Košarkaška legenda iz Splita u Čačku: Sve zavisi od politike

Pred sedamnaestu rundu ABA lige i duel Borac Mozzarta i Splita donosimo vam razgovor sa trenerom gostujuće ekipe Slavenom Rimcem. Za sve koji nisu dovoljno informisani porodica Rimac je jedna od najkošarkaškijih porodica u bivšoj Jugoslaviji, a Slaven je imao sjajnu igračku i sada trenersku karijeru. Igrao je šest godina u Ciboni, dve u Turskoj pa u Badaloni, Milanu, ponovo Ciboni gde je ostao još dve godine. Iz Zagreba je prešao u Grčku, Ukrajinu i na kraju četiri i po godine prveo je u Francuskoj, Ortezu. U reprezentaciji je igrao sa Rađom i Kukočem, na OI u Atlanti, kasnije konkurenciju je imao u Giričeku i Sesaru. Svestan je da košarka nije jedini sastojak u životu, da ima i drugih dragih začina, ali kao i ostale trenere motivišu ga pobede, gura adrenalin…Na početku trenerske karijere voleo je rad sa mladim igračima, ali je brzo gurnut u vatru gde mu se posrećilo osvajanje ABA lige sa Cibonom.

Međutim, da krenemo u razgovor sa Slavenom od porodičnog stabla porodice Rimac.

„Pa da, bilo je prilično košarkaških familija, ali kod nas ima i konkretnih uspeha. Moja majka Ružica je od osamnaeste godine bila košarkaška reprezentativka, kapiten i trinaest godina je, u nizu, nosila dres reprezentacije. Otac je stigao do „B“ reprezentacije i bio je trener u Lokomotivi, a brat je sa Arkanzasom bio univerzitetski prvak Amerike. Svako je imao svoj put, karijere, koje su bile prilično uspešne“, ističe za nas Slaven Rimac.

Vaša generacija, tada dečaka rođenih 1994. godine, počela se okupljati, a trener juniorske reprezentacije i Partizana, bio je Dule Vujošević.

„Dule je gledao naše treninge i mi smo, vaš Čačanin Aco Bjelić i ja, prilično dobro igrali. Pozvao nas je na Ilidžu,  gde je bio Partizan i gde su bili juniorski reprezentativci. To su bile pripreme za Svetsko prvenstvo u Kanadi. Moja Cibona je bila ekipa sastavljena od iskusnijih igrača, a veća protočnost mladih bila je u Partizanu i Splitu. Već se šuškalo da prelazim u Partizan i svake godine, kada je Partizan bio u Zagrebu, kod moje majke su dolazili Dragan Todorić i Dule Vujošević. Postalo je skoro izvesno da prelazim u Beograd, ali na kraju to se nije desilo“.

Možda je to uticalo da se ne vinete u orbitu.

„Svakako ima i moje krivice, ali i Aco Petrović, koji je tada bio moj trener, slično sada govori. Da je Cibona više posmatrala starije igrače i vodila računa o rezultatima prvog tima. Da sam prešao u Partizan moja igračka karijera bila bi vrhunska. Takođe, tada sam dogovorio saradnju sa Sijetlom, međutim, zbog štajka u NBA ligi do saradnje nije došlo. Otišao sam u Tursku gde sam imao odličan ugovor. Sada je mnogo otvoreniji put za NBA klubove, snaga nije toliko presudna, kilaža i ostale fizikalije. Realno, mnogo je teže igrati Evroligu nego NBA bez obzira što je kvalitet i dalje na strani NBA timova“.

Kada smo kod NBA lige košarka je izgubila velikog čoveka, trenera i nekada sjajnog igrača Dejana Milojevića.

„Ne znam šta bi normalan čovek kazao. Danas jesi, sutra nisi. Imao sam prilično loših iskustava u minulom periodu pa me stvarno ništa ne može iznenaditi. Svako jutro kada se probudite morate reći hvala Bogu probudio sam se, a sve ostalo je sudbina, ne znam šta bi pametno kazao…Odlazak Miloja je veliki gubitak, tragedija“.

Da se fokusiramo na aktuelni košarkaški trenutak.

„Postoji bajka o klubovima sa naših prostora, Partizanu i Zvezdi. Da nisu angažovani igrači koji igraju za večite to ne bi izgledalo kako sada deluje, predominantno. Stanje u hrvatskoj i srpskoj košarci je slično, ne baš mnogo sjajno. Svi zavisimo od politike, od tih krugova. Mnogi kažu došlo je drugo vreme, delimično se slažem, jer mnogo je lakše dovesti igrača sa strane, za tri ili pet hiljada dolara nego istrpeti mladog igrača. Niko nema strpljenja, fali novac, nedostaju sportski radnici, ne samo treneri…Ljudi se lako troše, nema entuzijasta, rezultat je u fokusu. Postoje treneri koji donose rezultat, treneri koji stvaraju mlade košarkaše, treneri magneti koji privlače mlade da dođu u određenu sredinu i napreduju. Talenata je bilo i biće“.

Vratimo se na Vaše trenerske početke, nakon osvajanja ABA prstena.

„Imali smo odličnu selekciju igrača među kojima su bili Žižić, Zubac, Šiško…Cibona kaže, mi moramo biti bolji od Cedevite, i mene, i pomoćnika Juricu Golemca sklone. Tada su mi deca bila još mala pa sam želeo biti sa njima. Juri Zdovc je preuzeo Cedevitu pa sam bio njegov asistent. Cedevitu uvek prate pehovi, igra na tri fronta, a ja preuzmem mladi tim sa Matkovićem, Perkovićem, Bajom…Klub se preseli u Ljubljanu, a ja odem kod Trinkijerija na najviši trenerski nivo, u Evroligu. I sada sam u Splitu na poziv Tea Čizmića“.  

„Da, Partizan se ne slaže sa uključivanjem kluba iz UAE zato što ima zatvorene finasije, ali pitajte klubove poput Borca, Splita, Cibone… da li se oni slažu sa finansijskom injekcijom, i šta bi dodatni novac značio za takve klubove. Ne krećemo svi sa istih pozicija, ta utakmica iziskuje potrošnju tri dana, adaptaciju na klimu, međutim, više bi se dobilo…“, zaključio je Rimac.

Razgovor sa Slavenom vodili smo u prisustvu velikog Tea Čizmića, evropskog šampiona sa Jugoplastikom, koji sada obavlja funkciju sportskog direktora u Splitu.

„U Dalmaciji se kaže možeš potrošiti koliko ti je dug lancun. Finansijske egzibicije ne radimo, a kad su se otvorile mogućnosti vratili smo Šortera, pa Salivena. Igrači za naš nivo, takmičari, karakterni sportisti…Uz njihovu pomoć vratili smo rezultate jer niko nema vremena da sačeka šest meseci. Mnogo stvari moraju da se poklope za povratak velikana na stare staze, država, politika moraju da vide da kod nas pored prvog tima, trenera ima i oko 450 dečaka. Naravno, moraju se graditi vrtići, škole, putevi, a pored sporta imamo zdravstvo, kulturu koje takođe treba pomagati i u koje se mora ulagati“, kazao je Teo Čizmić.

Tekst i foto: Đurđe Mečanin