Čačanski dani Bore Đorđevića

OD trenutka kada se Bora muzički aktivirao u Beogradu, njegovi koraci su manje-više poznati. O prethodnim „čačanskim godinama“ veoma se malo znalo, gotovo ništa. U godinama koje će uslediti u „Ribljoj čorbi“, kroz druženja sa drugarima u bendu, dosta toga je o Borinom dečaštvu i njegovim prvim muzičkim koracima u rodnom Čačku izašlo na svetlost dana.

Prvi sastav osnovao je već s trinaest godina i zvali su se „Hermelini“. Taj Borin bend u početku je, kao i većina grupa u ono vreme, kuburio sa instrumentima. Jednom prilikom, Bora je ispričao kako su neko staro sito za brašno obmotali skajem i tako dobili – prvi doboš.

O tom čačanskom periodu Bore Đorđevića Miša Aleksić je napisao:

– Do bas gitare su došli pošto su sa obične gitare skinuli prve dve žice! Imali su i poneku pravu električnu gitaru, što je za to vreme bilo ravno čudu. „Hermelini“ su trajali pune tri godine, a onda je Bora pristupio grupi „Dečaci sa Morave“. Nazvana je, verovatno, po ugledu na američke „Bič bojse“, „dečaci s plaže“. U tom sastavu je solo gitaru svirao kasnije legendarni Radomir Mihajlović Točak. Da mi Bora nije poverio taj detalj, i danas bih bio ubeđen da je Točak rodom iz – Kragujevca. Njih dvojica su kasnije bili članovi grupa „Pors“ (Poslednji ostaci romantičnog sveta) i „Čačanskih plemića“.

– PO dolasku u Beograd, Bora je upisao Petu beogradsku gimnaziju, čuvenu po visokim i strogim kriterijumima, koje su bespotrebno uspostavili njeni profesori, te je tako postala „najelitnija“ u gradu. Zanimljivo je da je Bora svoju prvu suprugu Draganu upoznao baš u toj gimnaziji, čiji je i ona bila đak. Ovu srednju školu, smeštenu na rubu Tašmajdanskog parka, završila je i moja supruga Jasmina, da bi kasnije u njoj odličan uspeh postizala Borina i Draganina deca, Tamara i Boris. Najzad, naša ćerka Mina je kao đak generacije takođe u Petoj beogradskoj gimnaziji ostavila neizbrisiv trag. Jedino sam ja svoje školovanje priveo kraju u „ozloglašenoj“ Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji.

– ODMAH pošto je stekao status žitelja jugoslovenske prestonice, Bora ozbiljno počinje da „uranja“ u muziku. Na samom početku imao je zanimljiv angažman u rok operi „Isus Hrist superstar“, koja je baš u to vreme bila postavljena na sceni „Ateljea 212“. Ubrzo je formirao vokalnu grupu „Zajedno“, u kojoj su pevale bliznakinje Vukica i Gordana Stefanović, a klavijature je svirao Đorđe Petrović. Nekako baš u to vreme počinje naša saradnja. Zanimljivo je da je prvi singl sastava „Zajedno“ (kompozicije „Vizija“ i „Goro moja“) producirao naš poznati disk-džokej i velika radijska zvezda tog vremena Zoran Modli. Njihovo druženje će se nastaviti i u sastavu „Suncokret“, koji je Bora pokrenuo odmah pošto je raspustio grupu „Zajedno“. Međutim, Modli tada nije bio producent njihovih prvih ploča, već su on i Bora osmislili parodični muzički projekat, koji su nazvali „Hajduk Stanko i jataci“. Pod tim imenom snimili su singl s pesmama „Na putu za Stambol“ i „Anđelija, čuvaj se Turaka“. U tim numerama bas gitaru je svirao Robert Nemeček, a solo sjajni beogradski rok gitarista Ljubomir Sedlar zvani Ljuba Endriks. Bori će se još jednom ukrstiti profesionalni put s Modlijem, kada je „Suncokret“ snimio ploču sa pesmom Rock and roll duku duku i „Gili, gili bluz“, koju je 1976. godine objavio „Diskos“ iz Aleksandrovca.

RAZLAZ BORE I „RANOG MRAZA“

U LETO 1978. godine, posle nastupa u Splitu, Bora je napustio „Rani mraz“ i od tada počinje novo poglavlje u našim rokenrol životima. Zajedno smo zapalili vatru koju već četiri decenije niko ne može da ugasi, a mi je sasvim dobro održavamo. „Riblja čorba“ je preživela i prevalila mnogo toga u svojoj burnoj karijeri, jer nam je međusobno kapiranje na izuzetno visokom nivou.

– VERUJEM da je svima poznato da je Bora s tim sastavom imao mnogo uspeha i da je već tada nagoveštavao svoje velike umetničke mogućnosti. Od 1975. do 1978. godine, koliko je kao šef benda predvodio „Suncokret“, snimljeni su pet singl ploča i jedan album. Njihov LP prvenac „Moje bube“, koji je izašao u izdanju RTV Ljubljana, ulazi u sam vrh jugoslovenske akustičarske pop muzike toga vremena.

– Na nagovor rok novinara Petra Pece Popovića, Bora se 1978. godine s Biljanom Krstić priključio Verici Todorović i Đorđu Balaševiću, čim je domaća muzička scena dobila prvu superakustičarsku pop grupu, čije ime je bilo „Rani mraz“. Ta postava je sa autorske, vokalne i sviračke strane mogla da napravi čudo! Ali ruku na srce, bila je to ipak (ne)moguća misija, čiji je inicijator Popović možda imao i dobru ideju, ali očajnu procenu međusobnih odnosa dve izuzetne jake ličnosti, kao što su to Bora i Đole.

-„RANI mraz“ je počeo veoma ambiciozno i medijski pompezno. Tu je pre svega ostala u sećanju njihova izjava kako „Rani mraz“ može lako da uništi žetvu („Žetva“, Đoletov prethodni bend) i suncokrete (Borin prethodni bend). Prvi singl ove četvorke s pesmom „Računajte na nas“ odmah je postao megahit, ali im nadolazeće vreme nikako nije išlo u korist. Naprotiv. Osokoljeni početnim uspehom, ubrzo su snimili i drugi singl s numerama „Oprosti mi, Katrin“ i „Život je more“.

– Mislim da je Bora posle te ploče prvi od svih ukapirao uzaludnost „Ranog mraza“ i svu zabludu koju je taj projekat nosio sa sobom. Nije bilo potrebno previše zagrebati po površini da bi se shvatila prava namena „Ranog mraza“. Bora je iz tog razloga istupio na vreme, a onda i svi ostali. Da se to nije dogodilo, čini mi se da „Riblje čorbe“ nikada ne bi bilo. I zato, hvala Borinoj „ludoj i pronicljivoj glavi“, koja jednostavno nije htela da „legne“ u jaram koji je Đole postavio. Oduvek je on imao otpora prema onima koji ga u nečemu sputavaju ili mu ne dozvoljavaju da slobodno misli i samostalno donosi odluke, bez obzira na to kakve one bile. Tako, recimo, Đole između ostalog nije razumeo ili nije imao razumevanja za „Lutku sa naslovne strane“, „Ostani đubre do kraja“, „Zvezdu potkrovlja“… Baš mu od srca hvala na tome. Rajko, Vicko, ja i kasnije Bajaga kapirali smo Boru iz cuga. Takoreći istog trena posle prve kafe. E zato se ljudi međusobno i razlikuju. Neko veliku ideju oseti odmah, a nekome je za to potrebno vreme. Tačnije, ko zna i hoće, njemu se definitivno i može!

– UMALO nešto važno za Boru da zaboravim. Naime, njegova velika ljubav je bio (i do danas ostao) – fudbal.

– Navija za Crvenu zvezdu, a sa „Suncokretom“ je pevao prateće vokale u himni Partizanu, koju je komponovao Kornelije Kovač, a vokalno je obeležio Saša Aleks.

Sećam se da mu je u jednom trenutku dosadilo da fudbal prati „sa strane“, pa je stao na gol nižerazrednog Pekara! Nije se tu predugo zadržao, ali su mediji to masovno zabeležili uz zaključak da Boki ima malo više kilograma i da bi morao malo više da – trenira!

– Onda se u jednom razdoblju okrenuo malom fudbalu. Opet je stao na gol. Ovoga puta ekipi je on dao ime – „Delirijum tremens“! Karijeru među stativama prisilno i zauvek morao je da prekine, pošto je jednom prilikom nezagrejan, a još uvek sa istom kilažom, ozbiljno povredio Ahilovu tetivu. Posle tog peha neko duže vreme nismo nastupali, pošto mu je noga bila u gipsu, a i neophodna rehabilitacija se nekako odužila.

– Nikada Bora fudbalu nije okrenuo leđa. I dalje se žešće pali na njega, ali ga retko igra. U njemu je ipak još dugo ostao, ali se strastveno – kladi.

Novosti