У сусрет Зицеру: Кошарка као свакодневница – баскет

Забележено у пролазу. Април 1973. године, негде код Овчар Бање. Накривљена назови „конструкција“, дрвена табла и ручно искован обруч (са мрежицом наравно), на ливади и партија баскета у јеку.

Импровизација, жеља, ентузијазам и упорност актера ове невероватне фотографије новинара Александра Брајовића, говори о кошарци као важном делу ДНК Чачана. Тада се полемисало да ли ће кошарка однети примат фудбалу као спорту број 1 у граду на Западној Морави. Укратко, да. Баш у то време Драган Кићановић сеје страх у Првој савезној лиги играјући за КК Борац поред свог идола и првог и јединог чачанског спортског суперстара – Радмила Мишовића. Довољна су ова двојица (да не помињемо остале) да све буде јасно и ономе ко није из Чачка, да је кошарка постала и остала „чачански“ спорт и идентитет града. Како то објаснити другачије? Па ето рецимо,када Чачанин оде у Београд на Аду Циганлију на баскет и види дрвене табле, фиксне обруче без мрежице, контатује да нису испуњени елементарни услови за игру. Или, где год да се Чачанин нађе у Србији на терену и када каже одакле је, следи констатација – „Аха ок, значи одлично шутираш“. Поменуо сам баскет неколико пута, да и баскет.

Три на три, два на два, half-courtgame, streetball, само су неки од синонима за баскет, игра на једном кошу изведена из кошарке. Чачански критеријуми налажу – терен разних подлога, пластична (провидна) табла, зглобни обуч и мрежица. Опет, ни то није стриктно. Може и испред гараже, кош на дрвету, на ливади али мора мрежица. Правила су – тотални баскет (нема извођења са стране), „јака“ игра, нема кукумакања за фауловима, брза игра до 21, 11-0 „диск“, толеранција на „кораке“, нема „двојке“ на „два разлике“ и друго. Како каже Бранислав Бане Бокић,играње баскета на Желовом се другачије звало „шишање“. Зашто? Па, „фора“ је била продати трик, фазон, пас „кроз ноге и уши“ а исти саговорник наводи да је некада давно била једна лопта, два коша и X екипа. Ако изгубиш, „идеш кући“ јер је знало да прође више од 1 сат како би поново екипа која је изгубила дошла на ред. На баскету се остајало цео дан, то је било, не само надметање, већ и „излазак“, дружење, упознавање, показивање и доказивање у друштву.

Дејан Џоли Мијатовић,бивши/садашњи тренер и играч КК Борац, каже да је Чачак био „најјачи“ баскеташки град у Југославији. „У сваком делу града имао си кош“ и када неко из другог дела града (нпр. из Авеније на „стазу“ и обрнуто) дођелокалној екипи на ноге,„не можеш им ништа“, па чак ни активни играчи нису могли да их победе. Чувени баскеташШмекс на „партизановом“ (Соколана), на „глуваћима“ је чекао Томо Коџа, на Желовом Аљовац који је шутирао 3/5 тројке са пола терена за опкладу и чувени баскеташ Супа који је добијао и Кићана. Желимир Жељко Обрадовић је изјавио у једном интервјуу да је као играч КК Борац одмах после утакмице ишао на баскет на Желово, а чувена анегдота је изјава Драгана Кићановића после освајања златне медаље у Манили 1978. године са репрезентацијом Југославије, да је он побеђивао СССР али „треба добити баскет на Желовом“.

Баскет и кошаркашких турнира у Чачку током историје 20. и 21. века било је XY и ниједна једначина их не може побројати. Званични, незванични, локални, међународни, школски. Било је ту турнира на „Борчевом“, Sprite теренима, меморијалних турнира, кошаркашких вртешки и маратона који су трајали 24 часа (у дуелу Борца и Жела, Саша Оцокољић постигао је 182 поена, Дејан Мијатовић 134, Михаило Шушић 121 и „желовац“ Мирко Мандић 118 итд), ускшњих и школских турнира по разредима. Неки од најпосећенијих турнира били су они средњих школа, а писцу овог чланка остало је у сећању финале у хали КК Борац пред више од 2500 гледалаца између Гимназије и Економске школе предвођене тада седамнаестогодишњим Марком Мариновићем – Малином. Улични баскет турнири (Streetball) су 90-их дошли у Чачак а први је организован јуна 1996. године на Градском тргу под покровитељством „Адидаса“ и привукао велики број гледалаца а касније су организовани и у околини, као на пример „на улици“ у Гучи између Дома културе и хотела „Златна труба“.

Баскет турнир на Желовом је трећа најстарија манифестација у Чачку по дужини трајања после Меморијала Надежде Петровић и Дисовог пролећа. Организује се без прекида већ пуне 34 године, дакле од 1988. године, а по речима актуелног директора Илије Вуловића ни 1999. у години бомбардовања турнир није стао. Први турнир је освојила екипа БМВ – Ж у саставу – Милош Бохињац, Мирко Дробњак, Владимир Андроић и Зоран Живковић уз невероватну посету током целог турнира и финала које је окупило више од 3000 људи на станици. На турниру су током година и деценија учествовали бивши и актуелни играчи, тренери, баскеташи, локални момци који су употпуњивали и учвршћивали чачански идентитетски производ – кошарку.

Уз све поменуто назире се још једна дуговечнаи уникатна традиција street кошарке 5 на 5 – турнир „Зицер“ који слави јубиларни 20. турнир.

Као што неко рече у коментару пре неки дан – „Добро је што је Јокић из Сомбора, да ми Чачани мало одахнемо“.

Аутор: Милан Лишанчић