Marko Ivanović – čovek koji je Borac vratio na staze stare slave

Марко Ивановић, са 21 годином проведеном у Борцу – 11 као играч и 10 као директор клуба, спада у људе с најдужим стажом у овом клубу. Три деценије провео је на паркету као активни спортиста, а одавно има своје место у различитим кошаркашким форумима.

Рођен је у Гучи 24. јула 1962. године. Основну школу завршио је у родном месту, а средњу електротехничку школу у Чачку. Кошарку је почео да тренира 1973. године у КК „Драгачево“ у Гучи. Његова играчка каријера била је прилично дуга. Ретко ко се може похвалити да је толико година провео на паркету у дресу и патикама. Играчку каријеру завршио је 2003. године у Бугарској. За тридесет година активног играња променио је доста клубова. Почео је у Драгачеву, па прешао у Борац, а онда следе београдски Партизан, скопски Работнички, Аполон из грчке Патре, подгоричка Будућност, београдска Беобанка, вршачки Хемофарм, Приморка из Бара и Левски из Софије. Укупно 10 клубова. Импресиван број!

У Борац је дошао 1978. године и остао до 1989. У Партизану је провео две сезоне, од 1989. до 1991. године, у Работничком четири (1991/1992. и од 1993. до 1996), у Аполону једну (1992/1993), у Подгорици две (1996–1998), у Беобанци једну (1998/1999), у Хемофарму две (1999–2001) и у Приморки (2001/2002) и Левском (2002/2003) по једну.

Као две године млађи, био је члан јуниорске екипе Борца коју је као капитен предводио Жељко Обрадовић. На првенству одржаном у Чачку 1979. године освојили су златну медаљу и први и једини пут у историји овога клуба постали јуниорски прваци Југославије. Две године касније (1981), на јуниорском првенству Југославије одржаном у Сплиту, заслужили су бронзану медаљу.

Његова статистика је импозантна: у Првој лиги СФР Југославије и СР Југославије одиграо је 18 сезона. Наступио је на 391 лигашкој утакмици и постигао 5.698 кошева. Поред тога, играо је 50 утакмица у плеј-офу и забележио 462 поена. Укупно је у елитном такмичењу наше земље одиграо 441 утакмицу и постигао 6.160 кошева, што у просеку износи 14 поена по утакмици. Наравно, у ову статистику нису урачунати његови наступи у првенствима Македоније, Грчке и Бугарске.

Са Работничким је освојио четири шампионата Македоније (1992, 1994, 1995. и 1996) и два национална купа те земље (1993. и 1994). Када је играо у екипи Будућности, освојили су Куп Југославије 1998. године. У Хемофарму је играо у финалу претпоследњег међународног Купа Радивоја Кораћа (2001).

Био је и члан кошаркашке репрезентације „велике“ Југославије. Играо је за кадетску, јуниорску и сениорску репрезентацију Југославије. Са кадетском селекцијом играо је на Првенству Европе у Дамаску у Сирији 1979. године, где су освојили шампионску титулу, победивши на свих седам утакмица. Статистика каже да је са 70 кошева био трећи стрелац екипе. Било је то наше друго злато у кадетској конкуренцији у историји југословенске кошарке. Само је Кићанова и Мирзина генерација пре њих понела шампионски пехар.

У јуниорској репрезентацији одиграо је седам утакмица и постигао 57 кошева. Играли су на јуниорском првенству Европе у Цељу 1980. године. Изгубили су само једну утакмицу, и то финалну против СССР-а са 81:83. Ако је за утеху, Југословени су победили у групној фази са 116:110. Тако су заузели друго место и освојили сребрну медаљу. На оба поменута шампионата селектор је био Ваљевац Лука Станчић.

У сениорској конкуренцији играо је за „А“ и „Б“ репрезентацију. За „Б“ репрезентацију одиграо је 13 утакмица и постигао 92 поена. У „А“ селекцији наступао је на 21 утакмици (остварено је 16 победа) и постигао 127 кошева. У сениорску репрезентацију ушао је прилично рано, са 21 годином. Осим Универзијаде и неких квалификационих утакмица, углавном су то били пријатељски сусрети. На Универзијади у Едмонтону (Канада) 1983. године освојили су сребрну медаљу. Исте године освојили су сребрну медаљу на турниру светских првака одржаном у Сао Паулу у Бразилу.

Дружење с кошарком наставио је као спортски радник. Био је директор КК Хемофарм од 2003. до 2012. године, бринући и о мушкој и женској селекцији. У то време остварили су успехе какве Вршац никада није постигао. Девојке су биле вишеструки прваци државе, док је мушка екипа освојила АБА лигу 2005. године, а три године касније била вицешампион тог такмичења. 2009. године проглашен је за МВП менаџера АБА лиге. После приватизације фабрике која је спонзорисала тај клуб, вратио се у Чачак. Од 2012. године постао је директор КК Борац. Био је члан Управног одбора Кошаркашког савеза Војводине, а сада је члан Управног одбора Кошаркашког савеза Србије. Два пута је проглашен за најуспешнијег спортског радника Града Чачка:

– Мислим да смо успели да наш клуб позиционирамо као стабилног АБА лигаша, где му је и место, с обзиром на традицију дужу од три четвртине века.

Млади спортисти на почетку каријере имају узоре, идоле. Да ли си их ти имао?

– Мој спортски узор био је један од најбољих кошаркаша Европе свих времена – Крешимир Ћосић.

С обзиром на богату играчку каријеру, да ли си имао тренерских амбиција?

– Не, никада нисам пожелео да постанем кошаркашки тренер.

Где је теже: у рекету или на функцији директора?

– Најлакше је играти. У садашње време, када је економска криза захватила све поре друштва, то се и те како одражава и на спорт, тако да се сви сналазимо и анимирамо људе који помажу клубове. Има још људи који могу и желе да улажу у спорт, а то је будућност овог друштва.

Светислав Љ. Марковић

Izvor: Koš magazin  Photo: Privatni album, MN press

___________________________________________________