Заборављени кошаркаши Чачка: Никола Јековић

Чачанска кошарка је шездесетих година XX века дала велики број талентованих играча. Међу одличне шутер тога доба спадао је и Никола Јековић, који би данас највероватније добио и титулу најбољег „шестог играча”, као што се то ради у Америци.

Јековићи потичу из села Вранића код Чачка и славе Ђурђевдан. Љубинко Јековић (1900-1976) оженио је Софију Новитовић из Атенице са којом је добио троје деце: Радмилу (1934), Николу (29. април 1939) и Станка (1941-2005). Породица се из Вранића селу у Кључку улицу у Чачку, јер је Љубинко добио посао у „Фабрици хартије”.

Тако је Никола Јековић одрастао у крају са пуно деце која су се од малена бавила неким спортом, највише фудбалом. Међутим, Никола се одлучио за кошарку, како због друштва, тако и због близине „Желовог” терена. Вежбао је и код своје куће где је имао кош без табле, што је условило да изгради невероватно прецизан шут. Као и многи други чачански кошаркаши тога доба и Никола Јековић је играо рукомет, у клубу „Младост”

Кошарку је почео да тренира у „Железничару” 1955. године. Припадао је генерацији Прева Вучићевића и Аца Јањића. Тренирао га је Предраг (Драган) Курћубић, на чији савет је 1957. прешао у „Борац” са којим је исте године учествовао на првенству Србије. Била је то генерација у којој су били Цоња Копривица, Лаћо Трипковић, Ћопица Вугарчић, браћа Нешовановићи, Стојан Качар и Радмило Мишовић. Никола Јековић је играо на позицији крила. Носио је надимак „Кица”.

Већ 1959. тренер Боле Денић уврстио га је у први тим „Борца” у коме је играо закључно са 1970. годином. Носио је дрес са бројем „9” и упамћен је као изузетно прецизан стрелац, кошаркашки „снајпериста”. Играо је у време Радмила Мишовића, Цоње Копривице, касније Ћамиле Ћелошевића и Машка Пурића, познатих чачанских кошаркаша и одличних стрелаца, тако да уопште није било лако доћи у прилику да се уђе у игру.

На кошаркашку каријеру Николе Јековића изразито негативно је утицао одлазак у војску (ЈНА), у којој је провео две године (1961-1963), од тога шест месеци на полуострву Синај у мировној мисији раздвајања израелских и арапских војних снага. Тада је био капитен одбојкашке и кошаркашке репрезентације наше војске на том подручју.

По повратку у „Борац” био је део тима који се 1965. квалификовао за Прву југословенску кошаркашку лигу, што је поновљено и 1968. године, од када чачански тим постаје стабилан прволигаш. Управо те године Николина мајка Софија погинула је прелазећи пругу, што га је тешко погодило. Једно време престао је да тренира, а две године касније и да игра кошарку.

После прекид спортске каријере није се више везивао за кошарку. Никола Јековић је завршио ОШ „Милица Павловић” у Чачку. Потом није имао континуирано школовао, већ се оспособио за ВКМ мајстора. Од 1959. званично је запослен у чачанском предузећу „Литопапир” у коме је 1980. имао и тешку повреду шаке. Пензионисао се 1997. године.

Иако се није ангажовао у кошарци, ипак није потпуно напустио спорт. Био је тренер женске екипе „Литопапира”, читаве две деценије (1980-2000).

Никола Јековић је у браку са Миленом Павловић (1953-2019) добио ћерку Софију (1974), која се удала и има два сина. Стицајем околности Никола је остао једини кошаркаш и спортиста у својој породици.

Када је напустио кошарку (1970) почео је активно да се бави голубарством. Првих година редовно је одлазио и на такмичења, касније због обавеза то није могао да ради, али јато никада није распродао. Никола и данас има голубове које са љубављу гаји испред свога стана код „Фабрике хартије” Чачку.

Аутор: Милош Тимотијевић, историчар