Ja, Prele (1. deo)

 „Писање ме је мало припитомило као човека.

У крајњој линији, сам правиш свој крај. А то је велика слобода.

Ја сам изабрао ту слободу да живим распусно, да пијем, да немам пријатеље, ни породичне славе…Изабрао сам да се дружим сам са собом. И са себи сличнима.“

Душан Прелевић Преле

Душан Прелевић Преле (1948-2007.)

Нико тако не изазове жмарце, да том лудачком брзином сјуре од главе, преко оплодних станица па до пета као његова глашчина. Једна је истина била и остала – Душан Прелевић је једини певач којег је Југославија икада имала. Све остало су певачице.

Рокенрол је стање у којем се човек налази цео свој живот. Његов начин дисања, ходања, застајања, покрета, погледа, изражавања, размишљања, учења, његово стање свести, његово незнање за границе и шаблоне. Рокенрол је неко ко вас никада неће напустити, ако га заиста дишетепуним плућима. Ни за шездесет година. Ма, никада, ако му се у потпуности препустите. И не само то.Рокенрол лечи ране. Утиче и на то да свет гледате ширим очима, али опет сасвим реално. Рокенрол је начин на који можете изразити поред својих осећања и своју слободу, свој таленат, дрскост и бунт.

Музика није ствар укуса, као што то песник рече. Музика није забава. Одабир музике је у ствари слика нечијег карактера, темперамента, интелекта и нивоа. Много је јунака из области рокенрола који су утицали на мој животни пут. Неки су оставили неизбрисив траг у мом животу, док су неки пак обележили само једну епоху моје младости и ту би остајали. Но, ипак, велики је изазов, али и част писати о било коме ко је испунио једну младост, један живот, а нарочито је тешко писати о урбаном доктору Џекилу и господину Хајду, о човеку који је свој живот обликовао за нијансу јаче него што би и сам Серђо Леоне могаото да уради. Такође, велико је задовољство, али и храброст упливати у биографију једног од најквалитетнијих музичара и најеминентнијих личности на тлу бивше Југославије, нарочито ако ниси био сведок времена у којем су музичари постојали, јер њих више готово да нема. 

 Дакле, пред вама се налази прича о легенди града Београда – Душану Прелевићу Прелету, самодеструктивном џез и рок музичару, боему, писцу, сценаристи и глумцу. У ствари, ово је мој покушај да на адекватан начин опишем живот овог човека, његов допринос култури и његов утицај на генерације које су одрастале слушајући његову музику и читајући његове приче, као и да направим разлику између некадашњих и данашњих мангупа наше престонице, јер се тај појам изузетно истањио у последњих двадесетак година.

Уколико ова прича читаоцу омогући да бар посредно учествује у бурном животу Душана Прелевића и у једној младости бивше нам државе, ја сам онда, заиста, срећан човек.

Нисам носталгичан, али ме је још од малена, дубоко у себи изједала жал због тога што нисам рођен раније, у времену у којем су се цениле неке вредности које ја, лично, сматрам битним и у времену у којем је свако имао неког свог хероја који је увек био ту, на твојој страни! Када шуташ лопту. Када свираш. Када пишеш. Када пијеш. Када палиш цигарету. Када љубиш. Срећан сам што сам добио шансу да осетим живот као најбољи изум, али, опет, жалим због тога што се током истог морам борити против опаких трансмутација, различитих врста, а које заузимају озбиљног маха како године одмичу. Бежећи од учмалости и устаљене стварности, завршавао сам неретко у наручју музике “која ми је у неколико наврата спасила живот, али га је исто тако и уништила“, како рече јунак ове приче, који неретко беше на мојој страни приликом боравка у задимљеним просторијама пуних алкохола и тактова које сам на тај начин много лакше сатирао.

За многе је рокенрол почео појавом Битлса, али за њега је почео још далеке 1948. године. Те године се родио. Душан Прелевић Преле је рођен 11. новембра 1948. године у Београду на Црвеном Крсту, као ванбрачно дете Анке Ковач (1928-2010.). Девет месеци пре тога постао је и остао заувек – победник:

‘‘Како може да буде губитник неко ко се роди, а претходно се изборио са 50 милиона пуноглаваца и изашао на врата. Шта је са тих 50 милиона? Ко је победник, онај који се родио или оних 50 милиона што су у овој тури остали ускраћени?“

Преле је једно од препознатљивих лица наше престонице, уз новинара Богдана Тирнанића (1941-2009.), музичара Бобе Стефановића (1946-2015.), кошаркашког тренера Душана Дуде Ивковића (рођ. 1943.) и глумаца попут Драгана Николића (1943-2016.), Петра Божовића (рођ. 1946.), Предрага Ејдуса (1947-2018.), Горана Султановића (рођ. 1947.) и др.

Некако најбољу дефиницију Душана Прелевића дао је Петар Пеца Поповић, који каже: “Преле је био и остао све оно што од нас нико није имао снаге ни муда да буде.“ Био је то човек који је једино према средини био равнодушан. Успони и падови, туче и ломови били су његови свакодневни ритуали.

Тај иманентни смисао за самоуништењем захтевао је више даровитости од тога да се буде голман у хокеју, фудбалер на терену, певач на сцени, глумац на бини, забављач у кабареу, писац у самоћи или злостављач у кафани. Као и сви највећи, Преле је таленат проћердао и расуо.[1]

[1]Поповић Петар, Пантић Михајло, (2011.) “Бити рокенрол“, Службени гласник, Београд

Одрастао је на улици где су га звали “Дуле, пегаво јаје“. Имао је ту срећу да има припадност крају, ћошку, како он то каже, имао је осећај другарства. Свако је свакога познавао и поштовао. Ту су од њих настајали људи, ту су се образовали, ту су се тукли, ту су учили да буду лопови, певачи, фудбалери. А сви ми добро знамо да је улица велики Универзитет, по дефиницији јунака ове приче.

“Мој деда је био кочијаш. Имали смо коња у дворишту, бунар, керове, пацове, то је као да живиш негде у пичкој материни на селу, а Црвени Крст. Касније сам се преселио на Чубуру’‘.

“Нема више клинаца који читају књиге. Ти објашњаваш да је Хемингвеј написао “Старац и море“, а он ти каже да зна да је био матор и да је ловио на мору. Неће да чита, не треба му.“

Своју пргаву нарав, Преле није крио ни у најранијим данима свог детињства. Није слушао мајку Анку која га је наговарала да заврши Гимназију и упише Правни факултет, како би постао адвокат.Од образовања ипак, остао је само на Основној школи одлучивши да живот посвети рокенролу.

“Рок је стил живота и о томе нема дискусије. Прво вино попио сам уз Елвиса. Цигарету ми је припалио Чак Бери. Прву рибу ми је подвео Отис Рединг. Потукао сам се са Били Халејом на мојој страни. Када сам јурцао за лоптом на Црвеном крсту, мислио сам на Пола Енку. Био сам у Паризу на гробу Џима Морисона. Гледао сам 1969. године у Бечу Џимија Хендрикса како откачен од хероина разбија гитаром главу своме бубњару. Сликао сам се са Меклафлином и певао у Холандији са Јаном Акерманом. Онај коме звук фендер гитаре није протутњао мозгом, па даље доле до оплодних станица, не може разумети о чему говорим. Остао сам на путевима Немачке са 25 центи у џепу, са гитаром и карираним кофером, стопирајући неке дрогиране Индонежане. Да, заборавио сам да је падао снег. Какав је то био рокенрол! Следећег месеца сам већ куповао чизме од 700 марака. И када будем стар и када ми се буду смејали иза леђа и када будем сед, неће ми моћи ништа! Јер увек ми остаје рокенрол!“

Преле је још у тинејџерским данима, негде у шеснаестој години зарадио трипер, када је обе ствари одрадио у исто време и по први пут, а када је имао тридесет и ресто година у окршају на журци је изгубио покретљивост десне руке. То га, наравно, неће спречити да направи певачку и литерарну каријеру. Отпевао је и написао све што је сматрао вредним, а да при том ни за тренутак да се поштеди алкохола, цигарета и физичких сукцесија. Онако како баш треба.

Десетак година касније у тучи је изгубио десно око. Драган Николић у документарном филму режисера Владимира Петровића, “У реду, победио сам“ (2010.) говори да је то вече стигао са пута из Бугарске и да је сутрадан одмах отишао код Прелета у болницу, те да му је овај сав у завојима рекао кратко и јасно: “Ја сам први почео, крив сам“. Дакле, колико год био оштар, прек и сулуд у својим поступцима знао је да буде и реалан, како Николић каже: “Имао је осећај за правду, али више за неправду“. Говорио је да му два ока нису потребна јер не жели да нишани.

“Не могу да лажем да сам упознао смрт, али сам је регистровао крајичком ока у више наврата током шугавог живота који је, иначе, бескрајно леп.“

“Толико сам пута помислио да заменим овај бесловесни период битисања и борбе за голу егзистенцију који тако отрцано зовемо животом, за пријатан дах смрти.Али нисам. Рокенрол се не издаје.“

“Не љубим народна весеља, осим ако их не правим сам. Чашу разбијем једино у случају покушаја стрељања нељубљене ми личности.“

“Многи су ме напуштали после ноћних бдења хитајући у сигурност свакодневице.“

Музиком је започео да се бави професионално већ 1965. године. У почетку је био члан музичких састава Оркани, Јуниори, Силуете (Томија Совиља) и Визије. Нешто битнији ангажман добија током 1968. године, када постаје члан Корни групе. Са њима је снимио чувену песму “Човек и пас“. Такође, са њима наступа на избору песме за Евровизију, међутим на такмичење долази у видно алкохолисаном стању и како није могао да изведе песму “Цигу-лигу“ како доликује, цела Југославија је морала да пева на плејбек, због њега! После тога разбеснели Корнелије Ковач (рођ. 1942. у Нишу) га избацује из групе, но, наравно то му неће саопштити лично, већ преко курира, знајућикакве је овај нарави.

Исто вече, свега десетак метара од свога дома среће га Јован Ћирилов (1931-2014.) и нуди му да у Атељеу 212 игра ипева у мјузиклу “Коса“који је у Београд унео дух Бродвеја и хипи побуне. То је био још један у низу доказа колико га је срећа у животупратила. Преле је у овом мјузиклу сарађивао са Миром Пеић (рођ. 1942. у Суботици), Јелисаветом Секом Саблић (рођ. 1942. у Београду), Михаилом Мишом Јанкетићем (рођ. 1938. у Новом Саду) и др. Чувени мјузикл “Коса“ (енг. Hair) Џерома Рагнија (Geromе Ragni, 1935-1991.) и Џејмса Рада (James Rado, рођ. 1932.), чију је нову верзију припремио Атеље 212, премијерно је изведена на сцени тог београдског театра још 1969.  године – као четврта поставка у свету и прва у некој социјалистичкој земљи. Дакле, пуних десет година пре филма Милоша Формана (Jan Tomаs Forman, 1932-2018.). Према наводима Јована Ћирилова, који је превео текст тог комада, нетачно је да је премијери присуствовао и Јосип Броз Тито (1892-1980.), али му је 1970. године отпевана за вршна песма “Дај нам Сунца“(“Let The Sunshine In“). Тито је представу гледао касније два пута, али током тих извођења није било скидања и стриктно је било забрањено цепање војних књижица. Представа је играна 210 пута, закључно са 4. фебруаром 1973. године. На једно од извођења у Атељеу дошли су и аутори Радо и Рагни, а према наводима Ћирилова, који је седео са њима у централној ложи, пред крај представе, када је Преле певао “Дај нам Сунца“, Радо је просто одлетео на сцену и изазвао одушевљење публике.

“Миша Јанкетић и ја смо играли две главне улоге, Клода и Бергера, али заправо, када је представа изашла, главни је био Преле.“

 Драган Николић

‘‘Ја сам уживала. Онда је Атеље имао отворен кров. Отвори се кров ноћу и пошто наше собе гледају на Влајковићеву, ја сам стајала на прозору и слушала мог сина како пева, а улица јечи… Феноменално је певао.“

Анка Ковач

“Ми смо направили једну папазјанију у којој је све изгледало као неорганизовано, а то је био један најорганизованији хаос у граду, па и у држави тог момента. Не рачунајући комунизам.“

Преле

Боб Вилсон (Robert Wilson, рођ. 1941.), тада фараон савременог, модерног позоришног израза, се одушевио Прелетовим певањем и рекао је да жели сарадњу с њим. Како би сакрио своје емоције, том приликом, Преле је извређао и њега и све присутне, али Боб Вилсон је тада само додатно потврдио да без Прелета нема никакве представе. Онда се овај свалио у “дубоке емоције“ и испребијао Милу, недужног конобара. Прекардашило је Мири Траиловић (1924-1989.), која је иначе била поприлично слаба на њега, те га избацује из мјузикла. Како Петар Божовић каже: “Тада је почео да буде један прави београдски џивџан“.

“Нисам ја за групе, индивидуалац сам у свему. Да сам хтео да будем у групи, био бих у Савезу комуниста и постао бих председник града.“

Преле

“Нема дна које није дотакао и нема врха на који се није пењао. Трошио је живот као да се с њим такмичи ко ће дуже. И за такве људе је штета што болест постоји.“

Брана Црнчевић

“Родила сам генија. Он је све могао, све је почињао и све је фантастично радио и када докаже себи он одустане и не иде даље. Да црта, да пише, да пева…“

Анка Ковач

“Кад све то прође, када се забораве његове туче, његове свађе, његова вређања, чак и његова музика која ће остати у некој од емисија евергрина и времеплова, остаје једна драгоцена ствар иза тог човека. То је његова проза. То је проза типичног урбаног духа, то је проза која се родила спонтано и стала у две књижице, као и прегршт прича које је расуо по часописима и листовима… Та проза је довољна да оправда један живот!“

 Момо Капор

 КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Пише: Филип Гвозденовић

___________________________________________________________________________