Kako je selektor svetskih prvaka došao u Čačak

Година 1978. уписана је златним словима у историји југословенске кошарке. На осмом Светском првенству одржаном у Манили на Филипинима (првом одржаном на тлу Азије), у првој половини октобра месеца, наши кошаркаши су освојили златну медаљу победивши у свих 10 утакмица. Селектор националог тима био је „отац југословенске кошарке“ професор Александар Николић. Иако је имао договор са савезом да репрезентацију води четири године, одлучио је да после Светског првенства „преполови мандат“. Одмах су почеле да стижу понуде многих европских клубова да чувени профа седне на њихову клупу. Наравно, да то никога није зачудило, јер је педесетчетворогодишњи тренер до тада био европски и светски шампион са нашом репрезентацијом, троструки клупски првак Европе, освојач Купа купова и неколико националних првенстава у Југославији и Италији (као играч или тренер). Уосталом, важио је за најбољег кошаркашког тренера на континенту.

Радмило Мишовић и др Драган Бошковић

Тога лета дешавале су се значајне промене у Кошаркашком клубу „Борац“, који се претходне године вратио у прволигашко друштво после несретног испадања из елите 1976. године. Легенда и најбољи играч овог клуба Радмило Мишовић одличио је да после 20 сезона у првом тиму „окачи патике о клин“. Екипу је напустио и Предраг Катанић, а нешто раније и Машко Пурић, незамењиви чланови прве петорке. У екипи се налазило неколико искуснијих и већ афирмисаних прволигашких играча: Мирко Дробњак, Драган Арсић, Обрад Шаранчић, Мићко Урошевић, Милан Курћубић… Поред њих, важну улогу добиле су новајлије Владе Андроић (из чачанског Железничара), Рајко Маравић (из сарајевског Железничара), Дејан Томић (из Параћина), а на врата првог тима куцали су омладинци Жељко Обрадовић и Марко Ивановић (чланови јуниорске екипе која је током те сезоне постала првак државе). У то време на челу чачанског прволигаша налазио се један од најуспешнијих спортских радника у историји града на Морави, др Драган Бошковић (1935).

Ево како се он сећа тог догађаја:

– Када је завршено Светско првенство у Манили, причало се да селектор планетарних шампиона напушта кормило репрезентације. Тада ми је на памет пала идеја да професора Николића доведемо у Чачак. Када сам је саопштио својим сарадницима, дочекан сам са подсмехом, а неки су ми отворено рекли да је то утопија. Међутим, мене нису поколебали. Преко наше „београдске везе“ Минде Јовановића, Чачанина који се дружио са Ацом и многим виђенијим кошаркашким посленицима, заказао сам састанак са најбољим европским тренером. Састанак у Кошаркашком савезу, који се тада налазио на почетку Кнез Михаилове улице, није дуго трајао. Разговарали смо „очи у очи“. Рекао сам му да сам ја обични провинцијски хирург који жели да у Чачак доведе професора кошарке и понудио му да сам одреди услове под којима би радио. Зачуђено ме је посматрао, подигао руке увис и упитао: Докторе, јесте ли ви нормални, откуд Вам та идеја? Па ја сам за ових неколико дана добио десетине понуда из целе Европе, не зна се која је скупља и повољнија. Одговорио сам му да смо спремни да му дамо плату 20% већу од најбоље европске понуде. На крају је рекао да му дам један дан да размисли и да га сутра у 12 сати телефоном позовем у Кошаркашки савез. Одмах сам се вратио у Чачак задовољан својом храброшћу и не говорећи никоме ништа. Сутрадан, по договору, окрећем телефонски бројчаник, а са друге стране се јавља добро познати глас. Одмах, након представљања, кратко ми рече: Господине Бошковићу, саопштите играчима и тренеру да ћу сутра доћи и одржати први тренинг у 18 часова. Просто речено, био сам шокиран. Никакве услове није ни поменуо, па се у мени јавила зебња шта ће нам тражити када дође.

Из Чачка су у свет одлазили врхунски спортисти. Многи асови су долазили у град на Морави и стицали пуну афирмацију. Али никада овде није дошло веће спортско име од професора Александра Николића.

Сутрадан ме поново одушевио рекавши да му дајемо плату као и осталим нашим прволигашким тренерима. Договорени су услови око превоза на релацији Београд–Чачак, повременог смештаја у Чачку и вођења утакмица. Обезбеђен је ауто и возач који је у договорено време ишао у Београд, довозио професора у Чачак и по обављеном послу га враћао назад. Аца би понекад остајао да преноћи у хотел „Београду“, где је имао резервисану собу. Била је то прилика за дружење са овим умним и скромним човеком. Сећам се да није конзумирао алкохол, али је ударнички пушио пажљиво слажући опушке у пикслу и не дозвољавајући конобару да је празни. У почетку није било предвиђено да седи на клупи, али касније је договор ревидиран, тако да је професор водио екипу када смо били домаћини и на утакмицама у Београду. Када сам га једном приликом упитао шта га је определило да дође у град на Морави, рекао ми је да жели да види како се то ради у нашем граду, где настају толики кошаркашки асови. Интересовала га је психологија овдашњих људи, који су живели за кошарку и одлично познавали овај спорт. Морам рећи да су ме приликом Борчевих гостовања многи људи у нашој земљи, као и у Италији, питали колико то новца имамо када смо могли да у наш провинцијски град доведемо професора. Увек сам одговарао да смо пуни пара.

Професор Аца Николић испред клупе КК „Борац“ у препуној хали крај Мораве

Званично, Аца Николић је био саветник, а први тренер Слободан Цоња Копривица. Био је то четврти „странац“ на Борчевој клупи, јер су, после неколико месеци колико је Јошка Север провео у Чачку, овде по целу сезону радили Слободан Мићовић и Лазар Лечић.

Први је информацију о овом чудесном трансферу објавио Ацин друг још из играчких дана Милорад Соколовић Соко у београдском „Спорту“. Ни чувена „Политика“ није пропустила да о том догађају објави, додуше кратку, информацију у дну странице (21. октобра). „Чачански глас“ је у броју од 20. октобра у тексту под насловом Александар Николић на кормилу лигаша са Мораве устврдио да је та вест стигла пре неколико дана са Филипина.

Ацин долазак у Чачак покренуо је многе ствари у организацији рада. Инфраструктурно клуб је био вероватно најбоље сређен у целој Југославији. У првој професоровој сезони „Борац“ је играо сасвим солидно – од екипе која се претходне године грчевито борила за опстанак постао је тим из горњег дела табеле. У лиги са 12 клубова остварио је 12 победа (две победе више имао је тадашњи клупски европски првак – Босна) и заузео пето место, што је други по вредности резултат овог клуба у 77 година дугој историји. Тај пласман још више долази до изражаја када се зна да је иза себе оставио вишеструке шампионе Југославије: Црвену звезду, Олимпију, ОКК Београд, Задар, Раднички. Тако су Чачани по други пут изборили право да играју у европском клупском такмичењу (Куп „Радивоја Кораћа“).

Подсећања ради др Бошковић се налазио на челу клуба и у време када је Борац остварио свој највећи успех – деобу трећег и четвртог места у Првој лиги Југославије са Жеравициним Партизаном. Био је то тим који је са клупе предводио Лазар Лечић, а на терену доминирали Радмило Мишовић и млади Драган Кићановић.

Светислав Љ. Марковић

______________________________________________________