Održan Memorijalni turnir “Nemanja i Zorana”

Čačanski Karate klub “Nemanja” nedavno je bio organizator VIII Memorijalnog turnira “Nemanja i Zorana” u sali ustanove “Zračak”.

Klub je tom prilikom obeležio i 20 godina postojanja, pa je na prigodan način, uz plakete i zahvalnice, iskazao zahvalnost klubovima i svim prijateljima koji su tu od samog kako osnivanja kluba, tako i od početka održavanja ovog turnira.

Kao i do sada, bili su obezbeđeni i pehari za najmasovniji klub, najmlađeg i najstarijeg takmičara, pored medalja i diploma za učesnike.

Turnir je okupio preko 150 takmičara, a svojom atmosferom je učinio, kako i sami Nemanjići kažu, da taj dan svi na trenutak budu Nemanja i Zorana.

Karate klub “Nemanja”, osnovan je 11.09.2003.godine, od strane velike jugoslovenske karate šampionke, Zorane Kojić, koja je samo dve godine pre toga, izgubila svog sina jedinca- Nemanju, koji je imao samo 18 godina i bio je deo  karate sveta.

Zorana je od tada svu svoju ljubav i pažnju, poklonila nesebično drugoj deci, koja su rasla i sazrevala uz nju. Bila je veliki čovek, human, nežan, dobar prijatelj, velikog srca…Uvek toplog osmeha, sa puno razumevanja i retko kada tužnog lica. Opšte je poznato da je Zorana postavila temelje karatea u Srbiji, gradu Čačku a i šire. Bila je u prvoj postavi reprezentacije kod braće Jorga, gde je ostvarila odlične rezultate, kako u individualnom nastupu, tako i ekipnom sa Nadom Jahić i Bojanom Šumonjom. Gotovo niko  nije uspevao da ih pomeri sa trona, sve dok su bile tim, a i duže. Uprkos tome, Zorana je ostala prizemna žena. Život kakav ju je zadesio, mnogi ne bi mogli podneti, a ona se uz veru i snagu koju je imala, borila do kraja. Tragično je nastradala u novembru 2017. godine, kada se uputila na takmičenje. Iza sebe je ostavila veliki trag, svoje pulene, šampione koje je ona stvorila i uvek se ponosila time. Marija, njena naslednica je prihvatila poziv i nastavila odmah nakon njenog odlaska, da vodi klub gde je Zoka stala. Jer, bilo je važno samo jedno- da se nastavi njen put i da uspomena na Nemanju, a od 2017., i na Zoranu živi, što ni malo nije lak zadatak. A opet, jako bitno da se klub ne zatvori. Na tom putu, mnogi su i odustali, ali Marija, sada sa svojim pulenima i onima koji su bili još dok je i Zorana bila tu, ponosno ide napred i trudi se da ovaj klub živi i bude pravi primer.

Kako i sami kažu, taj dan iako se održava takmičenje, to je zamisao da bude turnir, gde će svi otići zadovoljni, a gde će se posebna osećanja pokazati i pokloniti upravo Nemanji i Zorani.

“Trener Zorana je uvek bila posebno tužna i rasejana dok smo organizovali turnir, jer emocije koje je tada imala u sebi, niko ne može da zamisli i oseti. Nama je jako teško, emotivno, kada dođe ovaj dan, jer mnogo bi sve lepše bilo da je ona tu, naravno i Nemanja. Verujem i nadam se da je ponosna”, kaže Marija.

Takmičenje je okupilo takmičare iz Čačka, Leskovca, Kraljeva, Kosovske Mitrovice, Beograda, Šapca, Kragujevca, Bojnika.

Atmosfera je bila onako kako i dolikuje, prijateljska i emotivna, sa puno sportskog razumevanja i poštovanja, ali i sa mnogo suza kako setnih, tako i radosnica.

Turnir je otvoren horskim izvođenjem himne, već tradicionalno, od strane članica ovog kluba i izvođenjem kate, svih takmičara, trenera i sudija okrenutim ka fotografijama Nemanje i Zorane.

“Mnogo toga bih imala da kažem o Zoki…O Nemanji iz njenih priča, jer nisam stigla da ga upoznam. Ponosna sam što sam bila njena učenica, a ona meni trener, prijatelj, oslonac, kritičar, vetar u ledja…Sada je Zvezda Vodilja. Hvala joj što je stvorila karatistu od mene i što imam rezultate upravo zahvaljujući radu sa njom. Čast mi je uvek bila kada se time ponosila. Samo klubovi koji organizuju Memorijalne turnire, znaju koji je naboj emocija tada prisutan, koliko se trudite da sve uradite kako treba, mislite na svaku sitnicu. Zoka je bila takva, a realno nikada joj niko ne bi zamerio bilo šta. Ono što uvek kažem, mi nemamo konkurenciju među klubovima, baš iz ovog razloga. Nikome ne bismo poželeli da ostanu bez svojih trenera, da uđu u salu i čekaju da trening počne, a znaju da Sensei neće doći…Ponosni smo što smo sami organizovali sve, što je dokaz sloge koju gajimo. Samo želim da je ponosna.”

“Zahvalna sam, pre svega svojoj porodici, mojoj drugoj “Nemanjić” porodici i roditeljima koji su tu i koji su baš odlučili da njihovoj deci ja budem trener. Velika zahvalnost svim klubovima koji su izdvojili vreme, došli sa svojom decom da uveličaju ovaj turnir. Prijteljima izvan ovog sporta. Prijateljima u organizaciji.

“Aquas” vodi, na čelu sa Jelenom i Milenom, koje su obezbedile za sve takmičare vodu i koje to uvek čine za nas.

Direktorima Ani Jakovljević i Miloradu Đondriću koji nam uvek izađu u susret za ustupanje sale i organizaciju”, završava Marija Raičković.