Kako su Čačani razvijali košarku u Beogradu

Двострука победа Борца над Партизаном у овогодишњем првенству АБА лиге актуелизовала је бројна питања међу љубитељима кошарке. Једно од њих је: да ли је ово први пут да Борац добије обе утакмице у једном првенству. Одговор је једноставан: није. Партизан је лежао Борцу, па су Чачани више пута побеђивали у Београду. У првенству 1968/69. године у Београду је победио резултатом 84:79 уз 37 кошева Мишовића, а у Чачку убедљивије – 76:64, а Радмило је убацио 33 поена. Иначе, од свих југословенских тимова Радмило је највише кошева убацивао Партизану: 688 на 22 првенствене утакмице (просечно 31,3 по утакмици). Од тих 22 Борац је добио половину утакмица.

Друго питање је знатно комплексније: колико су Чачани допринели развоју кошарке у главном граду, пре свих Партизана. Позната је ствар да су бројни чачански асови каријеру настављали у кошаркашким великанима из Београда. Знатно више Чачана играло је у Партизану, али ни Звезда није била имуна на кошаркашке мајсторе са Мораве.

Чачански асови који нису играли ни у Борцу, ни Партизану, ни Црвеној Звезди: Рица Гордић, Милун Маровић и Радисав Ћурчић

Све је почело давне 1954. године када су из Борца у Партизан прешла браћа Ђурићи – Звонко звани Бумби и Милорад–Микета. Познато је да у то време преласци из клуба у клуб нису били могући без сагласности матичног клуба. Борац својим играчима није правио проблеме, јер су они увелико били студенти у главном граду. Треба се присетити да је Борац те године играо Прву лигу, а да је Звонко Ђурић био други стрелац првенства (иза легендарног Бориса Кристанчића). Те преласке др Зоран Антоновић Цоко, хроничар и велики познавалац чачанске кошарке, овако види:

– Браћа Ђурићи су прешли у Партизан још крајем 1954. године, тако да су у Вијаређо, почетком 1955, ишли као гости Борца, а чланови Партизана. Они су били деца палог борца, значи без оца, а рођени ујак им је био Милорад Достанић, судија Врховног уставног суда. Пошто су студирали, они су без икаквог проблема отишли. Нашао сам веродостојан податак да су обојица играли за Партизан у првенству 1963. године. Можда и још неку годину, али то не могу да проверим. Ако узмемо ово као последњу годину, играли су од 1955. до 1963, значи пуних девет година, што је каријера за свако поштовање. Звонко–Бумби је био старији, мирнији и одмеренији и није нешто много био ангажован у Партизану касније. Милорад–Микета је безмало до краја живота био ангажован у Партизану, а помало и у Савезу. Он није био нека значајна личност, мада је у „свакој чорби био мирођија“. Многи су говорили да је био „брат близанац“ Аца Пуша Стефановића из периода после тренерства. Мислим да он није значајно утицао на преласке из Чачка. Он се више вртео око свега тога, као и Ацо Пуш око Борца касније.

Драган Кићановић у Борчевом дресу убацује кош Партизану

После Ђурића више од једне деценије није било прелазака из Борца у Партизан. Али, то не значи да није било иницијативе. Наиме, највећа чачанска звезда Радмило Мишовић био је на мети Партизана. После завршеног првенства, средином октобра 1963, на позив људи из Партизана, Радмило одлази у Београд. Тамо је тренирао и играо пријатељске утакмице. Међутим, није могао без Чачка, Мораве и голубова, па се средином децембра исте године вратио у матични клуб. Њему је боравак у Партизану више личио на изгнанство. Упркос носталгији двадестогодишњег младића, није дочекан раширених руку од стране тадашњег репрезентативца Мишка Бојовића, као ни Жутића и Милојевића, који су у њему одмах осетили конкуренцију. Била је то фатална грешка Партизанових звезда. После нешто више од два месеца боравка у Београду Радмило се вратио својој кући.

Следећи играч који је из Борца прешао у Партизан био је центар Јосип Фарчић. Антоновић то објашњава:

– Јоле Фарчић је био принуђен да крајем 1967. године пређе са службом у Београд, а у следећем акту и у Партизан, јер му је омогућено напредовање у служби – фактички прескочио је војну академију и од подофицира догурао до официра – капетана.

Нешто касније, у Партизан прелази веома перспективни центар Драган Ђукић. Ипак, кључни прелазак за оба клуба догодио се 1973. године када је Драган Кићановић, тада двадесетогодишњак, други стрелац претходног првенства државе (иза Шолмана) и актуелни репрезентативац, на волшебан начин из матичног Железничара (у претходној сезони играо за Борац као позајмљени играч) без исписнице прешао у Жеравицин Партизан. Значај овог преласка не може се посматрати само са аспекта Кићановог играња за београдски клуб, мада је он несумњив. Треба се подсетити да је Партизан прву титулу првака државе освојио 1976. године, када је Кићан први пут био најбољи стрелац првенства, а Борац испао из лиге после неуспелих квалификација у Србобрану (те године и Кићанов Желе је играо квалификације за Прву лигу – неуспешно).

Дуел Чачана: Ђукић и Кићановић (Партизан) нападају Мишовића и Пурића (Борац)

Већина каснијих прелазака везани су за Кићаново функционерско ангажовање у Партизану. Наводимо имена играча који су носили дресеве Борца па Партизана са страхом да не прескочимо некога: Горан Грбовић, Жељко Обрадовић, Владе Андроић, Марко Ивановић, Мирослав Радошевић, Бранко Милисављевић, Александар Рашић, Урош Трипковић, Марко Јошило, Никола Пешаковић, Никола Радичевић. Какви играчи! Више од половине њих носило је дрес са државним грбом. Посебно је занимљиво да су се Миро Радошевић и Зец Милисављевић као рођени Ужичани афирмисали у Борцу и као најбољи стрелци првенства (Мире 1997, а Зека 2000. године) отишли у Партизан, с тим што је Радошевић у то време био и државни репрезентативац (прваци Европе 1997). На питање ко је најзаслужнији за тај егзодус чачанских кошаркашких звезда у Партизан, Антоновић каже:

– Колико ја знам најзначајнија личност у свим тим преласцима био је Сиске Чоловић, адвокат, годинама секретар Партизана, а у једном периоду и Кошаркашког савеза Југославије. Касније је то био Кићановић, од 1983, па до 1991. године, а потом дуго времена Тодорић.

Др Зоран Антоновић

– Списак Чачана који су играли у Звезди знатно је мањи, али није занемарљив. Први ас који је дошао на Мали Калемегдан био је горостасни Радивоје Живковић, а потом су срећу у црвено-белом дресу у Београду окушали: Саво Ковачевић, Зоран Стефановић, Дејан Томић, Никола Јовановић, Игор Ђалетић, Бојан Радетић, браћа близанци Тадија и Страхиња Драгићевић, Бранко Јоровић, Марко Мариновић – Малина (актуелни тренер Борца), Ђорђе Мајсторовић, Никола Радичевић (последња двојица су носили сва три дреса). Напомињем да нису сви рођени Чачани, али су играли у Борцу – каже др Антоновић.

Нису из Чачка у Београд ишли само играчи, било је и тренера (сада два Чачанина седе на клупи Партизана), кондиционих тренера, спортских лекара и функционера. Треба рећи да је било и прелазака у обрнутом смеру, али неупоредиво мање. У Чачак су долазили неафирмисани играчи (Харис Бркић, Михајловски, Влада Петровић, Бобан Коцић) или ислужени (Јадран Вујачић).

Као закључак навешћемо мишљење Цока Антоновића о томе зашто је Партизан био успешнији у превођењу Чачана у Београд:

– Партизан је испољио много више еластичности, вредноће и адаптабилности клуба у свему, па и у довођењу играча са стране, самим тим и из Чачка. Што рекао Лаза Лечић – играчи су као курве, иду ономе ко да више пара и где ће им бити лепше и боље и ко ће их још боље продати. Ако сам ишта мрзео последњих деценија, то су Партизан и Звезда, јер су уништитељи српског спорта и кошарке. Толику саможивост одавно нисам видео.

Светислав Љ. Марковић

_________________________________________________________________________________________