Заборављени кошаркаши Чачка: Садик Дида Зејниловић (1949-2020)
Међу многим талентованим кошаркашима Чачка с краја шездесетих година XX века посебно место заузима Садик Дида Зејниловић (29. јун 1949. – 29. септембар 2020.).
Дидина породица потиче из Берана (Иванград за време социјалистичке Југославије). Његов отац Раиф Зејниловић био је официр ЈНА на служби у Македонији, где је и упознао своју будућу супругу Софију Палачеву која је била пореклом из Егејске Македоније у саставу Грчке. Наиме, словенско становништво Егејске Македоније масовно је подржавало партизански комунистички покрет како за време Другог светског рата тако и током грађанског рата у Грчкој (1946-1949). Пошто су комунисти изгубили рат, преживели борци су емигрирали у Југославију, а међу њима је била и Софија Палачева. Тако се Садик Зејниловић родио у Струмици 1949. године, одакле му родитељи долазе у Чачак. Поред Садика добили су и сина Сафета.
Садик је у Чачку завршио основну школу и Гимназију и као одличан ђак уписао је и завршио Технолошки факултет у Београду.
За „Борац” је почео да игра са 17 година, да би 1968. био у јуниорској репрезентацији Југославије која је на Европском првенству у шпанском граду Виго освојила сребрну медаљу. Тако је Садик Дида Зејниловић са Драганом Ђукићем у Чачaк донео прво европско одличје. Била је то веома јака екипа у којој су поред Чачана Ђукића и Зејниловића наступали Винко Јеловац, Драгиша Вучинић, Зоран Славнић, Михајло Мановић, Љубодраг Симоновић, Дамир Шолман, Жарко Зечевић, Иван Сарјановић, Станислав Визјак, Фрањо Луковић. Тренер је био Слободан – Пива Ивковић.
Сви су очекивали узлазну каријеру Диде Зејниловића који је остао запамћен по изванредном високом скок-шуту и одличној прецизности. Међутим у то време у „Борцу” је била велика конкуренција на позицији бека, тако да није добијао довољно времена да игра на утакмицама. Ипак, Дида Зејниловић није променио клуб, мада су му „Работнички” и Лазар Лечић нудили добре услове у Скопљу (играње и наставак студија технологије). Дида је ипак одлучио да остане у Чачку. Привремено је напустио кошарку када је уписао студије технологије у Београду, да би брзо наставио да игра за „Борац”, а онда је нагло потпуно престао да игра кошарку у 23 години живота, што је била велика штета за спорт Чачка. Према Дидином схватању бродови су били измишљени да би пловили, никако да стоје у луци, тако да није желео да седи на клупи за резервне играче.
По завршетку судија запослио се у чачанском предузећу „Цер” и оженио Милу Мрав са којом није добио децу. Нису опстали у браку, а Дида се преселио у Бечеј и запослио у фирми „Фадип”, поново оженио и добио ћерку Софију. На крају се поново вратио у Чачак и пензију дочекао у „Церу” пред само гашење ове фирме.
Преминуо је у Чачку где је и сахрањен 29. септембра 2020. године.
Аутор: Милош Тимотијевић, историчар
_______________________________________
Sadik je samo jedan!
UMAR SADIK – PFK !!!
Bas lepo sto ste se setili trenutno povredjenog Umara Sadika… Izvanredan špic igrac, koji ce i u Primeri nastaviti da reseta kao sto je u Segundi. FK Partizan i dalje zivi od njegovog transfera, hvala redakciji.
Ovo je vest o našem košarkašu, Borčevom. A vi klinci da pokažete malo poštovanja, nije svet nastao od kad ste se vi rodili. Imate vesti o Partizanu pa tamo komentarišite, a ovo je bio čovek na ponos svih Čačana!
Fekete, nemoj da bude zvekete ako nastavis sa prozivas klince…
Evo živ sam se uplašio. Za ovakav komentar treba proveriti IP adresu i tužba za pretnnu. Pa kad bi dobio zasluženu kaznu, znaš kako bi bio miran!
Zadiranje u licnu privatnost i pracenje na internetu bez sudskog naloga, moze samo imate kao rezultar kontra tuzbu, na cemu se nasi advokati poceti da rade uskoro. Pozdrav od klinaca.
Ово је више упозорење него претња и у овом случају би тужба била бесмислена.
Човек је поздравио то што је Садиков таленат препознат, па не морају да се троше државне паре већ и добар скаутинг може да допринесе стабилности клуба. Борац би могао да се угледа на то. Пардон Борац 1924″.
Pokojni Dida je samo još jedna u nizu „žrtava“ klana Mišović.