Ko je taj čovek

Naslov koji će, po svemu, obeležiti rokenrol izdavaštvo u ovoj, 2022. godini, je nesumnjivo ovaj ‘’Tko je taj Čovjek’’ vezan za Boba Dylana, a u prevodu Bilande Ban zagrebačke Izdavačke kuće MenArt. Naslov je potpuno u skladu, odgovarajući je, uzevši Dilanova brojna (tokom karijre) izmenjiva lica, prelaženje iz ove u onu veru… Stoji tako autorov cilj onaj, pronicanje u dušu Dilanovu, kapiranju svega što je hteo reći, postići ili dokučiti, te da li je u biti romanopisac, kompozitor p(j)evač poet ili šta već.

Lično, ma koliko se trudio, ne mogu pobeći od onog, startnog Dylana, kada je došav u Njujork, načetih šezdesetih tek, veme provodio u biblioteci listajući pohranjene tekstove novinske u potrazi za detaljima iz tih koji bi mu koristili u pisanju autorskih, te verujem da  je inspiraciju za start u karijeri i našao u tim, gde stoji da su se od polovine devetnaestog veka pa na ovamo, svi od običnog gradjanina do predsednika pozivali i zaklinjali u boga, svevišnjeg onog, a pri tom činili neviđena zverstva, ljudskom  umu teško shvatljiva. Drugim rečima, i to je Amerika.

Otuda je, cenim, njegovo stvaralaštvo i bazirano na takvim konstrukcijama, te kontrakulturi šezdesetih, kantri i kantrirok muzici pa sve tako negde do polovine sedamdesetih kada imamo stagnativu u kreativnom mu opusu. Imamo ovde Dilanovu biografiju viđenu i vođenu perom Dejvida Daltona, posve različitu od već napisanih onih, jer, autor je težio razotkrivanju konteksta songova njegovih, te je, reći da je u tome potpuno uspeo, sasvim ispravno. Ovaj, sasvim drugačiji prilaz biografski vezan za Boba je zbilja jedinstven, razotkriva njegovu poetsku karijeru, kako to ovde već i stoji.

Pa,tako, piše autor, nakon svih tih raznobojnih Dylan likova, kako je on pronikao u mitsku kožu koju je velika zmija Amerika zbacila sa sebe i ogrnuo se njome, a, što, bez daljnjeg i stoji. Imamo potom klasičan biografski uvod vezan za nj. odrastanje u Dalatu i Hibingu, nezaboravne dečje nastupe, te, njegovo prisećanje tog vremena, koje oličava nevinost svakodnevice, ‘’ ne sjećam se da se ikada išta dogodilo’’.

To su bile pedesete prošlog veka, poslednje desetljeće koje on pamti kao idilično. Zidove njegove sobe roditelji oblažu detaljima iz kaubojskih filmova, te ne začudjuje tako, recimo naslov LP albuma Pat Garrett & Billy The Kid, naravno da je zaspati i probuditi se sa takvom vestern slikom ostavilo traga na svaralaštvo mu. Imamo i autorovo slovo o Bobovim ranim muzičkim uzorima poput Henka Vilijamsa te Elvisa Preslija (donedavno smo izgovarali Prisli!), ali i prvoj školskoj grupi Golden Chords, kao i to da su radio talasi povezivali sve, infomacije iz sveta pop muzike su tako, putem tog, najznačajnijeg tada elektronslog medija pokrivale ne samo U.S.A.  (putem srednjeg talasa) nego bezmalo ceo svet, te je i Bob noću uglavnom slušao muzičke programe koje su emitovale brojne te, ST stanice.

Potkraj pedesetih, njegova sfera interesovanja je isključivo folk music, mada je odrastao na ranom rokenrolu, to valjda iz razloga te startne veze tog sa protestnim pokretom, koji, po autoru ima korene u pomenutom muzičkom pravcu, ali i nezaobilaznoj onoj po kojoj je južnjački, teksas rock privlačio navodno nižerangirane konzumente. Na startu karijere Bob je menjao svoje prezime, čas je Dilan (U dimu baruta) pa onda  Merman te finalno ono Dylan, po Dylanu Thomasu, pesniku, tvrdeći kako se na taj potez odlučio jer prezime sa Y izgleda prihvatljivije.

Njegovo interesovanje za folk ide toliko daleko da se baca u korene te, srž samu, ne toliko poznate ali želja za pronicanjem u bit tog ga je nagnala na dublje istraživanje. Autor tako beleži nj. nastupe u The Gaslight Clubu njujorškom 1961. te konstataciji da na sceni imamo Boba koji ni približno nije kao onaj van nje. Tada nekako upoznaje i Vudija Gatrija, kreće u oponašanje istog, glasom i pojavom … Autor je ovde izričit, po njemu je stvar Tom Dooley grupe Kingston Trio iz 1958. pospešio taj drugi povratak dekade tridesetih (prvi se dogodio četrdesetih) i kantri muzike, te je ta prva upravo navela Dylana okretanju pomenutoj sceni i tako skidanju stvari Vudija Gatrija. Dolazi tako do izražaja u potpunosti taj, Gatri stil, te po ugledu na svog idola peva ili recituje više o biblijskim prizorima i motivima, novinskim člancima, dijalozima iz mnogih filmova, ali je, uvek uz sebe imao olovku i papir te zapisivao sve što bi mu značilo, sve što bi mogao  ubaciti u svoje songove.

Za Gatrija je govorio da je on za njega poslednji junak na svetu, najsvetliji i najbožanskiji, a pronaći takvog tada u svetu licemerja i surovosti američkog podneblja nije nimalo lako. Pedesete su i inače iznedrile generacije koje su odrastale na istoj muzici, bitničkoj literaturi, dijalozima o egzistencijalizmu, spavalo se kod onih gde se zateknete, i to uglavnom imamo na LP albumu Planet Waves (natrag na početak, iskapio sam dabl viski  i pokušao prisetiti se dogadjaja …).

Dylan tako nije propustio ukazanu mu onu 25.09. 1961. kada je krenuo na turneju, na kojoj nastupa ispred Greenbriar Boysa, a najavljivan je kao Sensational Bob Dylan,  što mu otvara vrata za snimanje svog prvog albuma, naslovljenog sa jednostavno Bob Dylan, iako na tom potpisuje samo dve, što naravno nikako ne u manjuje značaj pomenutog. Autor iznosi podatak  (na koji do sada nisam nailazio, ili sam ga jednostavno zanemario), po kom je svirao  usnu harmoniku na albumu Jacka Elliotta. Nesumnjivo je da su Albert Grosman  i Dylan udruženi krenuli u osvajanje folk  univerzuma, proračunatim naravno koracima, Grosmanovim iskustvom te potaknuti Bobovom gladju za slavom, te je, svojevremeno izjavljivao kako je on zapravo buntovni a ne protestni p(j)evač, pa sad ….  

Na drugom studijskom albumu je kompletan autor, no, po Daltonu, uz više negoli izraženo pozajmljivanje pa i prisvajanje delova pojedinih songova. Ono, tek je nastupom na Newport Folk Festu 1963. proizveden u kralja te scene, a na stejdžu se Bobu prirdužuju Pit Siger, Džoan Baez i Fridom Singers u stvari Uhvati vetar. Te 1963. su na ulicama U.S.A. gradova izbili masovni protesti, Martin Luther King se obraća okupljenima nezaboravnom onom ‘’Ja ima san …’’! Na tom su Dylan, Peter Paul & Mary, Harry Belafonte itd. Kao i većina  onih ambicioznijih u muzici, i Bob je težio tronu, ugledao se na ovog i onog, odbacivao ih, tragao za novim a sve u cilju stizanja na taj, zacrtani, ostvariti se, postati NO 1.

Po meni, nema neke konfuzije vezane za Dylana, ovog ili onog, transformaciji iz jedne u drugu pa i treću ličnost. Svoju karijeru je podredio tom, ustoličenju na poziciji kralja folka (pa i docnije kada prelazi na električnu gitaru), ponašao se kako se ponašao, usredrsredjen na cilj i uspeo je. Davanje raznih izjava koje nisu u saglasju sa do tada izrečenim, svakako ga svrstavaju u nedosledne one, ali u nj. slučaju se sve i svodilo na ono, cilj taj, opravdava sredstvo, te otuda i višeidentitetski Bob, raznorazne faze u karijeri, pa, ako je to ingenioznost koja dolazi do potpunog izražaja u nj. karijernoj zavrzlami, složenoj za javnost, onda je ta njegova nestalna narav u redu.

Autor se vraća ovde i na Nju Orliens kao bluz postojbinu, te na stvar House Of The Rising Sun, gde je navodno i ponikla, što ne stoji, jer je prenesena iz Engleske, da bi tek u U.S.A. doživela  tu svoju renesansu i verovatno je u grupaciji onih, najeksploatisanijih tradicionala uz nekoliko tekstualnih izmena ili verzija jer od osamnaestog veka pa do konca dvadesetog su zabeležene brojne te (The Animals, Frijit Pink, Johnny Hallyday, Texas Alexander, Woody Gathrie, Jimi Hendrix, pa i sam Dylan, a onda Miki Jevremović itd), tako da sinonim za Kuću izlazećeg unca, Madam Merien Le Soil Levent neće tek tako pasti u zaborav.

Proputovanje kroz U.S.A. je nastavio, brojne posetio, da bi 1965. okončao pisanje Tarantule. Mr Tambourine Man je nagovestila to njegovo okretanje gitari na struju, te nam autor tako nudi, donosi posve drugačiijeg Dylana, onog koji će zanemariti folk. Ističe Dalton da taj zaokret ka potpuno novom Dylanu imamo već na LP albumu Another Side of The Bob Dylan, na opšte zaprepašćenje onih, najvernijih mu poklonika, nesvesnih ili poptuno nespremnih na prihvatanje takvog, tek iznedrenog na Njuportu 1965. kada se na sceni pojavio sa eletričnom gitarom, predstavivši se u potpuno novom ruhu.

Dalton vazdiže u nebesa taj, album Bringing It All Back Home, na kom su, kaže, sadržane njegove različitostii gledišta, te uz vidjenje stvari sa tog, izdvajam ono, vezano za Mr Tambourine Man, gde stoji da je on taj mistični liričar, te je zasigurno uspeo napisati stvar kojom oživljava sebe tekstualno, a dotiče se i Richarda Buckleya, Amera, bit pesnika one, prve generacije. Zanimljiv je ovde i stav o U.S.A. koji iznosi književni kritičar Leslie Fiedles po kom je Amerika kao teritorija neka vrsta otrovne droge – njena otudjenost i protežnost su halucinogeni koji podstiču delirijum, uzrokuju ludilo, hiljadugodišnje zablude i imperijalne boljke.

Dalton se dobrano potrudio, do u detalje je analizirao Dylanove songove, pogotovo one sa Don’t Look Back te Highway 61 Revisited, pa piše da su nekolike numere sa tih, enigmatske ili šifrirane, a imamo i Bobovu izjavu onu, po kojoj je LSD zapravo lijek, te da pomenuti nije za opuštene nego za srdite, ljude pune mržnje koju  bi  trebali konzumirati potpisnici Ženevske konvencije. Izjavljivao je Bob da je svojim tekstovima hteo sugerisati potpuno različitu Ameriku od one kako su je videli bitnici i hipiji. Posvećuje Dalton i prostora Lp albumu Blondie On Blondie, osvrće se na omot tog,  jer  su isti onovremeno potpadali pod prava umetnička ostvarenja, slali su poruku, a ne mali broj tih se morao i dešifrovati.

Bob Kaže za ovo ostvarenje kako je svetlucavo zlatan te da se na tom radi o nj. karakterističnom zvuku. Na koncu, naslov Tko je taj Čovjek otklanja tu, dilemu vezanu za njega kao čoveka, pesnika i ličnost, te je, po svemu jedinstven na našim prostorima. Autor dalje pokušava raskrinkati, razgolititi kako god naslov stvari Visions of Johanna, te ko je zapravo pomenuta, pa tako imamo više ponudjenih … Stigao sam tako do Bobove saradnje sa Levon & The Hawks, preimenovanih kasnije u The Band i nj. prvog zajedničkog nastupa 28.08.1965. na stadionu u njujorškom Queensu, na kom se i nije posebno proslavio, a mlako potpuno prihvatanje od prisutnih treba tražiti u činjenici da je odsvirao set na električnoj gitari.

Prepoznatljvi D.A. Pennebaker je snimao dokumentarac sa Bobove evropske turneje, a imamo i američkog  muzikologa Grejla Markusa (tvorca one, pank je antimuzički pravac, a novi talas besmisaoni pank, ali ljudi ja volim taj sirovi zvuk) koji je napisao recenziju za pomenuti. Za album John Wesley Harding iz 1968. stoji da je u duhu devetnaestog veka, a što  ne začudjuje obzirom na Bobovu opsednutost (barem na startu karijere) tim stolećem.  Grejl Markus za LP album Self Portrait je izjavio: ‘Kakvo je ovo sada sranje’, a kritičari su prosto sasekli to ostvarenje iako je isto dospelo na prvo mesto najprodavanijih u U.K. a na četvrto u U.S.A., pa sad ….

Na LP albumu Planet Waves imamo proročke one, stvari, melanholijom obojenih pa i autobiograskim (misli se na Wedding Song i Dirge) kao dve najubojitije, prelepe ljubavne balade a razlog i motiv, su proizašli iz bola zbog raskida sa dotadašnjom suprugom Sarom. I generalno, Dalton se upuštao u slojevitu analizu svih albuma Dylanovih, iznosio je svoj sud, ali  na način na koji do sada i nismo baš navikli, Dalton Dylanolog je, ovim razotkrio njegovu ličnost, iz svog ugla je pronikao u nj. svet … Kaže i da je album Desire iz 1976. najprodavanije  Bobovo ostvarenje, sa protestnim songovima, tekstovima koji uključuju Cigane, nikogoviće, ali i mitologiju, uz stvar Sarah, koju je posvetio svojoj supruzi.

Pa tako, sve do kraja ovog naslova se provlače autorova vidjenja Bobovih ostvarenja, beskonačnih turneja sa pridruženim izvodjačima, a stoji da je Traveling Wilburys snimljen za ciglo deset dana (sa Harisonom, Tomom Petijem …) uz basnoslovnu zaradu od trostrukoplatinastog! Po svemu, Dylan je lik iz grupacije ezoteričnih onih, teško nam shvatljivih, mada smo u posedu gotovo svih njegovih vinilnih izdanja, te brojnih domaćih naslova o njemu (prednjači Izd. Kuća Geopoetika) pa tako, šta je u Dylanovom slučaju važnije, maska ili lice, doznaćete ukoliko pročitate ovaj MENARTov naslov.

Izvor: prozaonline

Izdavač: Menart   Autor: Živko Ivković

______________________________________________