Kako je igrač Borca spasao reprezentaciju

Nije imao dovoljno momaka ni za trening, bližio se put na turnir u Kinu pred Univerzijadu, usledila je trka sa vremenom i ovaj 21-godišnji plej je u minut do 12 stigao da preda neophodnu dokumentaciju nakon što se dogodio razgovor za pamćenje pred predaju spiska za vize.

Đole, sine, šta radiš – upitao je Đokovića selektor Todorović.

– Evo me u kafiću, treneru, odgovara.

Da li bi igrao za Univerzitetsku reprezentaciju?

– Kako da ne.

Da li možeš da mi pošalješ na mejl kopiju pasoša i sliku?

– Zvaću mamu za kopiju pasoša da slika, pa da mi prebaci na Viber… A šta ćemo za sliku kada treba bela pozadina?

Ima li, sine, tu WC?

– Ima treneru.

Nasloni se, Đole, i slikaj se i sve mi prosledi.

– Treneru morate da javite Marku Ivanoviću, direktoru Borca, da me pusti, a još nisam primio platu, pa nemam čime za Beograd.

Sine, dođi, mi ćemo platiti kartu. Zovem Ivanovića i on iz prve daje zeleno svetlo i ne razmišljajući reče: „To je svetinja, sa time se ne igra“. U minut do 12 stiže Đoletova dokumentacija i eto nam pleja. Dobro je, ima nas 13 – odahnuo je Todorović.

Kad nekome srce jako bije za Srbiju, onda mu nije teško da postane momak na koga je ponosna cela nacija.

Đoković je možda prvi među jednakima, jer je i preostalih 11 igrača pokazalo kako se bori za nacionalni tim i svi treba na njih da se ugledaju.

Imena koja treba dobro zapamtiti su: Strahinja Jovanović, Andrija Šarenac, Nemanja Nenadić, Nikola Pavlović, Aleksa Nikolić, Miloš Vraneš, Veljko Brkić, Andrija Matić, Milenko Veljković, Marko Tejić, Novak Topalović i pomenuti Ilija Đoković.

Igor Velimirović, Blic