Kako je počelo košarkaško rivalstvo Čačka i Kraljeva

Кошарка је од свог настанка била један од најистакнутијих тимских спортова карактеристичних за урбана подручја, који је по својим својствима репрезентовао модеран стил живота. Због изузетних успеха репрезентације Југославије током епохе социјализма кошарка је постала и део популарне културе, што је додатно појачало индентификацију омладине са победничким спортом.

Идентификација је постојала и на нивоу градова, као и међусобно ривалство које је увек било важна карактеристике спорта, при чему се сусрети између тимова из различитих региона често претварају у ритуални рат.

Конкуренција Чачка и Краљева има дугу традицију, и може се пратити већ од стварања нововековне српске државе. Супарништво је настављено и у социјалистичкој Југославији, и тицало се пре свега борбе за место регионалног административног центра, а спорт је постао веома важан облик надметања.

Кошаркашка традиција Чачка и Краљева није безначајна. У Чачку је већ 1945. формиран „Борац”, затим 1949. и „Железничар”. Исте године у Краљеву се оснива „Слога”, а тек 1982. „Машинац”. Регионално ривалство Чачка и Краљева било је сасвим природно, чији су кошаркашки клубови сваке сезоне имали по неколико „дербија” који су редовно привлачили велики број гледалаца. Нешто мање него када су гостовали „велики” клубови из Југославије, али неупоредиво више у односу на било који други клуб из Србије или Југославије.

Први сусрет кошаркашких клубова из Чачка и Краљева одиграо се маја 1949. године. Тек оформљена „Слога” угостила је на свом терену чачански „Борац” који је комшијама позајмио два своја играча (браћу Ђурић који су касније прешли у „Партизан”), како би сусрет био занимљивији. Победили су Чачани (62:12). Било је то сасвим нормално, јер су Краљевчани у то време тек учили прве „кошаркашке кораке”.

Следеће три године Чачани су редовно побеђивали Краљевчане, по правили са великом разликом, што је створило осећај „кошаркашке супериорности”. Међутим, „Слога” је ангажовала Срђу Калембера, који је после пар сезона значајно подигао квалитет кошарке у Краљеву.

Први пораз „Борца” у сусрету са „Слогом” догодио се тек 1953. године (36:37) у једној припремној утакмици без такмичарског значаја, али од велике важности за регионални престиж. Чачани су после утакмице истицали низ „оправдања” за пораз, од тога да нису били у кондицији до чињенице да су поједини играчи играли боси. Било је то време потпуног аматеризма и велике материјалне оскудице, што никако није утицало на смањење жеље за надметањем.

Краљевчани су своју прву победу на домаћем терену над Чачанима у некој кошаркашкој утакмици доживели као велико позитивно изненађење. Публика је већ била навикнута да их Чачани редовно побеђују, тако да су еуфорично поздравили победу своје екипе.

Потом је „Слога” исте године дошла у Чачка и у редовној првенственој утакмици победила „Железничар”. Тада је било јасно да су комшије напредовале у кошарци, што домаћи навијачи нису лако поднели. Настао је „спонтани револт”, а судијама је отворено прећено батинама. Потом су Чачани судије и гостујуће кошаркаше засули „кишом” камења, тако да је морала да интервенише и милиција. После овог сусрета Краљевчани су своју екипу у повратку у родни град дочекали као „хероје” и наговештавали да ће убрзо победити и „Борац”.

То ипак није ишло тако „лако”, а „Слога” је наставила да губи у утакмицама са „Борцем”. У сваком случају утакмице кошаркашких тимовима из најближег комшилука привлачиле су већ тада велики број гледалаца, јер су се борили за прво место у Српској лиги што је омогућавало учешће на квалификационим турнирима за улазак у Прву савезну југословенску лигу. Зато је сваки пораз био „болан”.

Чачанима је постепено комшијски кошаркашки клуб „Слога” постао важан ривал, иако то нико није желео јавно да призна, па је свака победа у локалној штампи описивана у суперлативима. Порази су тешко падали и Краљевчанима, што је стварало потребу за реваншом.

Иако је већ педесетих година кошаркашко ривалство Чачка и Краљева било озбиљно, са пуно „напетости” у утакмицама, оно није прерасло у насиље гледалаца. Када је „Слога” освојила прво место у Српског лиги 1955, чиме је обезбедила квалификације за Прву савезну лигу, овај тренутни успех изазвао је одушевљење у Краљеву у коме се кошарка тешко развијала због доминације фудбала. При томе домаћи новинари нису прескочили неспортско понашање кошаркаша „Борца” који нису могли да поднесу пораз од комшија, па су на утакмици у Краљеву направили низ непријатних ситуација, нарочито са судијама.

У сваком случају сусрети кошаркашких клубова из Чачка и Краљева били су важни за ова два града већ педесетих година и унапред су најављивани као велики спектакл, па чак и са организованом лутријом у којој је 1956. главна награда била једна тона угља. То није била безначајна награда, јер просечна месечна плата у Југославији те године била 11.900, а цена једне тоне угља (лигнита) 2.697 динара. Било је важно да се на сваки начин публика мотивише да у што већем броју дође на утакмицу.

Ипак, све је то била „шала” у односу на ривалство  Чачка и Краљева са београдским клубовима. Карактеристично је било гостовање београдског „Радничког” у Краљеву 1955. у одлучујућој утакмици за улазак у Прву лигу, када су победили домаћи тим у задњим секундама меча. Тада је међу публиком настала „мртва тишина”, коју је заменио „стампедо”, улазак у терен и јурњава за гостујућим навијачима које су тукли рукама и ногама. Кошаркаши „Радничког” почели су да беже према свлачионици, а њихов играч Ранко Жеравица (каснији прослављени тренер), наивно је притрчао редару у нади да ће га заштити. Међутим он га је од свих нападача најснажније ударио, разбио нос и посекао усне. Ранко је пао на терен, па су саиграчи унели на рукама у свлачионицу. Београђани дуго нису смели да изађу са стадиона, све док милиција није растерала разјарену публику. Утакмица је ипак поништена, а Краљевчани потом нису отишли да играју на „неутралном” терену, па су аутоматски изгубили меч.

Ма какви да су били спортски односи и ривалитет Чачак и Краљева, овакве ствари се нису ипак дешавале на међусобним кошаркашким утакмицама у то време. Још увек је постојала одређена комшијска „учтивост”. После неколико деценија и то се променило, али то једна друга прича, док је ривалство Ужичана са Чачанима нешто сасвим треће.