Zbog Ljubiše Dmitrovića srce mi je na Želovom!

S obzirom da je kompanija Mozzart  pre pet dana u svojoj dobrotvornoj akciji „ Sto terena za jednu igru“, svečano otvorila obnovljen Želov košarkaški teren u Čačku koji je poneo ime slavnog igrača Dragana Kićanovića, ovoga puta smo odlučili da nam gost rubrike „Pet na pet“ bude jedan igrač koji je prve košarkaške korake naoravio upravo u ovom klubu. Igračka karijera je već odavno iza njega, ali iz sveta košarke još uvek nije izašao jer je košarkaški dres zamenio trenerskim pozivom. Reč je o Čačaninu, Saši Saviću Cviki ili Cvilu, koga pamte i starije i mlađe generacije.

Stariji ga pamte kao igrača, a mlađi kao trenera. Sa dvanaest godina (1982/83)počeo je da trenira košarku, a prvi treneri su mu bili Zoran Biorac i Milan Peca Petronijević. Kada je napunio dvadeset godina, prešao je da igra za čačanski Borac u kome je proveo četiri sezone. Dve godine je igrao za Radnički iz Beograda, jednu polusezonu u OKK Beogradu, a zatim tri sezone u Hemofarmu iz Vršca (što pamti kao nešto najbolje u svojoj karijeri). Potom prelazi granice zemlje i igra u Mađarskoj i na Kipru, da bi košarkašku karijeru završio u Želu, klubu u kome je počeo da igra. U to vreme je došao u Železničar kao pojačanje kako bi im pomogao da ne ispadnu iz Srpske lige.

Svoje najbolje košarkaške dane proveo je u Hemofarmu, a u sećanju mu je naročito ostao Kup Radivoja Koraća. Bilo je to 2001. godine, finalni meč su igrali protiv Unikahe iz Malage, koju je vodio proslavljeni trener, a sada predsednik OKS, Boža Maljković.To je bilo međunarodno takmičenje. Te 2008. godine kada je završio košarkašku karijeru igrajući za KK Železničar, Sale Savić je imao 37 godina. Od toga je punih 25 godina proveo kao košarkaš. Odmah nakon toga, nastavlja trenersku karijeru trenirajući mlađe kategorije Žela i decu KK Mladost iz Čačka. Poznat je po tome da ume u svom porodičnom domu da okupi decu kojima je trener, ne da bi im držao predavanja o košarci, već da bi ih, sa svojom suprugom Anom, počastio palačinkama i da bi ih naučio da je druženje najlepša strana svakog sporta, pa i košarke. Takođe, sve petice u školi, svojih malih košarkaša, nagrađuje sa čokoladama. Dve ćerke, Dunja i Vanja su otišle na dve različite strane, starija se posvetila nauci, student je Univerziteta u Beogradu, a pred Vanjom je očigledno uspešna sportska karijera, i to odbojkaška. Svoje znanje će usavršavati u OK iz Stare Pazove, jednom od najboljih klubova u Srbiji.

1. Da li ste svojevremeno trenirali još neki sport osim košarke i koji?

„Da. U početku sam trenirao fudbal u FK Sloboda iz Čačka, kod legendarnog Aleksandra Ivkovića koga svi Čačani znaju kao Aca Šerifa. U jednom trenutku sam zadobio povredu, a lekar-ortoped i omiljeni Želov doktor Ljubiša Dmitrović mi je rekao da će me pregledati tek ako mu obećam da ću ostaviti fudbal i početi da treniram košarku. Bio sam dosta visok, pa je to bio razlog zašto mi je ukazao na to da fudbal nije za mene. Odlučio sam da ga poslušam i počeo da treniram košarku“.

2. Ko vam je bio sportski uzor u tinejdžerskim danima?

„Moj uzor je bio čovek koji je, naravno bio košarkaš. Posebno napominjem da je bio naš, domaći igrač- igrač KK Borac iz Čačka. Čuveni Dragan Arsić-Arso“.

3. Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

„Partizan, naravno. Od lokalnih timova to će zauvek biti i ostati KK Železničar. Moj klub“.

4. Sportski događaj koji vam je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

„To je bila 1996. godina i plasman naših košarkaša u finale OI koje su se održavale u Atlanti. Sećam se da se ostajalo  do ranih jutarnjih časova ispred malih ekrana da bi se ispratio svaki meč naših igrača. Posle niza pobeda u kojima smo  dominirali, ušli smo u završnicu. Finalni meč protiv američkog Drim tima, u poslednjih deset minuta smo izgubili utakmicu i osvojili srebro. Takođe, pamtim poslednje Evropsko prvenstvo u košarci u kome je reprezentacija ex Jugoslavije osvojila titulu. To je bilo 1991. godine. Postali smo evropski prvaci  igrajući sa 11 igrača, jer je slovenačka vlada tražila da Jure Zdovc napusti reprezentaciju samo par dana nakon početka prvenstva“.

5. Životni i sportski moto?

„Da mi jednog dana moja deca kažu da sam im bio dobar roditelj, a igrači da sam im bio dobar trener“.

Bonus pitanje. Šta odigrati na kvalifikacioni duel između Irske i Srbije?

„Iks, dva uz dva i više golova“

(Tekst i foto: Nela i Đurđe Mečanin)