Прва „велика” победа „Борца” над београдским „Партизаном”

Кошаркашко ривалство Чачка са београдским клубовима има дугу историју. На почетку је и сама могућност да се игра са екипама из главног града Југославије била привилегија, и Чачани се крајем четрдесетих година XX нису стидели да јавно признају како уче од „најбољих”.

Ипак, још давне 1949. године јасно су се показали знаци напретка кошарке у Чачку. На првенству Народне Републике Србије у Панчеву (у питању је био турнир) београдски „Партизан” победио је чачански „Борац” минималним резулатом 34:31 (14:8). Мало је недостајало да се деси велико изненађење, а „Борац” је изгубио понајвше јер је промашио пуно слободних бацања. Био је то први велики турнир за многе играче из Чачка, па су амбијент, публика и значај утакмица утицали на повећану трему.

Кад су биле у питању утакмице млађих категорија играча, Чачани већ тада уопште нису „поштовали” београдске клубове, јер су већ од 1950. били равноправни противник „Црвеној звезди” и „Партизану”. Јуниорска такмичења увек су била важна за стварање сигурности и самосвести многих генерација чачанских кошаркаша, али се у јавности ипак само мечеви сениора памте и препричавају.

„Црвена звезда” је дуго била „непобедива” за чачански „Борац”, док су дуели са „Партизаном” већ од почетка педесетих били пуно неизвеснији.

Први меч „Партизана” и „Борца” у Чачку одигран је 6. јуна 1950. године. Била је то пријатељска утакмица, а „Борац” је очекивано изгубио (33:19), иако је „играо пожртвовано”. Новинари су извештавали како је утакмицу, организовану увече под светлошћу рефлектора, гледало чак 3.000 гледалаца. Чачак је у то време имао тек преко 12.000 становника, тако да је новински извештај о посети највероватније претеран, али је посредно говорио колико је кошарка за Чачак постала важна.

Нова пријатељска утакмица са „Партизаном” одиграна је у августу 1951, између пролећног и јесењег дела првенства, а Београђани су убедљиво победили (56:35).

Када је „Борац” 1952. по први пут ушао у најквалитетнију лигу Југославије сусрети са београдским тимовима постали су уобичајени, а Чачанима су амбиције веома порасле. Зато им је нарочито тешко пао пораз на домаћем терену од „Партизана” са великом разликом (20 поена). Гости су играли грубо, ударали су домаће играче и без лопте, суђење је било слабо, а чачанска публика је гласно негодовала.

Утакмица јуниора „Борца и „Партизана на Стадиону крај Мораве у другој половини педесетих година 20. века

Исте 1952.године „Борац” је у Чачку од „Партизана” изгубио и утакмицу за Куп Југославије 42:33 (23:11), па је свима изгледало како је доминација београдског клуба на Чачанима заправо „природна”. Уосталом, Београд је 1953. имао 477.982, а Чачак само 18.000 становника. Ни 2022. није много другачије, јер је Београд порастао на 1.685.563, а Чачак са све околним селима спао на 106.876 становника, у градском подручју тек нешто више од 70.000. Разлика између центра и периферије увек ће остати иста.

Спорт ипак омогућава надметања по истим правилима за све клубове, без обзира на величину града. „Борац” је 1952, испао, да би се 1954. поново вратио у Прву југословенску лигу. Управо тада, 11. маја 1954. „Борац” је у Чачку по први пут победио београдски „Партизан” 52:48 (23:28). Био је то историјски резултат, али без већег значаја, јер су Чачани у наставку првенства углавном губили мечеве.

У јесењем делу првенства 1954. „Борац” је само са поеном разлике у Београду изгубио од „Партизана” (87:86). Било је то уједно и задње коло, веома важно за „Борац”, а Чачани су због пораза испали из лиге. Једину утеху пружио је „Борчев” играч Звонимир Ђурић, други стрелац првенства са 376 кошева. „Партизану” је у задњој утакмици дао 31 кош, што је била и препорука да га Београђани преузму. Ускоро су браћа Звонимир и Милорад Ђурић (пореклом из Мојсиња) постали стандардни играчи „Партизана”. Играли су од 1955 до 1963. године. Звонимир је одиграо 127, а Милорад 108 утакмица за „Партизан”.

После 1954. дуго се чекало да „Борац” поново постане прволигаш и да се редовно састаје за београдским тимовима. Зато је „Партизан” са Чачанима играо пријатељске утакмице, као 1961. када су на Стадиону поред Мораве победили „Борац” резултатом 79:64. Многима је изгледало да је победа из 1954. била само једна мала пролазна епизода, инцидент у „вечној” хијерархији клубова из метрополе и провинције.

Када је 1966. „Борац” поново постао прволигаш, испоставило се да Чачак ипак није кошаркашка провинција, јер је „Партизан” поражен на једној од првих припремних утакмица (87:75). Ипак, то је био тек увод у право такмичење.

Већ на званичној првенственој утакмици између „Партизана” и „Борца”, одиграној на Малом Калемегдану 11. јуна 1966, Чачани су показали да немају намеру да узмичу пред престоничким клубовима. Иако су изгубили резултатом 78:74 (39:37), играли су добро и цео меч је био неизвестан. Ћамила Ђелошевић није дао много поена, али је Радмило Мишовић био одличан, што је утицало и на око 2.000 навијача међу којима је дошло до кошкања Београђана и Чачана. Играч „Партизана” Жутић је у једном тренутку упао међу гледаоце који су добацивали, али су му судије ипак дозволиле да настави игру.

Београдски новинари су после утакмице похвалили Чачане, нису помињали инциденте и најавили да ће „велики клубови морати да запну” ако желе да победе „Борац”. Ускоро је тим из Чачка називан „Баук са Мораве”. Сви су брзо схватили да „новајлија” у лиги није без кошаркашких знања и да се не плаши када игра са тимовима из престонице. Сви ови догађаји најављивали су велики реванш у Чачку.

И било је тако. Око 5.000 гледалаца дочекало је 22. септембра 1966. „Партизан” на Стадиону крај Мораве правећи „пакао”. За град који је тада имао око 35.000 становника то је била невероватно велика посета. Била је то једна од „незаборавних” утакмица које је „Борац” добио у у последњим секундама са минималном разликом (82:80). Како би драма била још већа, задњи кош је дао Радмило Мишовић, а лопта се „дуго” шетала по обручу. Новинари су пренели екстазу („урнебес”) публике и целог града те вечери:„Крај. Невиђени крај. Урмнебес, па то је још горе од пакла. Играчи немају снаге за радост. На  њих се сручила маса народа. Пољупци и сузе радоснице. Био је то крај неизвесности и почетак свеопштег славља.”

Није био крај, већ велики почетак, а „Партизан” је „Борцу” у следећих 15 година био честа „муштерија”.

За све који воле статистику:

„Борац”: Катанић 4, Андрић, Трипковић 14, Фарчић 10, Ђелошевић, Јоксић, Јеловић, Мишовић 36, Пурић 8, Копривица 10, Зејниловић, Нешовановић

„Партизан”: Дамјановић, Раичевић, Јанковић 11, Јелић 15, Јањић, Минић, Милојевић 7, Бојовић 21, Радовић 26, Обрачевић

Аутор: др Милош Тимотијевић, историчар