Priča 2018: A napolju…

Пише: Филип Гвозденовић
———————————————-

Гледајући са стране и судећи по квантитету, могло би се рећи да више нисмо ни налик оном граду у којем је шездесетих година претходног века, на обалама Мораве уз “Хермелине“, “Дечаке са Мораве“, “Чачанске племиће“ и “Беле вишње“ рокенрол бележио своје почетке, налик оном граду из којег су пониклиРадомир Михаиловић – Точак (рођ. 1950. у Чачку) и Бора Ђорђевић (рођ. 1952. у Чачку)… Ипак, по ономе што нам је пружено претходног викенда, може се констатовати да је Чачак град у којем рокенрол успева да на неки начин опстане у овом суровом времену, копрцајући се и борећи против свега нездравог што озбиљно узима маха и прети нашој култури.

Минулог викенда, завршен је још један фестивал “ПРиЧА“, овог пута, иако је фактички још увек у фази настајања, што се тиче организације изузетно озбиљан и што је још битније, поприлично потенцијалног програма. Ове године, наша деца су могла можда по први пут да гледају и слушају четири чувена југословенска бенда – “Кербер“, “Партибрејкерсе“, “Рибљу Чорбу“ и “Бајагу и инструкторе“, старије генерације кроз призму носталгије да се подсете неког бољег и безбрижнијег времена, а истински поштоваоци рокенрола да још једном осете струју која пролази од главе, преко оплодних станица па све до пета – и у круг.

Иако су снажан пљусак и арлауџа у суботу увече изнад стадиона “ФК Ремонт“ парали звуке “Ратних игара“ и “Хипнотисане гомиле“, те омели публику да потпуно ужива у свиркама Кербера, Партибрејкерса и локалних бендова, а неког лаика охрабрили да ликује, недеља се испоставила као добар дан за поправни испит. Време је послужило, расположење је било доста боље, организација на нивоу и спектакл је могао да почне.

Први наступ имала је чачанско-београдска рок група “Рибља чорба“, која битише на југословенској сцени већ, ево за неколико десетина дана биће – пуних четрдесет година. Концерт је почео песмом “Јужна Африка ’85. (Ја ћу да певам)“ која датира са албума “Осми нервни слом (ПГП РТБ, 1986.)“, а њу су пратиле “Јаратујем сам“ са плоче “Бувља пијаца (ПГП РТБ, 1982.)“ и “Радићу шта год хоћу“ (“Минут са њом“ – City Records, 2009.). Након поздрава групе, низале су се као перле“Напољу“ (“Прича о љубави обично угњави“ – ПГП РТБ 1988.), “Једино моје“ (“Збогом, Србијо“ – W.I.F., 1993.), “Последња песма о теби“ (“Овде“ – Hi-Fi centar, 2003.), “Волим, волим, волим жене“ (“Мртва природа“ – ПГП РТБ, 1981.), “Рокенрол за кућни савет“ (“Кост у грлу“, ПГП РТБ, 1979.), “Два динара друже“ (“Покварена машта и прљаве страсти“ –  ПГП РТБ, 1981.), не толико учестале песме као што су “Ветар дува, дува, дува“ (“Мртва природа“ – ПГП РТБ, 1981.) и“Немој да идеш мојом улицом“ (“Осми нервни слом“ – ПГП РТБ, 1986.), тек понеки Борин скеч (типа: “Костарико прва си признала Косово, па ти је Коларов мамицу опсов’о“) на дуговну страну конта фудбалске репрезентације Костарике коју смо победили истог дана у нашој првој утакмици на Светском првенству у Русији, па и нове песме које најављују јубиларни, двадесети студијски албум групе. Неизоставне су биле и ванвременске “Амстердам“ (“Осми нервни слом“ – ПГП РТБ, 1986.) и “Где си у овом глупом хотелу“ (“Коза Ностра“ – ПГП РТБ, 1990.), а уз њих и “Авиону сомићу ти кирла“ (“Прича о љубави обично угњави“ – ПГП РТБ 1988.), “Остаћу слободан“ (“Покварена машта и прљаве страсти“ –  ПГП РТБ, 1981.), “Када падне ноћ“ (“Ујед за душу“ – ПГП РТБ, 1987.), чувени препев песме “When I Was Young“ групе  The Аnimals, а у Бориној верзији “Кад сам био млад“ (“Лабудова песма“ – Samy, 1992.) и “Остани ђубре до краја“ (“Кост у грлу“, ПГП РТБ, 1979.). Концерт је приведен крају уз хор чачансе Гимназије, под палицом проф. Мирјане Јаневске, који је са бендом отпевао песму “Погледај дом свој, анђеле“ (“Истина“ – ПГП РТБ, 1985.). Већ годинама “Лутка са насловне стране“ (“Лутка са насловне стране“/“Он и његов BMW“ – ПГП РТБ, 1978.) остаје за крај, бенд је не свира, а публика сама хорски изводи песму као оду захвалности Бори Ђорђевићу који је ту песму написао много пре него што ће бенд и настати. Ипак, концерт је завршен песмом “Добро јутро“ (‘‘Бувља пијаца“ – ПГП РТБ, 1982.) која је послужила као замена за бис.

Годинама, па да кажем и деценијама је Момчило Бајагић Бајага (рођ. 1960. у Бјеловару – само пуком игром случаја) са својом екипом заобилазио Чачак, вероватно ненамерно. Напокон, тог за нас јако битног 17. јуна 2018. године, имали смо привилегију да слушамо бенд у народу познат као “Бајага и инструктори“, а који таба стазу југословенског рокенрола још од 1984. године. Концерт је почео стиховима песме “Са друге стране јастука“ са истоименог албума из 1985. године који је бенд издао за ПГП РТБ, а њу су пратиле “Ред и мир“ (“Јахачи магле“ – ПГП РТБ, 1986.), те “Године пролазе“ (“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.), “Добро јутро“ (“Четири годишња доба“ – Дискотон, 1991.), “Ако треба  да је крај“ (“Даљина, дим и прашина“ – Long Play, 2012.) , “Добро јутро, џезери“ (“Са друге стране јастука“ – ПГП РТБ, 1985.) , као и “У сали лом“ и “Било би лако“ са новог албума “У сали лом“ (ПГП РТС, 2018.), “Плави сафир“ (“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.), “Лепа Јања, рибарева кћи“ (“Змај од ноћаја“ – Сокој, 2001.), “Живот је некад сив, некад жут“ (“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.),, “Верујем, не верујем“(“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.), те Бајагина песма коју је снимила Рибља Чорба док је он још увек био члан тог бенда – “Кад ходаш“, затим “Моји другови“(“Ни на небу ни на земљи“ – ПГП РТС, 1994.), “Весела песма“ (“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.), “Ти се љубиш на тако добар начин“ (“Са друге стране јастука“ – ПГП РТБ, 1985.), “Тишина“ (“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.), “Од кад тебе волим“ (“Продавница тајни“ – ПГП РТБ, 1988.) и др. За разбијање монотоније на бини као и обично постарао се главни шоумен у бенду – Живорад Жика Миленковић (рођ. 1958. у Београду).

На крају, остају и два разочарања. Посећеност је била изузетно мала без обзира на добру организацију и сјајан програм који нам је овај фестивал понудио, а то је углавном последица првог разочарања тј. чињенице да је просечан Чачанин Цеца, а не Бајага. Једном приликом, Точак је рекао:

“Музика није ствар укуса, већ ствар нивоа.“

Све у свему, било је добро, довољно добро да се противуречи свакоме ко каже да је Чачак мртав град и да нема културних дешавања. Има, и те како! Уз борбу. Деси се. Овога пута дан за даном. Само је потребно покренути се и изаћи напоље. А тамо ништа више осим топле летње кише… И мало рокенрола.

______________________________________________________________________