Марјановић: играч, тренер, судија, делегат, контролор, инструктор

Пише: Светислав Љ. Марковић

Миодраг Марјановић је у кошарци био готово све: играч, тренер, судија, делегат, контролор, инструктор. A пре свега, остаће упамћен као – први интернационални кошаркашки судија из унутрашњости у енкадашњој Југославији.  

У свакој кошаркашкој утакмици, ма колико она била важна и значајна, учествују три групе непосредних актера: играчи, тренери и судије (у које поред арбитара на терену спадају и делегат и помоћне судије). Лепота игре највише зависи од играча, али често и од оних који их селектирају и одређују тактику. Међутим, ужитак и расположење публике каткад одређују и судије (у то смо се уверили пре неколико дна у финалу Европског првенства). И док се о играчима и тренерима пише и говори надугачко и нашироко, о судијама је тешко пронаћи било какав податак. Они су у центру пажње само онда када оштете наше љубимце. Добар судија, или добро суђење, увек пролази незапажено. А, то му је и циљ, јер публика (због које се, кажу, кошарка и игра) не долази да гледа судије, већ кошаркашке уметнике.

Србија (Југославија) је изнедрила неколико десетина врхунских кошаркаша – играча који се налазе на врху листе светских мајстора игре под обручима. Такође, поједини наши тренери спадају у највеће мајсторе свог посла на целом свету. То потврђују многе анкете, оцене стручњака, „становници кућа славних“, као и популарност ове магичне игре у нашим (југословенским) државама. О судијама не пише ни Кош магазин, конципиран да афирмише кошарку и њене учеснике.

Сви знамо да од поштења, храбрости, познавања правила игре и професионалности у раду (кошаркашко арбитрирање је одавно постало рад – тежак и незахвалан) зависе квалитет суђења и резултат утакмице, али и општи утисак свих присутних у хали (као и оних који на други начин гледају утакмицу). Наравно, квалитет суђења се не може проценити на основу задовољства публике, јер је често најлакше кривицу за пораз свалити на судије. Због свега тога, сигуран сам да су најбоље судије оне које суде незапажено, на које нико не обраћа пажњу.

Користим прилику да кошаркашку јавност подсетим на једног врхунског професионалца, првог интернационалног судију из унутрашњости (некада су судије просперирале само уколико су из Београда или већих градова). Миодраг Марјановић, у кошаркашком свету познатији као Марјан (у породици га зову Драган) је судијску афирмацију и славу постигао из маленог Ариља. Тако је овај градић на ушћу Рзава у Моравицу годинама био познат по старој цркви, малинама, текстилној индустрији, великом писцу Добрилу Ненадићу и кошаркашком судији са знаком FIBA Миодрагу Марјановићу.

Марјан је рођен у Висибаби крај Пожеге 13. маја 1940. године. Породица се преселила у Чачак још док је био беба. У граду на Морави је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на грађевинском одсеку Више техничке школе у Чачку (21. јуна 1970). Цео радни век, као инжењер, провео је у Ариљу, радећи у општини као грађевински инспектор и Земљорадничкој задрузи водећи инвестиције, до пензије (2006). Са супругом Радмилом добио је сина Миљана (1972) и кћерке Маријану (1973) и Јелену (1977), од којих има шест унучади.

КОШАРКАШ И ТРЕНЕР

Кошарком је актино почео да се бави као четрнаестогодишњак у Борцу. Активан члан старијег чачанског клуба био је од 5. априла 1954. године (сачувао је чланску књижицу са редним бројем 401). У млађим категоријама Борца играо је четири године. Највећи успех у то време постигнут је 1957. године, када су Борчеви јуниори постали вицешампиони Србије. На четвртфиналном и полуфиналном турниру, одржаним у Краљеву и Чачку, освојили су прва места. На финалном турниру у Београду шампион је постала Црвена Звезда. Иза Борца су остали Партизан и Пролетер. Те 1957. Марјан дебитује за први тим Борца, одигравши три пријатељске утакмице. Међутим, у новембру 1957. прелази у Железничар. Отац Миљко је био железнички радник, али то није било пресудно да се придружи „дечацима са железничке станице“. Прве године Желе игра у западној групи Српске лиге, а следећих пет година у јужној групи. Посебно значајна је 1959. година када је Желе заузео друго место на табели јужне групе Српске лиге и једини пут у историји чачанске кошарке био боље пласиран од старијег и познатијег градског ривала (Борац се пласирао на треће место). Приштина је била прва, али Чачани мисле да им је прво место и квалификације за улазак у Прву лигу измакло захваљујући судијским неправдама. При првом оснивању Друге савезне лиге (1962) Желе је играо квалификације за улазак у тај ранг, али није успео. За време постојања Јединствене лиге Србије Железничар је стални члан (1964–1967). Када је оформљена источна група Друге савезне лиге (1968), Железничар се такмичи у том рангу, а Марјановић одлази у ЈНА. За време служења војног рока одиграо је две утакмице (у првенству 1968) и то су били његови последњи лигашки мечеви. По доласку из војске размишља да играчку каријеру настави у Борцу, који је у међувремену постао стабилан прволигаш. Онда прелама и посвећује се кошаркашком суђењу и завршавању студија. Напустио је Железничар управо оне године када је у клуб дошао његов најславнији играч – Драган Кићановић.

Марјановић (лево) са својим првим тренером у Желу Курћубићем

Крајем 1962. и почетком 1963. године Марјан је као гост играо у Борчевом дресу зимску лигу у спортској хали на београдском сајму, али није поново регистрован за црвено-беле. Иначе, те године су биле обележене великим ривалством међу чачанским клубовима. Трајало је то све до 1965. када је Борац ушао у Прву савезну лигу и одскочио од Жела. Марјан је био актер последње две Желове победе. Претпоследња се догодила 1964. када је Железничар победио резултатом 69:68, а јунак утакмице био је центар Часлав Крстовић, који је постигао 28 поена, а последња два из слободних бацања су одлучила победника. Марјан је пружио бриљантну партију и био други стрелац у екипи (19 кошева). Тим резултатом Борац је спречен да освоји прво место у Јединственој српској лиги и учествује на квалификацијама за елитну дивизију (прво место освојила је београдска Слобода). Атмосферу на тој утакмици, али и на многим претходним, најбоље је осликао хроничар чачанског спорта и Борчев клупски лекар др Зоран Цоко Антоновић:

• Ова победа је тријумфално прослављена, као да се знало да ће Желе Борца победити још само једном, тек за 17 година, 1981, а после тога никада више. Какав Реал, каква Барселона, Партизан и Звезда, са овим дербијем се ништа, чини ми се, није равнало. Те дивне ноћи све што је волело Жела, Борца и кошарку сјатило се на железничку станицу. Највећи навијач Жела и чачанске кошарке свих времена Младен Булут стајао је, као и увек, уз ограду игралишта, направљену од старих шина, сав избезумљен као да је укључен на висок напон, и викао без престанка: „Маћо, Марјане, ‘ајде Ратко, напред Желе, судија лопове, уа Радмило, уа Ћамила…!“ Стара гарда – Миљко Марјановић, Стојан Диковић, Срето Ђокић, Тико, Чавдар, Драгиша Бараћ, Саво Круљ, били су у близини, ако затреба помоћ Млађу. Мићо Гус је те ноћи ишао на Аца Пуша, Марјан против Радмила, браћа Јоксићи, Тетреб и Ацо, против Ћамиле и Цоње, Кезо против маторог Ћопице, Часлав Крстовић сам против Лаћа Трипковића и Јола Фарчића. Рабаџије са околних стоваришта, у близини старе млекаре, везивали су коње и шпедитере и сви долазили да навијају и помогну Желу. Сви су те ноћи, чини ми се, били ту!

Последња Желова победа над познатијим градским ривалом догодила се 1981. године у Борчевој хали (Прва „Б“ лига), када је Раде Шљивић кошем из корнера у последњој секунди одлучио утакмицу (91:90). На тој утакмици Марјан је био судија!

У првом тиму Железничара играо је 11 година, до 1968. Сматра да је за то време одиграо око 400 сениорских утакмица. Памте га као неустрашивог борца, упорног до крајњих граница, изванредног стрелца и веома незгодног када су судије у питању. Успешно се носио са много јачим и вишим ривалима (висок је 177 центиметара). У то време индивидуално је радио на свом шуту. Свакодневно је по више од хиљаду пута шутирао на кош и водио евиденцију о постигнутим резултатима. На неколико утакмица постигао је више кошева него сви његови саиграчи заједно. Највише поена убацио је Крушевљанима – 52, затим Прокупчанима – 49, ривалима из Пећи – 45, Боранима – 43, Зрењанинцима – 42…

Како је Марјановић играо у Железничару најбоље говори анкета направљена међу бившим играчима при обележавању пола века постојања клуба са питањем ко су најбољи играчи у клупској историји. Марјан је проглашен трећим играчем Жела свих времена. Први је, разумљиво, Драган Кићановић, други – једини чачански НБА играч и освајач Евро-лиге Радисав Ћурчић. Иза Марјановића су остале Желове легенде Радослав Шљивић Шљиво и Милан Перонијевић Пеца, људи који су целу каријеру провели у плавом дресу.

У две сезоне (1963. и 1966. године) Марјановић је, као играч, био тренер првог тима чачанског Железничара. Тренерским послом се касније бавио у и ариљском Клику.

Екипа Железничара из 1966. године: Ђуновић, Марић, Николић, Бугарчић, Крстовић, Мариновић, Р. Јоксић (стоје), Марјановић (играч и тренер), А. Јоксић и Јањушевић (чуче)

Марјан је био свестрани спортиста. Као гимназијалац побеђивао је своје вршњаке у трчању на средњим пругама. На размеђу шесте и седме деценије прошлог века, када су му кошаркашке обавезе то дозвољавале, играо је мали рукомет за горњомилановачки Омладинац. (Тада су рукомет играли најзначајнији чачански кошаркаши: Радмило Мишовић, Слободан Копривица, Лаћо Трипковић и други).

У Ариљу је био један од оснивача Кошаркашког клуба Клик и његов први тренер. Данас је Клик друголигаш, а 1970, када је Марјан дошао у овај градић, постојао је само један кош иза средње школе. Сада, поред школске сале, у којој су годинама игране лигашке утакмице, Ариље има добро организован кошаркашки клуб и спортску халу на којој му многи завиде.

СУДИЈА СА ЗНАКОМ FIBA

Испит за кошаркашког судију Марјан је положио у јулу 1962. године у Прокупљу пред комисијом у саставу: Јакшић, Чворовић и Протић. С обзиром да је у то време био у пуној играчкој снази, а и да је повремено био тренер, ређе је судио. Судија републичког ранга постао је 1966. године у Београду положивши испит пред комисијом коју су сачињавале наше прослављене судије: Белошевић, Јакшић и Лазић. Као активан играч судио је утакмице нижих рангова и млађих категорија, па их није евидентирао у свом роковнику. Сматра да је до 1969. године одсудио око 200 утакмица. У том својеврсном дневнику педантно је бележио све одсуђене утакмице од 1969. године. Одатле сазнајемо да је, по окончању играчке каријере, 1969. године судио утакмице мушке и женске српске лиге, али и једну утакмицу Друге савезне лиге (у Бијелом Пољу). За судију савезног ранга положио је у Београду 19. априла 1970. године. Комисија пред којом је полагао била је у саставу: Маховлић, Пастор и Радојковић. Већ у октобру те године дебитовао је у Првој савезној кошаркашкој лиги Југославије за жене (у Новом Саду). У мушкој Првој лиги (у то време најјачој лиги у Европи) дебитовао је 28. октобра 1972. године у Београду на утакмици ОКК Београд – Партизан. Догодило се да је прву утакмицу у елитном такмичењу судио са својим судијским узором Драгашом Јакшићем. Делегат је био Владислав Лоле Антић, а контролор други прослављени судија Јован Риле Петровић. Тако је Марјан постао први кошаркашки судија из унутрашњости Србије који је судио Прву савезну лигу Југославије, која је у то време била првак света!

У судијском дресу на Желовом стадиону

Као перспективног судију Кошаркашки савез га је послао да гледа Светско првенство у Љубљани (1970) и Европско првенство у Барселони (1973). На оба такмичења наша репрезентација освојила је победничке пехаре и златне медаље.

Испит за FIBA судију положио је у Бургасу у јулу 1977. године, као први српски интернационалац ван Београда и Новог Сада. Тада је испит за интернационалног судију положило седам југословенских арбитара: Раде Петровић и Златко Крањц (Београд), Иво Срдоч (Ријека), Љубомир Фишић (Скопље), Веселин Стеванов (Нови Сад), Горан Радоњић (Сарајево) и Миодраг Марјановић (Ариље). У Спорту је освануо наслов „Интернационалац из ‘малог листа’“, алудирајући на веома популарну телевизијску серију. Међутим, чачански новинари су га одмах присвојили и у истом листу објавили чланак под називом „Први интернационалац из Чачка“. На званичним међународним сениорским такмичењима дебитовао је у Будимпешти 30. новембра 1978. у утакмици Купа шампиона за жене BSE Budapest – TUS 04 Bayer. Пре тога, у јулу 1977. судио је на турнеји женске репрезентације Југославије у Пољској. Поред домаћих такмичења, судио је и на: међународном турниру за жене у Торину (децембар 1978), јуниорским Балканским шампионатима у Румунији (1978. и 1983), турниру „Награда Софије“ (април 1981) на коме су наступале репрезентације СССР, Кубе, Чехословачке, Бугарске и Румуније, сениорском Балканском шампионату за жене у Софији (децембар 1982), јуниорском међународном турниру у Бугарској (јул 1984), турнирима „Старт“ у Русеу у Бугарској (1982 – жене, 1985 – јуниорке, 1986 – јуниори).

 Судио је 16 сезона у савезним кошаркашким лигама велике Југославије. Од суђења се опростио на пријатељској утакмици Железничар – Партизан, одиграној у Чачку на Илиндан, 2. августа 1986. године. Статистички подаци говоре да је одсудио 91 првенствену утакмицу у Првој мушкој лиги и осам сениорских куп утакмица. Поред тога, арбитрирао је на 84 утакмице у елитној женској лиги и седам утакмица купа за девојке. Кошаркашку правду делио је на 47 утакмица Прве „Б“ лиге, 75 Друге мушке савезне лиге. Одсудио је 82 међународне утакмице: 29 мушких и 28 женских репрезентативних, као и 22 мушке и три женске интернационалне клупске утакмице. Бројне су пријатељске и ревијалне утакмице на којима је делио правду, а када су у питању надметања две екипе од којих је бар једна прволигашка онда је одсудио 102 мушке и пет женских. Није на одмет истаћи да је судио пионирска, кадетска и јуниорска првенства Србије и Југославије, квалификације за улазак у већи ранг, Међурепубличке омладинске спортске игре (популарно назване Санџачке), армијска првенства, радничке спортске игре, као и турнире републичких репрезентација Југославије. Како је прецизно израчунао, правду је делио у 125 градова, углавном југословенских, али и иностраних.

Страница из Марјановог дневника

Бележио је све утакмице које је одсудио од 1969. до опроштаја 1986. године. Записао је 945 утакмица свих рангова – од регионалног до међународног значаја и од пионира до сениора у обе конкуренције (мушкој и женској) на којима је делио правду. Посебно су занимљиве његове напомене приликом евидентирања одсуђених утакмица: „На Златибору смо имали саобраћајни удес“, „Тада сам добио батине“, „Прекид због мрака“, „Повредио сам чланак“, „Овом победом Босна први пут постаје првак СФРЈ“ (1978), „Демонстрације у Приштини“ (1981), „Закаснио сам 20 минута на утакмицу – заледио аутобус“.

Савременици га памте по храбрости, принципијелности, професионалном приступу, одлучности, физичкој спремности (и као пензионисани судија са лакоћом је испуњавао норме за активне колеге) и спремности да адекватно казни неспортске гестове играча и тренера.

По завршетку судијске каријере није могао да напусти магични правоугаоник са обручима. Постао је делегат и контролор. Ту дужност обављао је пуних 20 година (до 2006) на утакмицама свих рангова и узраста, а највише на савезном нивоу (Прва и Прва „Б“ мушка и Прва женска савезна лига). Записао је 233 утакмице на којима је обављао једну од ове две дужности (често и обе). Неколико година је био судијски инструктор и члан комисија пред којима су испите за судије различитог нивоа положили бројни наши арбитри. У два мандата био је члан Судијске комисије Кошаркашког савеза Србије.

НАСЛЕДНИК

Да ивер не пада далеко од кладе потврђује и породица Марјановић. Марјанов син Миљан је остварио запажену кошаркашку каријеру. У сениорској конкуренцији дебитовао је 1988. године. Где другде него у Желу! Тада је Железничар играо у Првој „Б“ савезној лиги. Следеће године у истом дресу наступа у Првој српској лиги. Онда прелази у Варду из Вишеграда (1990/91), па се враћа међу „дечаке са железничке станице“ (1991/92), где је у првенству постигао више од 500 кошева. По одслужењу војног рока одлази у Ужице (1993/94, Прва „Б“ лига), па у Пожегу, да би у краљевачкој Слоги провео три сезоне (1995–1998). После једног првенства одиграног у дресу ОКК Београда одлази у Румунију. У Првој лиги Румуније одиграо је 10 првенстава, наступајући у шест финала и освојивши три шампионата те суседне државе. Потом се посвећује тренерском позиву (водио је екипу Јагодине када је играла у Првој лиги). Сада је тренер новог друголигаша Клика из Ариља.

Миодраг Марјановић

Миодраг Марјановић, седамдесетседмогодишњи пензионер, веома је виталан и у летњем периоду ужива у својој викендици у родној Висибаби, док зиме проводи у Ариљу. До пре неколико година, када је имао лакше срчане проблеме, свакодневно је активно трчао. Кошарку и даље помно прати, али сада као посматрач. Највеће наде полаже у унука Јована (2003), перспективног кошаркаша.

______________________________________________________________________________