Moja Šumadija peva o sreći

Вече. Уздах. Шапат.  Зов. Смак. Смак је шумадијска (крагујевачко – чачанско – краљевачка) рок група која, објективно, никада није имала популарност Бијелог Дугмета, посебност Азре, промену Идола, дубину Екатарине Велике, искуство Индекса, сигурност Рибље Чорбе, сјај Тајма, авангардност Корни Групе, али истовремено и група без које би југословенска музичка сцена била поприлично сиромашна. То је група коју је основао чачански гитариста Радомир Михаиловић Точак са бубњаром Слободаном Стојановићем Кепом из Краљева и басистом Зораном Милановићем из Крагујевца, у Крагујевцу далеке, 1971. године. Једна верзија каже да је група Смак име добила по драмском колажу који се у време када је група настала изводио у Крагујевцу – Самостални Музички Ансамбл Крагујевац, али веровали или не, то ипак није истинита прича.

Смак је репутацију дуговао пре свега Точковој гитарској виртуозности, али и вокалним (импресивним) могућностима Бориса Аранђеловића (1948-2015.), што је у комбинацији са хард роком на константној блуз основи заиста дало феноменалне резултате.       

“Само Чачани могу да напуне Арену.“

                              БораЂорђевић

Све је почело у Кључкој улици у Чачку, 13. јуна 1950. године када је рођен Радомир Михаиловић Точак. Његова породица је пореклом из Херцеговине. Отац Ристо (рођ. 1897.) је пре рата у Бечу учио коларски занат. Године 1914. препливао је Дунав на месту где се данас налази хотел Југославија и дошао у Србију. Прешао је Албанију током рата и са солунског фронта вратио се и настанио у Чачку. Имао је своју коларску радњу и бавио се музиком. Водио је рачуна о изградњи музичког укуса у породици. Био је “власник“ радија у кући и деци је дозвољавао да слушају само квалитетне ствари, а када би наишла песма која му се не свиди, искључио би радио. Дакле, ето доказа да су родитељи ти који усмеравају децу ка правом путу.

“Мој отац је био аматерски певач, а по професији је био колар, правио је точкове за фијакере и кола. Цео Чачак га је звао Точкоња, то му је био надимак. Имао је нас једанаесторо деце. Њега су звали Точкоња, а нас његову децу Точкићи или Точкови. Имао је на руци тетовиран точак и то је тетоважа коју сам и ја ставио касније на руку“.

Радомир Михаиловић Точак

Његов отац Ристо је имао 53 године када је добио Радомира, а његов деда 57 када је добио његовог оца Риста, дакле биле су заступљене велике генерацијске разлике у породици. У својој осмој години после једног излета и пешачења у ципелама знатно већег броја од потребног добио је тзв.  пешачку болест (нека врста упале прстију и костију) и наредних неколико година био је закован за кревет (а чак две године је лежао у болници у Београду) и тако временом знајући да од школовања нема ништа са обзиром да касни за вршњацима већ годинама, отац му је рекао: “Гитару на раме и у свет!“. И био је у праву.

Тако је мали Радомир почео да свира гитару. Први његов професор је био Драгољуб Јараковић (1925-1974.)  којег је Чачак знао као Јарака, који је компоновао чувену композицију – “Улазак у харем“. Радомиров идол је био Џими Хендрикс (Jimi Hendrix, 1942-1970.) за кога сматра да је био најбољи гитариста света икада. Такође, он сматра да Џимијева смрт није била баш онаква како је интепретирана. Како је био млад, врло успешан, пола црнац, пола Индијанац, а у ствари Американац, чистим Американцима је то засметало и ликвидирали су га. То је Точкова верзија смрти Џимија Хендрикса. Као и случају смрти Џима Морисона, Џенис Џоплин, Курта Кобејна и Ејми Вајнхаус, 27. година је означила крај.

“Рок је модерна опера или модерни циркус. Начин мишљења.

Рок музику гради риф, а риф је једна краћа тонска фигура која се свира по горњим жицама и која предсатвља лик рок музике. Јасно је, људи знају шта је риф… Сетисфекшн…

Кит Ричардс је рекао да сви бендови узимају Е, А, и D за хармонску подлогу,

као што је и он урадио за ту песму, али нико није свирао риф као што је он урадио…

Ако нема риф, онда је то поп, а не рок…“

Једно време је био члан чачанске групе Дечаци са Мораве. Рокенрол је почео да свира управо када су га Ненад Жаргић Нехиа (рођ. 1952.) и Владан Јовановић Чарли (1952-2011., Ф. Г.) позвали у свој бенд 1967. године. Био је ту и Бора Ђорђевић (рођ. 1952.). Током  1970. године свирао је по клубовима у Белгији. Крајем 1971. године се вратио у Чачак, где је свирао по парковима. После тога следи ера Смака, једног од најутицајнијих бендова на овим просторима чије ће препознатљиве рифове управо Точак створити.

Током 2002. године повукао се из јавног живота сматрајући да је наша музика пала на дно. Али он се није одрекао гитаре и музике. Оно што мало ко зна јесте да он прави акустичне гитаре. Остаће запамћен по свом посебном стилу и гитарском умећу, по својој енергији, рифовима, текстовима и скромношћу. На тај начин је и покорио свет. Дадо Топић  каже:

“Точак је магија и ноћна мора гитариста,

скидали су Хендрикса и Клептона, али њега нико није успео да скине“.

Чувене песме “Биска…“ посветио  свом познанику Драгану Албићу из Чачка који га је како легенда каже, упознао са Кепом, касније и са Зораном Милановићем. Како Зоран каже:

“Када смо се упознали све је било нормално, док Точак није узео гитару у руке“.

Псује, говори, плаче кроз гитару. Он је наше национално благо. Он је заштитни знак нашег града.

У Београду је водио сопствену школу гитаре. Компоновао је музику за филм и позориште. Сматра да једина “ствар“ која не може да се подели јесте природа тј. оно што нас је створило.

Његове ћерке се баве музиком, Софија свира гитару, а Марија и Ана свирају клавир.

У овом животу, уживо сам га слушао и гледао тог чувеног 29. 12. 2012. године у београдској КОМБАНК Арени. И као један обичан смртник могу констатовати да је заиста довољно једном у животу чути уживо “El dumo“, песму уз коју си проходао, проговорио, пропевао и стасао у човека (близу тридесете).

“Обично се каже да је музика ствар укуса,

а ја кажем да у музици не постоји ствар укуса, него ствар нивоа.“

                                                                          Радомир Михаиловић Точак

Аутор: Филип Гвозденовић

_____________________________________________________________