Заборављени кошаркаши Чачка: Стојан Качар

Модерно доба донело је професионализацију и специјализацију спортиста, који се од ране младости посвећују само једној дисциплини која постаје и њихово основно занимање. Некадашњи кошаркаши Чачка имали су сасвим другачију играчку и професионалну каријеру. Бавили су се са по неколико спортова, стицали средње, више и високо образовање, остваривали професионалну каријеру и водили интензиван друштвени живот. Један од таквих личности је и Стојан Качар.

Качари потичу из места Стрмен код Сиска у данашњој Републици Хрватској и славе Светог Игњатија Богоносца (празнује се 2. јануара). Милан Качар (1897-1967) је као аустроугарски војних пребегао на српску страну после битке на Церу 1914. и заувек остао у Србији. Родно место Стрмен тешко је страдало у Другом светском рату, а тамошњи Срби доживели геноцид у оближњем усташком логору Јасеновац.

Милан је као државни порески службеник после Првог светског рата радио на подручју Македоније. Ту је упознао Емилију Константиницу (1912-1974) из Крушева, чији је отац Христо био Цинцарин, а мајка Мари Гркиња. Милан и Емилија венчали су се у Прилепу, а ћерка Радмила (1936-2017) рођена им је у Битољу. Она је постала економиста и предавала је књиговодство у  Економској школи у Чачку. Удала се у породицу Стојиљковић и бавила се атлетиком (скок у вис).

Стојан Качар рођен је 8. маја 1941. у Фочи где му је отац тада радио ка државни службеник. Свега 20 дана по његовом рођењу морали су да побегну у Србију због прогона усташа и настанили су се у Чачку, где је Стојан завршио основну и средњу шумарску школу, потом и Вишу воћарску, а затим Пољопривредни факултет у Земуну. Отац му је после Другог светског рата радио у Чачку, где је био шеф у Управи прихода.

Као и већина Палилулаца из Чачка и Стојан Качар волео је дружење и спорт. Већ у основној школи почео је да се бави гимнастиком. Вежбали су у Соколани. Лети је са друговима носио џакове са брашном у чачанском предузећу „Житопромет” и тако зарађивао за џепарац. Као гимнастичар вежбао је на „коњу” и био је део репрезентације Југославије која је 1957. учествовала на „Спартакијади” у Источном Берлину, тада у саставу Источне Немачке. Бавио се атлетиком и као сестра Радмила скакао је у вис.

Кошарку је почео да активно игра 1959. на позив тренера „Борца” Бола Денића, који је зими своје играче тренирао у чачанској Соколани. У „Борцу” је играо четири сезоне (1959-1962) у време када је клуб имао неколико неуспешних покушаја да се квалификује у Прву југословенску лигу. Потом је за време студија играо у ОКК „Београду” (1962). Екипу, у којој је прва звезда био Радивоје Кораћ, напустио је јер су га заменили непосредно пред једну утакмицу на турниру и граду Вијаређо у Италији. Сео је у воз без карте, новца и пасоша и уз много среће допутовао до Београда.

Потом је играо одбојку за „Јединство” из Старе Пазове (1964), да би следеће две сезоне провео у ЈНА у хрватском Карловцу, где јер био инструктор смучања и такмичио се у војничком вишебоју.

По окончању служења војног рока вратио се у Београд и запослио у Институти за заштиту земљишта у Топчидеру и уписао постдипломске студије. На позив кошаркаша из Чачка  долази у КК „Железничар” у коме игра пет сезона (1967-1971). Било је то време када су своје каријере завршавали Миодраг Марјановић и Томислав Ђелошевић Ћамила, а започињао Драган Кићановић. „Железничар” тада успео и да се квалификује за Другу савезну кошаркашку лигу.

У то време није се могло живети само од спорта, тако да је Стојан Качар по доласку из Београда у Чачак 1967. најпре радио као новинар-репортер у „Радио Чачку” (емисије о селу), потом у ПИК „Чачку”, где је од 1968. постао технички директор хидро-система за наводњавање. Возио је и мотор, не само због спорта већ и природе посла. После једног пада сломио је ногу, тако да је 1971. прекинуо активно играње кошарком. Међутим, и после завршетка играчке каријере остао је везан за кошарку и чачанске клубове. Тако је 1984. био на челу Стручног штаба „Борца”.

Качар је највећи део живота провео у Чачку, у коме су педесетих и шездесетих година поред кошаркашких утакмица главна забава биле игранке, посебно оне на „Желовом” терену. Свирала се забавна музика, а Стојан је умео да свира и бубњеве. На једној забави је упознао и своју будућу супругу Милену Глинтић (1941). Она је завршила медицински факултет, специјализирала педијатрију и била је начелник Дечјег диспанзера у Чачку.

Стојан и Милена Качар добили су две ћерке. Александра (1968) се у младости бавила каратеом, завршила је медицински факултет, специјализирала неурофизиологију и ради на Неуролошкој клиници у Београду. Председница је Удружења за клиничку неурофизиологију Србије. Има ћерку Софију. Катарина Качар (1973) у младости се бавила кошарком у „Железничару”, завршила је медицину, специјализирала неурорадиологију, радила у многим београдским клиникама, објавила низ научних радова. Тренутно ради у Кувајту.