Marko Đorđević: Ponekad se iznenadim koliko ima dobrih ljudi

Šta reći o Marku Đorđeviću? Da je profesor na jednom od najpoznatijih muzičkih koledža na svetu Berkli iz Bostona. Da svira širom sveta, da nas je svojim, malo je reći, bravurama, oduševio pre dve godine, ali i sinoć, na ovogodišnjem Karuselu. Sada je nastupao sa Gagijem Hajnrihom i Acom Pejićem. Za Karusel podvlači da je od neprocenjive vrednosti, a za bubnjeve da su instrument kao i svaki drugi jer kada čovek voli i raduje se sviranju ništa mu nije teško. Svoje studente uči da su bubnjevi instrument i da je vic “četiri muzičara i bubnjar” u najmanju ruku deplasiran.

“Vasil, Branko i ja sviramo dugo mada živimo na različitim kontinentima. Svakog leta se iznova radujemo druženju, a potom i muziciranju. Na Karuselu sam prvi put bio 2017. godine, pa sa TRIO SVETI, pre dve godine, i sada sa Gagijem i Piletom. Ali, da se osvrnem na druženja i viđanja sa novim ljudima. Upoznao sam malu Helenu. Ako bih poredio sebe sa devet godina i Helenu mogao bih da se sakrijem u mišiju rupu. Ipak, predajem na Berkliju, svirao sam sa najvećim svetskim velikanima pa na ovaj način želim da pružim vetar u leđa Heleni. Šta će ona uraditi u svojoj karijeri, sigurno će me prevazići! Sada je najbitnije da čuje što više raznovrsne muzike, da proširi svoje vidike i horizonte ”, kazao je Marko Đorđević.

Kakva je bila minula školska godina? Da li je bilo visokih ocena?

“Kada je reč o instrumentu ja bih zabranio ocene. Mogu komentari, usmerenja, i to je to. Kaži učeniku šta misliš, šta je potrebno da radi i nešto dobro će izaći iz toga. Ali u sistemu si, pa moraš i da ocenjuješ”.

Koliko je, u današnje vreme, važno biti human, solidaran i da li se to nešto izgubilo kod ljudi?

“Nije na meni da sudim o drugima. Sam se trudim, koliko mogu, da ne zaboravim na humanost. Ponekad se iznenadim koliko ima dobrih ljudi. Postoje i ljudi koji se izgube u svojim zadacima i poslovima i koji misle samo na svoj raspored časova. Ali više je onih drugih, pravih. Često sam na sajtu organizacije Budi human jer znam da su pomagali deci mojih prijatelja, rođaka…Takođe, sa organizacijom Srbi za Srbe sam radio neke projekte”.  

Da li kulturni, sportski, prosvetni, novinarski… poslenici imaju posebnu odgovornost u podizanju svesti, o potrebi, za dobrotvornim radom?

“Javne ličnosti mogu mnogo da utiču na sunarodnike, sugrađane… Volim kada javne ličnosti podstiču dobre stvari”.

Marko nije zaboravio ni na svoje sportske aktivnosti pa o  svom sportskom angažmanu kaže.

“Juče sam pretrčao dvadeset kilometara, ali za mene fudbala više nema”.

Da se podsetimo profesor sa Berklija je bio golman na najvišem amaterskom nivou.

“Branio sam za ‘Bele orlove’ iz Nju Džerzija pošto živim u Njujorku. Inače, počeo sam u Poletu sa Dorćola, ali sam okačio rukavice ‘o klin’ i kako sam prestao da treniram odustao sam od praćenja fudbala.

Verujemo da je za Vaš posao bubnjara potrebna veća fizička aktivnost.

“Čovek se bolje oseća ukoliko nešto trenira. Međutim, ima bubnjara koji se jedva popnu uz deset stepenika, ali savršeno sviraju. Ako je tehnika dobra, fizička sprema nije presudna. Da bih se bolje osećao bavim se sportom”.

Verovatno ste nekog spotistu voleli više od drugih.

“Kao golmanu za mene je neprevaziđen Peter Šmajhel. Koliko god da ima dobrih golmana do danas mi je broj jedan Šmajhel. Od klubova navijam za Zvezdu mada ne kao nekada. Realno, manje mi znači taj navijački deo”, podvlači virtuoz na bubnjevima.

“Igrali smo finale regionalne lige koja obuhvata tri države Njujork, Nju Džersi i Konektikat. Rivali su bili Portugalci, a igralo se na Džajants stadionu, ali ne kao predigra nekom važnom meču već posle Red Bul Njujorka. Kapacitet stadiona bio je oko 70.000 gledalaca, a nas je gledalo oko 2.000 ljudi što pomalo deluje sablasno. Ipak, za mene je to bio veliki broj kada je fudbal u pitanju, a svirao sam pred mnogo više posetilaca”.

Izgubili ste sa 1:0 i to nakon penala.

“Kao muzičar sam mnogo skromniji, ali kao golman ću biti neskroman. Da nije bilo mene izgubili bismo sa 5:0. Njihov golman je izvodio jedanaesterac, rekli su mi čekaj, nisam ni krenuo sa linije, a već sam primio gol. Nakon toga i ne pratim organizovane sportske događaje, ali bavim se svojim treninzima”, konstatovao je Marko Đorđević.

I opet veliku zahvalnost dugujemo Dulu Darijeviću i njegovom viteštvu. Nikako ne preskačemo značaj Aleksandra Sala Alempijevića.

Đurđe Mečanin, kablar.net