Како је направљена „Хала крај Мораве”

Први кошаркашки терен поред Соколане у Чачку припремљен 1945. био је заправо само утабана неравна земљана површина са дрвеним конструкцијама за табле и кошеве. „Борац” је званичне утакмице најпре играо на земљаним теренима код Западне Мораве у близини фудбалских терена, али то је било само привремено решење, јер су се затим поново преместили на простор код Соколане.

Право кошаркашко игралиште почело је да се гради код Соколане 1948. године. Имало је подлогу од шљаке и зидану конструкцију за кошеве, да би 1949. постављене трибине и електрично осветљење. Био је то заправо први прави кошаркашки стадион у граду који је могао да прими 1.500 гледалаца. Стадион је повремено био „дупке пун”, а Чачак је већ тада почео да ствара имиџ „града кошарке”.

Кошаркаши и кошаркашице раде на подизању трибина првог стадиона поред Соколане

Међутим, први урбанистички план Чачка из 1953. предвиђао је подизање стамбене зграде на простору кошаркашког стадиона „Борца” поред Соколане, који је убрзо и срушен, тако да је клуб званичне утакмице играо на игралишту градског ривала „Железничара”.

Тако је за „Борац” је у то време питање игралишта постало приоритетно. Градске власти су 1954. донеле одлуку да на црквеном земљишту између бедема и Западне Мораве започну градњу новог кошаркашког стадиона, иако је многима средином педесетих година XX века изгледало да је то велика инвестиција за варош.

Урбанистички план је урадио Исидор Јањић, грађевински пројекат Душан Миленковић, а први радови започели су априла 1954. уз добровољни физички рад самих кошаркаша. Тако је Чачак већ у радној фази развоја кошарке у свом граду обезбедио простор за спортске спектакле, али за чији завршетак су биле потребне године.

Радови су споро одмицали, а делимични завршетак бетонског стадиона 1956. означио је велику промену у организацији кошаркашких утакмица у Чачку. Мечеви су почели да се одржавају у посебном и аутентичном окружењу који је стварао интензивна емотивна стања, чиме је игралиште добило „свете квалитете”.

Стадиони за које се везују снажне емоције (певање, вика, бакље, мириси, топлина) и сећање на победе и поразе, обично постају извор дубоког локалног поноса и средиште повезаности заједнице. Иако је бетонски стадион поред Западне Мораве био тек у првим фазама градње, ипак је привлачио омладину у граду. Међутим за наставак радова није било лако наћи „слободне паре”

Незавршени бетонски стадион крај Западне Мораве

Почетком 1962. Кошаркашки савез Југославије одлучио је да се формира Друга југословенска кошаркашка лига у којој је на основу пласмама играо и чачански „Борац”. Услов за опстанак у лиги био је и завршетак стадиона, јер су изнад кошева морали да се поставе светлосни обележивачи за дужину напада, изграде свлачионице са купатилима и тушевима, баријере за гледаоце. Све је то недостајало Чачанима чији се стадион „градио” још од 1954. године.

Кошарка је шездесетих година у Југославији све више добијала облик као у развијеним земљама света. Тако је већ после завршене сезоне у 1966. години одлучено да се и следеће такмичење 1967. организује на отвореним стадионима, али да се после тога утакмице морају играти у затвореним халама, већ од сезоне 1967/68, чиме је кошарка постала „зимски” спорт.

Незавршени бетонски стадион крај Западне Мораве

Била је то веома храбра одлука, јер мањи градови нису имали затворене стадионе, нити је то било лако постићи и у већим насељима. Кошарка је и почетком 1967. била „мали спорт”, без  популарности и такмичарско-резултатских успеха у многим урбаним центрима.

За Чачак и „Борац” била је то веома неповољна одлука, јер су до завршетка покривања хале морали да као домаћини играју чак у Зрењанину. Правила КСЈ била су јасна, играње у Првој лиги подразумевало је покривени стадион, што није имало последице само по такмичарски резултат, већ и идентитет вароши на Западној Морави која се све више идентификовала са кошарком.

Борис Кристанчић (некадашњи кошаркаш) понудио је Чачку да бесплатно направи пројекат за препокривање постојећег стадиона, што је била значајна помоћ.

Много већи проблем било је обезбеђивање новца за материјал и раднике. Према процени, само за кровну конструкцију било је потребно 600.000  динара. Посао је на крају добила фирма „Феромонт”. Град се надао да ће се сви радови завршити до септембра 1968, како би „Борац” ново првенство играо код куће у новој хали.

Испоставило се да КК „Борац” није имао довољно новца, па је покренута иницијатива да подухват помогну сви грађани са добровољним уплатама. Како би се јавност што боље анимирала, најављено је како ће се у затвореној хали одржавати и концерти, а не само кошаркашке утакмице. Свој допринос дали су и ученици Гимназије добровољним радом.

Покривање стадиона заиста није било јефтино, а цена је на крају износила 650.000 динара, али без трошкова увођења грејања и електро-инсталација. У питању су биле велике паре, јер су на „Сабору трубача” у Гучи 1968. сви гости потрошили око 600.000  динара, у време када је просечна месечна плата у Југославији била 862, а у Србији 825 динара. На крају је новац „пронађен” и послови су почели да одмичу.

Коначно за 19. јануар 1969. (стицајем околности на црквени празник Богојављење) заказана је прва утакмица у покривеном стадиону у Чачку. Био је то меч „Борца” са „Црвеном звездом”, тада водећим тимом у првенству. Прва званична утакмица на покривеном стадиону била је огромни спектакл за Чачак у то време, иако је домаћи тим изгубио меч. Међутим, стадион заправо још није био завршен, јер није постављен паркет, па се још увек играло на асфалтној подлози.

Зато су после завршетка сезоне настављени радови. За завршетак свих неопходних послова требало је наћи 400.000  динара. Просечна месечна плата у Југославији 1969. била је 990, а у Србији 948 динара. Током лета 1969. „Хала крај Мораве” добила је паркет, семафоре и све што је  потребно за регуларне прволигашке утакмице.

Коначно, 1. октобра 1969. по други пут је свечано отворена „Хала крај Мораве”, али овога пута као солидна дворана са паркетом и свом другом опремом. Наравно, сви радови ни тада нису били завршени, али то гледаоцима и није било тако важно, јер су добили место које је у наредним деценијама испуњавано снажним навијачким емоцијама.

Аутор: др Милош Тимотијевић, историчар