Ja, Prele (2. deo)

JA, ПРЕЛЕ  (II део)

 Душан Прелевић Преле (1948-2007.)

Већ сам нагласио да се ухаотичној младости Душана Прелевића, дешава и нешто изузетно битно – почетак његове солистичке каријере. На Београдском пролећу 1970. године изводи песму “Да л’ постоји она коју сањам“, касније ће се испоставити једну од својих најлепших композиција док на Омладинском фестивалу у Суботици за песму “Кажу“ добија награду. Међутим на фестивалу је био изузетно пијан, тако да се тај период узима за почетак његових “револуционарних“ активности за шанком. Сингл са поменутим песмама је објављен 1970. године за ПГП РТБ. Текст за песму “Да л’ постоји она коју сањам“ написао је Стјепо Мартиновић, док је музику урадио Војкан Борисављевић (рођ. 1947. у Зрењанину):

Шта бих све дао сад за ону што би знала

у моје сиве дане унети

бар трачак неке наде варљиве

и стручак пољског цвећа донети.

За снове неоствариве,

самоће непрежаљиве,

да моји дани, хеј, да моји сати

знали би за сунчане улице..

Текст друге песме дело је Драгана Недимовића, а музику је радио Миодраг Цонић, док је аранжман одрађен под палицом младог Војкана Борисављевића. На плочи је свирао Забавни оркестар РТБ-а. Лично, сматрам да је песма “Да л’ постоји она коју сањам“једна од најбољих која је икада настала у овој земљи. Тај склад музике, речи и Прелетовог гласа учиниће вас бесмртним, бар на тренутак. Како је донекле био забрањен због својих бубица, млађани Преле одлази у Немачку у Гармиш-Партенкирхен где је певао америчким војницима по локалним кафанама, а најчешће у бару “код Џоа“, који је био педер.

Друга сингл плоча “Хеј, хеј, окрени се“/“Јесења песма“ излази 1973. године за StudioB. Текст и музику за прву песму пише Зоран Симјановић (рођ. 1946. у Београду), док музику за другу песму ради на текст Душка Радовића (1922-1984.).

Већ исте године, такође од стране ПГП РТБ-а, објављен је трећи сингл “Нисам више твој“/“У ноћима без сна“. Текст за прву песму пише сам Преле, док Војкан Борисављевић ради музику, а Оркестар Саше Радојчића свира на првој страни плоче. На другој страни Забавни Оркестар РТБ-а изводи нумеру која је представља обраду из репертоара Хосе Фелисијана (Jose Feliciano, рођ. 1945. у Ларесу, Порторико) чији текст потписује Оливера Борисављевић, а такође Забавни Оркестар РТБ-а и вокална група “4+4“ гостују на овој сингл плочи.

Наредне, 1974. године под називом “Душан Прелевић Преле и пријатељи“ излази још један сингл – “Врати ми снове за двоје“/Не тражи љубав“, такође под палицом ПГП РТБ-а. Музику и текст за песму “Врати ми снове за двоје“^[1] написао је Адам Блекић, док је музику и текст за другу песму написао Александар Кораћ:

                                                                                               Све што имам дао сам ти ја,

    сваки део свога сна,

     желео сам увек срећни да смо ми,

али моју љубав ниси хтела ти.

Аранжман целе сингл плоче ради Звонимир Скерл. Занимљиво је да у извођењу прве песме учествује Ревијски Оркестар РТБ-а, а у извођењу друге Корни група. Дизајн плоче урадио је Миленко Милетић, док је фотографија дело Жике Милутиновића.

Исте године долази до сарадње између Прелета и групе Оливер, у којој се налазио Оливер Мандић (рођ. 1953. у Ужицу), тада двадесетогодишњак. Заједничким снагама снимају још један у низу синглова – “Тајна“. На плочи се налазе песме “Прошло је све“ и “Тајна“ за које текст потписује Преле, а музику Оливер.

Након нешто дуже паузе, Преле 1978. године снима још један сингл “Мојих пет минута“/“Поведи ме“ за ПГП РТБ. Текст за обе песме пише сам, док музику за “Мојих пет минута“ раде Александар Миловановић и Слободан Марковић. Друга песма јесте обрада из репертоара Џорџа Бенсона (Georgе Benson, рођ. 1943. у Питсбургу, САД) у аранжману Слободана Марковића. Некако би се могло рећи да је ово конкретно соул синглица са две изузетно певљиве, а ипак, изузетно квалитетно одрађене песме.

На прелазу седамдесетих у осамдесете обрео се у Холандији, где је певао црначку музику по тамошњим клубовима. Имао је ту част да пева са Јаном Акерманом (рођ. 1946. у Амстердаму, Холандија).

Године 1980. Преле учествује на Опатији са песмом “Хоћу да памтиш“.^[2] Песма је карактеристичног рок звука, а текст је писао сам Преле док је музику радио Оливер Мандић:

Твоје сузе сјаје још, сад је тешко знам

и већ магла скрива лик који волим ја.

У својој соби плачем сам…

Кад би смео да кажем ти,

aл’ не умем да нађем праву реч,

нашој срећи сад је крај, а не, не, снаге немам ја…

Исте године снимљен је сингл са овом песмом на  “А“ страни, док се на другој страни налази инструментал. Иначе, сам није подносио инструментале, јер каже, песма није песма ако нема речи, тј. певања.

Након скоро 17 година од почетка музичке каријере, Прелевић уз сарадњу многобројних познаника ради на првој лонг-плеј плочи тј. на првом албуму. Симболично назван, према самом Прелетовом животу, “На оштрици бријача“, један од најквалитетнијих албума у историји југословенске музике излази 1982. године за ПГП РТБ. Албум отвара песма “Храбар и луд“ за коју текст пише Преле, а музику ради тромбониста Кире Митрев. Већ на почетку плоче јасна је тенденција ка очају, Преле пише о свом животу:

Био сам храбар, помало луд,

а данас кад треба – помоћ ниоткуд,

расипах љубав,  волеше ме жене,

а данас кад треба, далеко су од мене…

Друга песма је обрада, што ће се касније испоставити, бива честа појава на његовим плочама, а пре свега ће бити заступљене обраде светских џез стандарда. За “Мајко, на шта личи твој син“ из репертоара Алена Тусена (Allen Toussiant,1938-2015.), аранжман ради Кире Митрев, док текст опет пише Преле. Свима је јасно да му је мајка Анка била једина подршка у животу, те јој се обраћа у овој песми, критикујући и осуђујући себе како јој својим поступцима доноси само зло. Можда и није слутио да ће јој на крају задати и најтежи ударац коју мајку може да стрефи. Трећа песма “Јутро ће променити све“, већ је друга обрада и то легендарне групе Индекси, за коју аранжман ради такође Кире Митрев. Крилатица, која је сваког човека бар једном у животу водила напред: “Јутро ће променити све!“. На четвртој песми, иначе последњој на првој страни, долази до почетка сарадње између Прелета и Боре Ђорђевића (рођ. 1952. у Чачку), што ће се касније испоставити као изузетна комбинација. Чувеном, вероватно и најлепшом песмом коју је икада написао, а то је “Балада о пензионеру“, Бора задаје коначан ударац свим певачима на овим просторима:

Погрбљен седи уз јутарњу кафу,

у Политици читуље гледа,

његових другова све је мање

и он је спреман да се преда.

У аутобус на предња врата,

онда полако до Калемегдана,

одигра коју партију шаха,

врати се назад до празног стана.

Муче га старе ране из рата,

ишијас стеже, лекове пије,

деца су отишла својим путем,

он више ником потребан није…

Унуци ретко код њега сврате,

увече док у кревету лежи,

гледа им слике у албуму,

признаје пораз и у сан бежи…

Гласом који подсећа на онај Џоа Кокера (Joe Cocker, 1944-2014.) у највећем успону његове каријере или на рику разјарене звери, Преле је могао да потопи целу музичку сцену у тадашњој Југославији, гледано са аспекта вокалних могућности. Није се родио тај који уме да пева боље од Душана Прелевића. Музику за ову дивну ствар ради Енцо Лесић (1950-2013.), човек који је заиста умео да направи добру песму.^[3] Тако је настала изванредна, истинита и надасве непревазиђена композиција. Позне године једног пензионера и уопште гледано, суштина његовог битисања на планети стали су у три минута! Три истинита минута. Ова песма дише искреношћу. Другу страну плоче отвара такође Борина песма “Сакривен у своме ћошку“, за коју музику поред Боре ради и Кире Митрев:

Ја седим сакривен сам у своме ћошку,

док се нешто кува у мени изнутра,

пијуцкам и гледам, све о истом трошку

и размишљам с ким ћу и како ћу сутра,

с ким ћу сутра, сутра.

Трећи за редом Борин текст уобличен је у песми “Киша пада у Зиданом Мосту“^[4], док музику опет раде заједно Ђорђевић и Митрев. На самом крају ове плоче Преле се опет искусио као текстописац за песме “Лифт и ја стижемо до краја“ где је коаутор Кире Митрев, који ради комплетну музику, за ову нешто ведрију композицију, као и за песму “На оштрици бријача“. На последњој песми на плочи, по којој она и носи назив, наратор је глумац Слободан Алигрудић – Алија (1934-1985.). Његовом нарацијом заокружен је овај изузетно квалитетан албум Душана Прелевића који је дуго очекиван у широј јавности:

Шетао сам оштрицом бријача,

смејао се судбини и смрти,

филмска трака бива ми све краћа,

живот рулет ипак још се врти.

Смешно ми је кад ми неко каже,

пази, ђаво долази по своје,

ипак, може ђаво да се слаже,

зар мој живот ђаволи да кроје?

Рецензент ове плоче је Ђорђе Дебач, продуцент Кире Митрев, док је извршни продуцент и идејни вођа Преле. Сниматељ плоче је Раде Ерцеговац, а главни и одговорни уредник је Станко Терзић. На полеђини плоче Преле је истакао да је она доказ да се није посекао иако је цео живот живео на оштрици бријача.

Девет година касније, тачније 1991. године, пред сам распад СФРЈ, Преле објављује компилацију “У реду, победио сам“ за ПГП РТБ. На овој плочи поред већ познатих хитова, налазе се и обраде светских џез стандарда. Плочу отвара иста песма која је отворила иПрелетов први албум, дакле “Храбар и луд“, затим следи чувена “Girl from Ipanema“Carlos-a Jobim-a (1927-1994.), затим “Јутро ће променити све“, “Мајко, на шта личи твој син“, те изузетна “Don‘t explain“ коју је својевремено изводила и Billie Holiday (1915-1959.), а док се после ње нижу “Сакривен у своме ћошку“, “Misty“чији су творци Eroll Garner и Johnny Bruke и “Киша пада у Зиданом Мосту“. Новина је такође песма коју су написали Syd Wyche и Mayme Watts “All Right OK You Win“, коју је изводила Peggy Lee (1920-2002.), а после које следи чувена “Балада о пензионеру“. Следећи стандард је “I Wish Your Love“чији је аутор Tanie. Њу прате “Лифт и ја“ и опет обрада “Thay SayThat Falling In Love Is Wonderful“ коју је створио Irving Berlin (1888-1989.). Бора Ђорђевић се опет наметнуо као текстописац, али и као композитор стварајући на такав начин једну од најбољих Прелетових песама “Много тога вуцарам за собом“:

Много тога вуцарам за собом,

нема смисла да будем са тобом,

ти си ипак балава и млада,

а ја сам поноћ великог града.

Компилацију затварају “Бела соба“ и “На оштрици бријача“. Рецензент је Александар Пилипенко, музички уредник Драган Илић, а директор и главни уредник поново Станко Терзић. На овој плочи Преле је сарађивао са бројним музичарима. Михајло Миша Блам (1947-2014.) свирао је бас, Ненад Стефановић Јапанац гитаре, Бранислав Лала Ковачевић и Владимир Фурдуј Фурда (1945-2015.) су се смењивали на бубњевима, Енцо Лесић и Раде Ерцеговац су се бринули за звук, клавијатуре је свирао Лаза Ристовски (1956-2007.), саксофон Иван Швагер, тромбон Кире Митрев, а ту су били поред Боре и Алигрудића, наравно и Стјепко Гут (рођ. 1950. у Руми), Душко Гојковић (рођ. 1931. у Јајцу) и Милош Миша Крстић (рођ. 1947.). Добили смо још квалитетнији албум од претходног. Сјајни музичари су продуковали најквалитетније песме у овој земљи.

Током недаћа деведесетих година, Преле је био на ратишту САО Крајина. Године 1994. са Драганом Николићем, Владом и Бајком, Николом Којом, Бором Ђорђевићем и Драганом Бјелогрлићем снима песму “Београд“. У споту се појављују људи који су на овај или онај начин обележили тај град и једно време за којим је остао дубоки жал. Ту су кадрови који ће вас провозати нашом престоницом: Бодан Тирнанић на Тргу републике продаје новине, које му Преле “отима“ док га два жандарма немо гледају, а Бора Тодоровић (1929-2014.) и Данило Бата Стојковић (1934-2002.) пију ракију у Задарској. Драгана Николића “посматра“ Зоран Радмиловић (1933-1985.) као краљ Иби на улазу у Атеље 212, док Душко Ковачевић (рођ. 1948. у Шапцу) ту тик поред њега слика. Бора форсира цигаре и пијуцка док чистачи у жутом перу улице. Током снимања спота дошло је и до конфликта између Прелета и Боре.

Пет година након последњег албума је прошло да би коначно, 1996. године, Преле објавио нови LP јединственог назива, а рекао бих и најкраћег у историји југословенског рокенрола – “Ја“, за тада већ ПГП РТС. На албуму се налазе претежно обраде великих хитова, које започињу са “Tears In Heaven“ Ерика Клептона (Eric Patrick Clapton, рођ. 1945. уРиплеју, Енглеска), у Прелетовој верзији “Када будем на небу“. Тешка песма отвара овај тематски мрачан албум. Преле пева:

Да л’ ћеш чути ме када будем на небу,

ко ће памтити када будем на небу,

ја знам мој пут кроз ноћ и дан,

јер ја знам, не припадам овом небу.

Музика и текст, тај склад на начин који смо ретко сретали у овој земљи, вас могу гурнути само у дубоке емоције. У нешто измењеној верзији следи чувена “Треба имат душу“ Бруна Лангера (рођ. 1949. у Ријеци), на текст Серђа Блажића (1951-1987.) у којој долази до изражаја његова “храпава интерпретација“. Трећа песма је одрађена у сарадњи са групом 357, “Свако има неког свог“, за коју текст пише Никола Хаџи Николић (рођ. 1974. у Београду). Међутим, што се тиче овог албума, за ведрије теме нема много места. Следећа обрада, “Младости“ је из репертоара првог југословенског кантаутора, сада већ, нажалост, покојног, Арсена Дедића (1938-2015.):

Поклањала си ал’ си крала

и неверна си била ти,

не, сувише ми ниси дала,

о младости, о младости,

о младости моја.

Пеца Поповић пише: “Нико нема бољу верзију те сетне Арсенове песме“. Занимљиво је да се после ње на албуму налази песма “Била је љубав“ која представља римејк Прелетове раније композиције “Јесења песма“. Ни легендарна група The Rolling Stones неће изостати, па се тако њихова песма “The Last Time“ за коју су музику радили Mick Jagger (рођ. 1943. у Дартфорду, Енглеска) и Keith Richards (рођ. 1943. у Дартфорду, Енглеска), нашла на албуму под називом “Нећу да се предам“ на текст Николе Хаџи Николића. Изузетно живља музика, уз текст у коме Преле пева:

Нећу да се предам,

нећу да се предам,

мој живот не дам, не дам,

не, не, о не.

Затим следи римејк песме “Човек и пас“ коју је Преле изводио са Корни групом, скоро тридесет година раније:

Слеп човек и његов пас

лутују кроз ноћ,

то је слика коју знам

из детињства свог,

пас лаје, а човек сам,

врти се у круг,

многа лица пролазе,

ал’ где је његов друг.

Своје место на плочи заузели су и Битлси (The Beatles), песмом “In My Life“ за коју је музику радио John Lennon (1940-1980.), а текст Pol McCartney (рођ. 1942. у Ливерпулу, Енглеска).Последњи Прелетов албум затвара последња Прелетова песма, опет симболично названа, “Убијам човека у себи“, коју пише Преле, док музику ради Радомир Михаиловић Точак (рођ. 1950. у Чачку):

Не због пића, пића ми није,

није због среће, среће ми није,

није због ње, ње ми није,

већ човек човека у мени крије.

Уредник издања је Драган Илић, док је и трећи пут главни и одговорни уредник Станко Терзић. На албуму су гостовали Драган Јовановић Крле (ел. гитара), Саша Локнер (оргуље), Чеда Мацура (бубњеви), Душан Безуха (ак. гитара), Небојша Игњатовић (контрабас) и многи други изврсни музичари.

Током септембра 1991. године, Преле је имао нешто веће наступе у Филмском граду, а марта наредне године наступао је у Дому Синдиката.

Године 1997. Преле је покренуо Пробисвет – часопис београдског света. Године 2002. снима сингл “Santa Maria Della Salute“ на чијој првој страни стихове ове песме Лазе Костића (1841-1910.) говори глумац Петар Краљ (1941-2011.), а на другој страни Преле пева исту песму. Овај џез-реквијем који траје нешто дуже од седамнаест минута је нешто најлепше што сам икада чуо у свом животу. Мојом најдражом песмом, завршава се музичка каријера овог гиганта. Никада није одржао велики концерт. Наступао је најчешће, у кафанама:

“Где да наступам у пичку материну, где је певао Синатра?“

А онда је уследио пакао. Ноге га је коштао један од два омиљена порока – цигарете. И поред тога што га је лекар годинама упозоравао на могуће последице пушачке ноге коју је имао, Преле није могао да замисли своје кафанске тренутке без никотина. Ко би и могао. Нажалост, почетак текућег века био је за овог горостаса изузетно тежак. Преле је остао без леве ноге 2003. године.

Убрзо је дошло до опасности да изгуби и другу ногу. Међутим, ако могу да кажем да је имао среће.

„Живим онако како би сви други волели, а не смеју. Сад се, ипак, нико не би мењао са мном.“

У једној од ранијих изјава, Преле је на свој начин описао како намерава да “зајебе“ докторе:

“Ако ме и друга нога сјебе, ако буду хтели да ми је одсеку, имам решење. Попнем се на врх палате Албаније, доле снимају све телевизије, ви све то гледате, ја скочим ласту и на шестом спрату се рокнем из пиштоља. Јер, какав сам малер, може да ми се догоди да паднем и сломим кичму, а останем жив. Толико не бих да се зајебем. Морам да идем на сигурно.“

 Они који му нису били тако добри пријатељи углавном су прелазили на другу страну улице када би га угледали. Био је скандал-мајстор, галамџија и солиста, а самачки живот је чињеница коју никад није пристао да мења:

“Музикант је такав. Или спаваш са певачицом, или си сам. Пошто не можемо сви да будемо с певаљком, одабрао сам ово друго. Све моје жене пристајале су на то да терам по свом и увек се доказивало да то не ваља. Срећом, моје ћерке Дина и Милица никад нису живеле са мном и немају сећања да су им мајке чекале оца да се пијан врати са музицирања. Никог нисам малтретирао, никог усрећио. Ја сам у суштини један напуштен човек који са близу 60 година погледа уназад – себе никад није напустио.“      

Био је члан Удружења џез музичара. Поред издатих плоча, писао је текстове за рок и џез композиције. До неке петнаесте године, идол му је био фудбалски голман Владимир Беара (1928-2014.). Касније су се преплитали Отис Рединг (Otis Redding, 1941-1967.), Џемс Браун (James Brown, 1933-2006.), Елвис Присли (Elvis Presley, 1935-1977.), Реј Чарлс (Ray Сharles, 1930-2004.), Стоунси па чак и Чарлс Буковски(Сharles Bukowski, 1920-1994.)

Почео је да пише тек са тридесет и кусур година, сасвим случајно, да звуком писаће машине отера тишину која је настала између две љубавне везе. У слободно време заиста је уживао у писању или би чак до касно у ноћ телефонирао Чарлсу Буковском чији је стил писања, Преле донекле и гајио. Волео је непречишћени речник. Пиши онако како је. Сам обликуј свој живот и свој крај.

“Још покојни Михиз, Деда, како смо га звали, рекао ми је: “Преле, ти и ја никад нећемо написати роман.“ “Зашто?“, питао сам га, помало љутито. “Немамо ми дупе за то!“, рекао ми је. “Мора сваког дана по десет сати да се седи за машином. Овако, кратку причу саставиш за час. Три-четири шлајфне и  готово!“ И био је у праву.“

Објавио је књиге прича “Како је умро Баш-Челик“ (1987.), “Воз за једну битангу“ (1991.) и коаутор је збирке “Београдске приче“ са Миланом Оклопџићем (1948-2007.) и Богданом Тирнанићем.

Преле је такође написао сценарио за један од наших најпознатијих играних филмова – “Последњи круг у Монци“ који је снимљен 1989. године и у којем се и сам појављује изводећи песму “Georgia on mymind“ у пригушеној атмосфери локалне кафане. Урке (Драган Николић), вечити бунтовник, након седам година излази из њему добро познатих затворских зидина право у оно време којег се нерадо сећамо. Незадовољан системом који је последица папазјаније која је тада већ почела да пропада, сломљен након смрти најбољег пријатеља Пеђе (Горан Султановић), а опет, великих амбиција, поново одлази у пљачку, али бива издат те му следи поново затвор. Захваљујући својој способности, бежи практично пре него што је и стигао у исти. Приморан да побегне из земље, напушта једине две особе које га воле, мајку Мару (Оливера Марковић, 1925-2011.) и девојку Силију (Весна Станојевић, рођ. 1963.). Ради освете, одлази у Италију где га чека пријатељ Црни (Драган Максимовић, 1949-2001.) који га спаја са Добривојем (Данило Бата Стојковић, 1934-2002.), испоставиће се касније изузетно блиском особом. Ту ће се Урке спојити и са Мајмуном (Миодраг Мики Крстовић, рођ. 1950.). Успевши, донекле, да осети правду и обави велики посао, Урке, пада и губи свест у тренутку док је трка још увек у току, док Мајмун одлази са пленом, негде на половини једне комплексне приче чији крај можемо само сами обликовати у својој глави. Ово је последња београдска прича са калдрме. Касније је наступио асфалт:

“Па с ким ћу јеб’о те Бог? Да се дружим са докторима наука? Да дркам компјутере по институтима? С педерима да отварам бутике? Док сам се окренуо сви су се снашли. Увукли се у дупета мајку им јебем! Једу топле оброке, а ја треба да продајем пљескавице пред школама, да точим пиће по кафићима? Нећу бре! Нећу! Хоћу да будем с ове стране и то мораш да знаш! Нећу више да пијем твоју кафу и да пушим твоје цигарете. У овој земљи сви краду мајку им јебем! Кад има лове за шљам има да буде и за мене. Свако отима како уме. Ја умем само овако. Јебаћу му мајку буљаву. И отићи ћу из овог града…“

   Урке

Режисер филма, био је Ацо Бошковић, док је музику радио Оливер Мандић. После неколико година написао је и наставак сценарија, али нажалост филм није снимљен.

Исте године, Преле се појављује као изненадни гост (у видно алкохолисаном стању) у монодрами Боре Ђорђевића “Ја ратујем сам“.

Године 1995. је приредио монографију “Њим самим“, у којој су белешке глумца Зорана Радмиловића. На предлог академика Матије Бећковића (рођ. 1939. у Сенти) и драмског писца Велимира Лукића (1936-1997.) примљен је својевремено и у Удружење књижевника и ево шта је о томе рекао једном приликом:

“Мени то уопште није требало нити сам ја то тражио. Данас видим како се неки, као, стиде и излазе из Удружења. Не знам шта им смета. Као, они неће да буду писци у таквом Удружењу. Ја хоћу, боли ме… Додуше, ја никада у то Удружење нисам ни ушао, а једино сам проводио време у кафани која се зове Клуб књижевника.“

Писао је коментаре и приче у новинама Дуга, НИН, РТВ Ревија, Књижевне новине, Јефимија, Курир, као и за Темпо кроз чије колумне сам и упознао овог човека. Глумио је у ТВ серији “Како“ Бранка Балетића и филму “Пакет аранжман“. За CD са музиком из филма “Краљица Марго“ Преле је отпевао тему “La Nuit“, измисливши за ту прилику речи које подсећају на језик Рома.

Свој политички ангажман манифестује чланством у ДЕПОС-у почетком деведесетих година прошлог века и у ДСС-у. Био је ухапшен после демонстрација 9. марта 1991. године. Искашљавајући сузавац једна шлајмара, самоиницијативно, залепила се на народни тенк. То је видео жбир-савесни грађанин, дојавио где треба и ујутру куц-куц…[5] Почетком деветестих прави са Бором Ђорђевићем кабаретске програме у “Радовићу“. Продуцирао је повратак “Косе“ (1993.).

Пред матичара никада није стао. Отац је Дине (рођ. 1975.) и Милице (рођ. 1984.).

“Мени се ретко дешавало да препијем, а камоли да се убијем, што њему никад није био проблем. Око њега је увек било неког народа и тај се свет за столом мењао, а он је остајао. Њему су главни пријатељи били Милена Дравић и Драган Николић и пар људи са којима су се баш дружили. Децу нико није смео да му спомене, као ни људе са којима је друговао, а нису живи: Зоран Радмиловић, Мира Траиловић, Михиз… Такође, нико није смео да помене Наду Кнежевић. Ту су падале гомиле псовки, па је било тешко обуздати га. Али ако му ниси по вољи неће ни воду да попије с тобом. Устане и оде. Ако те прихвати, као што је мене прихватио, онда све може. Још ако то не злопотребљаваш, ако си природан и нормалан, душу да ти да. Тако да су њега увек волели шмекери, добри људи, господа. Зато је и постао легенда.“

Душан Јаковљевић Јафок

Као власник великог срца, успут је, што примети његова исписница, побацао руке, ноге и очи, али је до самог краја сачувао срце и мангупску част старе београдске школе. Као пријатељ најгорих доживео је поштовање и страхопоштовање најугледнијих. Непоновљиви дупљак: у исплативој хиперинфлацији догађања народа које је донело вишак историје, а мањак животног простора у самом Београду, кад се шљам осетио позваним у политици и националним стварима, Преле је остао усамљен – непоткупљива битанга са душом много већом од „круга двојке“. И сам је рекао: „Када сам схватио да то није више мој ниво, да не могу да се дружим с лудацима, отишао сам у пензију. [6]

“Дошао сам због њега чак из Шкотске на премијеру Косе. Он је бараба, дуго веровао да сам више тапшао сисама Наде Симић него његовој роли…“

Петар Пеца Поповић

Београд је тог урођеног победника својим игнорисањем и бројним небеоградским трансмутацијама прво начинио губитником, па онда несрећним самотњаком. До краја је остао трн у оку оном правом Београду. Док је могао, Душан Прелевић је извртао руглу самониклу политичку, привредну, духовну, преварантску и културну елиту.Од личних такмичења са собом, свим својим контроверзним талентима расутим по београдским улицама, кафанама, стадионима и позориштима, следећи слободну девијацију својих мисли, прво и увек морао је да победи сам себе. Деловао је под геслом чини тужно дело – убијај човека у себи, како је и певао на својој последњој објављеној плочи. [7]

“Време брише свему сјај“ – пева и јеца Преле у песми “Када будем на небу“. Пошто је после много личног труда стигао на дефинитивну одредницу, одоздо имам слободу да му поручим: Стари, грешиш. Време свему даје смисао!

Петар Пеца Поповић

„Некако баш те године, уместо личне карте извадио сам пасош, спаковао фотографију мајке и нешто ожиљака повише аркаде, одлучио сам да напустим град у лудој нади да ће ме неко други прихватити. Још луђој, да ћу ја прихватити њих.“          

“Углавном ми је музика на известан начин спасила живот у неколико ситуација, али ми је и уништила живот. Тако да смо музика и ја на нерешеном – 2:2“            

Преле

Као звездаш дочекао је да Рајкови и Шекијеви наследници крпењачу детињства попну на сам врх света. Као рокенролер није пристао да умре док најзад кроз Београд не прођу Џегер, Кит, Вудс и Вотс. Као квалитетан музичар критиковао је музику коју је правио Горан Бреговић, осуђивши га да је јебао матер нашој музици. Као стваралац спокојан, јер није побеђен у ономе што је радио. Као чувар гнезда није препишан од Новопобедника.[8] Као боем, ненадјебив.

Неостварена и једна од највећих жеља била му је да оде на Кубу. Животна философија му је била – што мање философирати. Волео је и да збија шале на сопствени рачун. Отишао је уноћи између 27. и 28. јула 2007. године у Београду у 59. години живота. Кремиран је и сахрањен на Новом гробљу 1. августа, уз присуство мајке, ћерки и бројних пријатеља. Био је људина, легенда наше престонице, последњи самурај. Био је институција. Умро је Баш-Челик. Умро је и Београд. Убрзо су му се придружили Богдан Тирнанић, Момо Капор, Петар Краљ, Миша Блам. Драган и Милена, Пеца и други.

Стари, само да знаш, више нема ни руског цара, све су нам узели, лопови! Пролаз поред прозора моје собе носи твоје име.

Трнава, Чачак

Hush now, don‘t explain…

КРАЈ

Аутор текста: Филип Гвозденовић

[1]Ову песму је изводио својевремено и Боба Стефановић

[2]Касније у репертоару позната као “Бела соба“

[3]Песма из репертоара Рибље чорбе “Рекла је“, његово је дело на текст Боре Ђорђевића

[4]Зидани Мост је село у Словенији

[5]Поповић Петар, Пантић Михајло, (2011.) “Бити рокенрол“, Службени гласник, Београд

[6]Поповић Петар, Пантић Михајло, (2011.) “Бити рокенрол“, Службени гласник, Београд

[7]Поповић Петар, Пантић Михајло, (2011.) “Бити рокенрол“, Службени гласник, Београд

[8]Поповић Петар, Пантић Михајло, (2011.) “Бити рокенрол“, Службени гласник, Београд

Аутор: Филип Гвозденовић

Ja, Prele (1. deo)

____________________________________________________