Из историје чачанске кошарке: Маринко Машко Пурић

Чачак је рано постао истински „град кошарке”, што је ка „игри испод обручева” привукло на стотине дечака и девојчица. Било је то време искреног аматеризма и неизмерне занесености према овом спорту, али и велике конкуренције. Уопште није било лако и једноставно постати првотимац „Борца”, нарочито на бековској позицији. Они који су успели у својој амбицији, захваљујући пре свега таленту раду и упорности, заувек су и обележили чачанску кошарку. Један од таквих играча био је и Маринко Машко Пурић (3. мај 1946 – 20. јануар 2003).

Пурићи потичу из села Радијевића код Нове Вароши. Старином су из ширег подручја југозападне Србије и славе Светог Стефана. Маринко је рођен у Чачку (отац фотограф Бранислав – Брана Пурић 1920–1974, мајка Зорка Лијескић 1922-2007). Од 1951. Маринко живи у кући у близини цркве, преко пута Мишовића.

Место становања је на неки начин и одредило Маринкову каснију спортску каријеру, јер је било потпуно „нормално” да се као комшија Мишовића и „Моравац” бави кошарком. У раној младости био је изузетан играч са кликерима, касније и билијара. Већ 1956. почео је да игра за пионире „Борца”, а за сениоре 1963. године. Постао је стандардни првотимац, поуздани бек. Играо је у великој генерацији коју у којој су најпознатији и најдуговечнији играчи били Радмило Мишовић и Слободан Цоња Копривица.

Његов таленат брзо је уочен, тако да је позиван на припреме репрезентације Југославије. Међутим, у сениорској репрезентацији дебитовао је тек на Балканским играма 1968. године када је освојио златну медаљу (Измир – Турска). Поред Пурића тада је из Чачка у репрезентацији био и Драган Ђукић. Они су својим квалитетом, залагањем и играма у потпуности задовољили тренера репрезентације Ранка Жеравицу. Била је то комбинована екипа Југославије у којој су играли Капичић, Плећаш, Чермак, Јеловац, Шолман, Симоновић, Маројевић, играчи који су убедљиво освајали медаље за Југославију у то време. Конкуренција је била велика, тако да Чачани без обзира на квалитет нису успели да замене некога од из „старог” тима.

Маринко Пурић показивао је оштрину у игрању, како у вођењу лопте, тако и додавању и поентирању. Имао је изражену поноситост и отворено је улазио у сукобе са опонентима. Био је веома озбиљан и ћутљив човек, који се у друштву скоро никада није смејао. У својој спортској каријери имао је проблем што су га касно позвали у репрезентацију, да би га у „невреме” позвали у војску 1972/73. (служио је ЈНА заједно са фудбалером Драганом Џајићем), у сезони када је „Борац” заузео четврто место у првенству. И данас су сви убеђени да је те сезоне Пурић био у тиму, „Борац” би постао првак Југославије.

По повратку из ЈНА поново је постао истакнути првотимац „Борца”, да би у јулу 1978. коначно завршио играчку каријеру која је трајала од пионирских дана. Укупно 22 године са преко 500 одиграних утакмица. У први мах остао је у „Борцу” као тренер кадета. Уписао је Вишу тренерску школу, али није је завршио. Успео је да са јуниорима „Борца” заузме треће место на првенству Југославије 1981. године у Сплиту, што је био велики успех. Испред „Борца” били су домаћа „Југопластика” и „Задар”. Треће место са јуниорима „Борца” поново је освојио у сезони 1999/2000.

Сениорски тим „Борца” преузео је у јесен 1984, када је заменио Цоњу Копривицу. До краја сезоне успешно је водио екипу која је ушла и у „плеј-оф”. Ипак, није наставио да се бави тренерским послом по завршетку сезоне 1985. године. На ту одлуку није могао да утиче ни Ранко Жеравица који га је саветовао да ипак остане тренер. Касније, пред крај живота, Машко Пурић је био помоћник Дејану Мијатовићу првом тренеру „Борца” (2000-2003).

Машко Пурић је играо у епохи када кошаркаши нису добијали велике материјалне награде. Зато је после завршене средње техничке школе морао да паралелно игра кошарку и да ради у фабрици „Слобода”. Сваког дана је одлазио на посао, излазио на тренинге, да би се потом поново враћао на радно место, а увече је поново ишао на тренинге. Савременици су запамтили да га је красио изражени осећај за испуњавање дужности, што је показивао до задњих дана живота.

Маринко Пурић је 1977. оженио Зорку Селаковић (1951), која је такође била кошаркашица „Борца” (1966-1974). Спортску каријеру је окончала када је уписала Правни факултет. Маринко и Зорка 1977. добијају ћерку Селену, која је завршила медицински факултет и сада ради као анестезиолог у Универзитетској дечкој клиници у Тиршовој улици у Београду. Млађа ћерка Ивана (1980) завршила је Технолошко-металуршки факултет (хемијско инжењерство) и живи и ради у Њујорку (САД), где води козметичку компанију. У браку са дизајнером Каримом Рашидом добила је ћерку Киву (2013). Старија ћерка Селена добила је ћерку Галу (2016). Обе ћерке, Селена и Ивана, после основних студија одбраниле су и магистарске радове.

Захваљујући чињеници да је био врхунски спортиста и кошаркашки репрезентативац, Маринку Пурићу је признато пет година радног стажа, тако да је 2001. отишао у пензију. Живот је изгубио у саобраћајној несрећи 20. јануара 2003. у месту Дићи поред Љига, када је путовао на преглед на Универзитетску клинику у Београд. Сахрањен је у Чачку.