Legende čačanske košarke: Mioljub Bole Denić

Миољуб Денић је по много чему „отац” чачанске кошарке, у томе су сви сагласни. За сваки колективни спорт који се организује преко клубова подједнако су важни играчи, тренери и функциуори, а Боле денић је на са три поља дао немерљив допринос чачанској кошарци. 

Стицајем околности Миољуб „Боле” Денић (8. јун 1925 – 13. новембар 2014) рођен је у Косовској Митровици. Денићи су велика и разграната породица, старином највероватније из Косовског Поморава, одакле се у другој половини 19. века селе у ослобођену Србију. У другој половини 19. века у Крагујевцу његов прадеда је био један од првих издавач књига у Краљевини Србији. Из те породице су касније изникли и сценографи позоришта и филма, архитекти, лекари и професори универзитета.

Болов отац, пуковник Милорад Ј. Денић (1882-1972), родио се у Крагујевцу (породична слава Ђурђиц – пренос моштију Св. Ђорђа). Био је учесник ослободилачких ратова 1912-1918, у којима се прославио у многим борбама, да би на крају рата са својом јединицом ушао у Клагенфурт (дашања јужна Аустрија). За своје заслуге одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, Белим орлом са мачевима IV реда, са једном Сребрном и чак три Златне медаље за храброст. После рата обављао је војне дужности у многим местима (Крушевац, Крагујевац, Штип, Марибор, Косовска Митровица, Сомбор). Оженио је Анку Поповић, ћерку протојереја Владимира из познате породице из Заблаћа код Чачка, са којом је добио три сина.

Најстарији син Радивоје завршио је  медицину и радио као гинеколог у Чачку (шеф гинекологије и акушерства у чачанској болници), средњи син Миољуб Боле такође је допломирао медицину, а најмлађи Милорад Цица фармакологију и радио је у болницама у Сарајеву и Требињу, а живео у Дубровнику (бавио се истраживањем лекова, а касније и трговином хемикалија на велико). Породица се због официрске службе Милорада Денића често селила, да би после његовог пензионисања живели у Београду.

Кошаркашки клуб „Ск 1913” из Београда (некадашња Ск „Југославија), недеља 12. април 1942. године. Стоје слева надесно: Стефановић, Аксентијевић, Ненадовић, Неферовић, Димић, Ронац, Денић. Чуче слева надесно: Вујичић, Остојић, Мађерух

Зато је Миољуб Денић основну школу и гимназију учио у неколико градова тадашње Југославије (Сомбор, Нови Сад, Београд, Чачак). Са кошарком се упознао у Београду још пре 1941. године. Заправо, Боле Денић је најпре почео да тренира фудбал у јуниорима БСК-а, али је после једне теже повреде ноге на инсистирање мајке напустио овај спорт. За повреду је био заслужан касније чувени фудбалски репрезентативац Иво Стевовић. Тако је стицајем околности Боле Денић кошарку почео да тренира у Трећој мушкој гимназији у Београду непосредно пред Други светски рат. Из тог времена потиче његово пријатељство са многим личностима које су касније обележили југословенску кошарку као што су то били Бора Станковић, дугогодишњим председник Светске међународне кошаркашке федерације ФИБА, Александар Николић и Мија Стефановић.

На инсистирање Анке Денић, што је био својеврсни „предосећај” несреће, породица се непосредно пред бомбардовање Београда 6. априла 1941. сели у Заблаће, потом у Краљево. Најстарији син Радивоје већ је радио у чачанској болници, а отац Милорад је као високи официр у заробљен Сарајеву, где је био његово место мобилизације, и до краја рата остао је у логору у Немачкој. У јесен 1941, опет на инсистирање Анке Денић, породица се из Краљева сели у Београд, тако да су избегли масовно срељање.

Боле Денић као тренер јуниора КК „Борца” (1950)

Тако је Боле Денић једно време поново са мајком живео у Београду, где је наставио да игра кошарку у клубу „Ск 1913”  (предратна „Југославија”) у Кошаркашкој лиги Београда заједно са многим другим личности које су обележили српски и југословенски спорт (Бора Станковић, Александар Николић, Мија Стефановић).  Последња два разреда гимназије Денић је завршио у Чачку, у време када је Национална служба рада окупационе владе Милана Недића у граду поставила прве кошаркашке конструкције под управом Вељка Ронца. Најпре у Пиварској улици у башти која је касније названа „Први мај”, потом иза фудбалских терена поред Западне Мораве. Тада су Денића консултовали око изгледа и димензија терена, па је тим послом одлазио и у Пожегу и Горњи Милановац. Кошарком су почели да се баве, поред осталих: Мофо, директор Цера, Срећко Недељковић, велики кардиолог, па је био сликар Божа Продановић. Међутим, овај спорт у Чачку и околини ипак није заживео за време окупације, као што је то био случај у неким другим деловима Србије.

Боле Денић, стоји трећи с леве стране, са сениорима КК „Борца” (1951)

Ослобођења земље дочекује у родном крају своје мајке, и већ крајем 1944. уписује Медицински факултет у Београду, али је одмах избачен са прве године студија због негативне „карактеристике” која је стигла из Чачка. Било је то време револуционарног екстремизма, што Бола Денића ипак није поколебало, па је следеће године наставио студије. Иначе, никада није постао члан комунистичке партије, што му је ипак сметало у каријери, јер му између осталог нису дали пасош да отпутује на Олимпијаду у Риму 1960, што је била награда која му је додељена за развој кошарке у Чачку.

Боле Денић је као студент у Београду наставио је да се бави кошарком у клубу „Металац” (1946-1950), у коме је једно време био и тренер (1946-1948). Већ тада „Металац” (будући ОКК „Београд”) играо је Прву југословенску лигу, а Денић је 1947. добио и позив да игра за репрезентацију, али ипак на крају није отишао на Европско првенство у Прагу, што је додељено тада још младом и мало познатом Срђи Калемберу иза кога је стајала „Црвена звезда”. Док је био у „Металцу” тренирао је и Радивоја Кораћа. Своја тренерска знања учио је посматрајући рад Жоржа Биснела, Едуарда Корија (Американца, дописника и шефа агенције Јунајтед преса за Балкан), Александра Николића, Небојше Поповића и прилагођавао условима и играчима које је имао.

Крајем 1950. Боле Денић се преселио из Београда у Чачак, где су му већ живели родитељи и одакле је била његова супруга Јелена, рођена сестра познатог чачанског фотографа Аца Симића. Исте године Боле Денић је као тренер јуниора КК „Борац” био први у Србији и учествовао на завршном турниру за првака Југославије у Карловцу, што је био највећи успех кошарке у Чачку до тада. Већ следеће године прешао је у сениорски тим. Првих пет година у „Борцу” (1951-1956) Денић није био само тренер, већ и активни играч. „Борац” је два пута уводио у Прву југословенску лигу (1952, 1954), „открио” је таленат Радмила Мишовића већ 1958. када га је увео у први тим, као и Слободана „Цоње” Копривице. Поседовао је тренерску лиценцу највишег ранга у тадашњој Југославији. Био је и иницијатор да КК „Борац” добије нови стадион и учествовао је у његовом подизању од 1954. године. Због свега наведеног, Миољуб Боле Денић је по својим заслугама сигурно један од „очева” кошарке у Чачку.

Упоредо са бављењем кошарком завршио је студије медицине, што је била и његова основна професија.  Дипломирао је на Светог Саву 27. јануара 1955. да би интерну медицину специјализирао 1960. када напушта кошарку. Потом специјализира медицину рада (1967.) и кардиологију у Београду. Звање примаријуса добија 1976. године. Био је запослен у неколико здравствених установа у Чачку од 1955. до 1988. године. Започео је као лекар у Фабрици хартије (1955.) где је оснивао Кардиолошку амбуланту (1960.), да би касније био један од оснивача Службе медицине рада и покретеч иницијативе да се подигне посебна зграда за ову установу, где је годинама обављао и дужности начелника и директора. Био је и дугогодишњи сарадник Интерног одељења чачанске болнице, први и дугогодишњи уредник подлиска „Здравство” који је штампао „Чачански глас”. Поред тога Боле Денић је био и председник и секретар Подружницe Српског лекарског друштва у Чачку, члан Удружења кардиолога Југославије и Европског кардиолошког друштва.

Боле Денић са сином Срђаном на трибинама КК„Борца”

Поред медицине и бављења кошарком одлично је свирао виолину и редовно је у свом стану организовао мале концерте класичне музике. Наиме, Миољуб Боле Денић је био врсни познавалац класичне музике. Свирање виолине учио је као београдски гимназијалац код данас непознатог ”Шуце” и Мери Жежељ касније доцента на музичкој академији у Београду. Из тог времена потичу и његова друга познанство са личностима које су постали музичка елита Београда као што су то били професори клавира Душко Трбојевић и Андрија Прегер, и виолинистима Трипо Сименути.  Много година касније Боле их је из Београда доводио у Дом културе у Чачку где су држали концерте.

За своје пријатеље Боле је приређивао мале концерте у свом стану код Хотел  „Мораве” у Чачку. Свирао је кратке комаде за виолину уз клавирску пратњу једне Чачанке. За те прилике је на кућном компјутеру сам штампао свој музички програм чији графички изгледу није изостајао иза оних у београдском Коларцу; а пре изведбе, Боле би увек дао кратак коментар или појашњење о композитору или делу које би свирао. Била је то мала музичка школа у Чачку.

Улазна врата његовог стана била су тапацирана још од раних ’70-тих година прошлог века. Звучна изолација није штитила станаре само од одјека италијанских опера, вилинских и клавирских концерата и бетовенових симфонија које је редовно слушао, већ је имала за циљ и да заустави излетање политички неподобних речи из жустрих дискусија које је често водио са пријатељима. Приватно Боле Денић се није много либио да каже шта мисли у време када у земљи слободно изношење опозиционих идеја није била легитимна делатност као што је то данас. И поред свега, Боле је истински волео и живео за Чачак. Два пута је одбио понуђен посао лекара у иностранству, један у болници у Женеви (Швајцарска), а други у једној америчкој болници. Као лекар је ’70-тих година водио пацијенте у САД на операције срца.

Говорио је енглески језик, познавао и читао француски и немачки језик. Као тренер „Борца” настојао је да своје играче едукује на много начина, тако да је користио гостовања у Београду да их води на представе у Народно позориште. Са професором физичког васпитања Александром Ацом Пушем, организовао је први одлазак ђака на Копаоник на скијање у време када тамо није било ни хотела ни жичара. Шегртима Фабрике резаног алата у Чачку био је вођа пута на едукативној екскурзију по Италији.

Са супругом Јеленом Лелом Симић добио је сина Срђана који је завршио медицину у Београду, да би у САД постао специјалиста интерне медицине, хематологије и онкологије. На крају каријере радио је као професор на Mедицинском факултету у Уједињеним арапским емиратима, а данас живи у околини Чачка. Један његов син, Владимир Денић, предаје молекуларну биологију на Харварду. Весна, ћерка Бола Денића, завршила је Природно-математички факултет у Београду и сада живи у Њујорку.

За свој дугогодишњи рад у медицини и спорту Миољуб Боле Денић добио низ признања. Добитник је Повеље „Др Драгиша Мишовић”, дипломе Савеза лекарских друштава Југославије, Ордена заслуге за народ са сребрним зрацима, Златне значке Кошаркашког савеза Југославије и Награде за животно дело спортских новинара Чачка, као и низа других повеља и диплома. Сахрањен је на чачанском гробљу.

_______________________________________________