећан што га је Дарко неколико пута звао телефоном док је лежао у болесничкој постељи.) Тренирао је више од 1.000 чачанских дечака учећи их кошаркашкој игри, али пре свега васпитавајући како да постану добри људи. Многи од њих поносили су се што им је Пеца био тренер, а и он је о њима говорио са поносом и нескривеним задовољством.

Стручне и административне послове у Желу обављао је све до пензије, у коју је отишао 2015. године. Практично у клубу је провео пола века, уз два кратка одласка у Ивањицу и Борац.

Он је зачетник (на Кићанову идеју) надалеко познатог Желовог баскет турнира, који има традицију дугу три и по деценије. Током педесетогодишње кошаркашке каријере добио је и два признања – проглашен је за тренера године у Чачку (1988) и добио посебну награду „за вишедеценијски рад на терену и око терена” од спортских новинара Чачка (2011).

Веома је ценио образовање и трудио се да то пренесе на децу, па му је сестра Светлана била професор математике, супруга Снежана правница, кћерка Јелену фармацеут, а син Душан специјалиста информатичког инжењерства. Пензионерске дане посвећивао је унучићима, а имао их је троје. Оно што сви Чачани посебно истичу су његово поштење, скромност и искреност.

Легендарни Мирко Дробњак, који је међу обручима провео више од две деценије, причао ми је да је познавао све који су се иоле озбиљно бавили кошарком у бившој Југи, али да боље људе од Креша Ћосића и Пеце није срео.

Преминуо је у Београду 18. јуна 2024. године после краће и тешке болести.

Светислав Љ. Марковић

__________________________________________________