Privremeni rad jednog Čačanina

Srećan sam što sam živeo u neko bolje vreme, kada su se ljudi družili i bili iskreniji.“ Ovim rečima počinje da otvara svoje izdanje „Beogradskih priča“ Bora Đorđević, legenda domaće rok scene.

– Kada sam došao u ovaj grad iz Čačka, trebala mi je puna godina da mu se prilagodim, a i njemu da se prilagodi na mene u sebi – kaže Đorđević.

– U to doba sve je bilo iskrenije i poštenije. Ljudi su se bavili muzikom zato što je vole, a ne zbog toga što su iz nje tražili nekakvu tezgu ili zaradu. U školu smo išli da nešto naučimo, a ne da osmislimo profesiju u kojoj ćemo se obogatiti.

Dolazak u Beograd Bora Čorba pamti veoma slikovito, kao promenu sredine i patrijarhalni način života koji je živeo u Čačku.

Školske muke

– Došao sam iz grada koji je dao mnogo značajnih ljudi, poput Radomira Mihajlovića Točka, Zorana Brankovića, Zorana Radosavljevića, a Čačanska gimnazija je u to vreme bila veoma ozbiljna. Direktora koji je nosio nadimak Vapa pamtim i danas, jer je bio izuzetno strog, ali i pravičan. Nosio je makaze kako bi mogao odmah da ošiša nas koji smo nosili dugu kosu, a ako je neko uhvaćen da puši bio je u zaista gadnoj nevolji. Izbacili su me iz gimnazije, jer sam bio odličan đak ali veoma nestašan. Tada dolazim u prestonicu, u Petu beogradsku gimnaziju.

I ova škola bila je veoma ozbiljna i oštra i Bora se seća kako je u prvo vreme, od 13 predmeta imao 11 petica, sve dok se nije pročulo kako su ga Čačani izbacili iz njihove škole. Od tada, kaže, nije „prebacio“ više od trojke.

– Ipak je to bilo drugačije vreme, ja sam tek stigao iz zatvorene, patrijarhalne sredine, i prvo što me je zaprepastilo je to što devojčice i dečaci krišom zajedno puše u toaletu, to u Čačku ne bi bilo moguće.

Tada je počeo da svira sa prijateljem Žikom Bujuklićem, koji je danas ugledan profesor Pravnog fakulteta, a u to doba je muzicirao na violini.

– Stanovao sam u jednom od solitera u Ulici 27. marta, gde su uglavnom bila vojna lica. Sećam se da su se „takmičila“ po broju samoubistava. Nekako se namestilo da su samoubice toliko „koristile“ naša dva solitera, da je postalo uobičajeno pitanje: „Je li, sine, jel’ ti to pala baba sa terase, ili je samo ćebe?“

Zatim dolazi doba rokenrola, muzike i nezaboravnih beogradskih mesta. Bora kaže kako se još kao srednjoškolac pitao kuda idu „svi ti ljudi posle časova“? U Čačku je druženje bilo celodnevno. Pa ipak…

– Tašmajdan mi je bio veoma dragocen, a „Cepelin“ je bio klub koji i danas pamtim. Moj drug Saša Lombauer je radio u garderobi i švercovao me je unutra. „Šansa“ je bila definitivno nezaboravno mesto kao i „Konzerva“ koja je srušena. Tamo je legendarni Dušan Prelević Prele sedeo i mnogo sam ga voleo. Prvog dana pijančenja bio je sjajan, ali je do trećeg morala da izbije tuča. Tada se proslavila kafana „Kod Toze Grka“, ispod Tašmajdana. To je bilo drugo vreme, puno pozitivne energije. Kafanu smo tako prozvali jer su neki grčki kamioni prolazili tuda kada švercuju robu. Bio je tu pijačni bircuz, ali su se ukrštali ljudi sa televizije, umetnici, i zato je tu osnovan POP – Partija običnih pijanaca.

Srk i čepić

ŠALE koje su nastajale sa Partijom običnih pijanaca ostale su legendarne do danas. Znak partije bio je „srk i čepić“, a akcije aktivista ostale su nezaboravne. Bora se seća kako su zbog prohibicije u Švedskoj organizovali „uništavanje švedskog stola“ u hotelu „Interkontinental“, a turnire u šahu koje je organizovao POP pamte i po tome što su „Cigane – muzikante morali da skidaju sa stola da ne ruše figure“.

– To je bila partija sa 2.000 članova, imala je neverovatan potencijal, a imali smo „krtice“ u svim drugim političkim strankama – dodaje Đorđević. – Pošto smo zaista hteli da se aktiviramo u političkom životu odbili su nas, jer su rekli kako smo neozbiljni. Čak smo promenili ime u „Partija iskrenih i časnih koristika alkohola“, ali nije pomoglo. Mi smo, u stvari, bili obični ljudi koji su lavirali između ozbiljnih i neozbiljnih. Ovde danas niko ne misli o običnom čoveku, a mi smo bili duhovita savest domaćih političkih partija.

Ipak, naš sagovornik pamti to vreme kao doba kada je i šala mogla da promeni štošta, a novca je ipak bilo više nego danas, pa ni kafana nije bila nezamisliv trošak.

– Beograd je imao drugačiju dušu, „Šumatovac“ je bio centar sveta, Dom omladine kultno mesto i sve se tu događalo. Prvo sam imao grupu „Zajedno“, a potom je rođen „Suncokret“. Imali smo izuzetne članove: Bilju Krstić, Snežanu Jandrlić, Goricu Popović, Nenada Božića i Batu Sekulića. U to doba jedina muzička i pevačka konkurencija bila je grupa „S vremena na vreme“, a istini za volju, bolje su svirali. Bitno je da znate kako smo se tada svi družili, dolazila je Jadranka Stojaković, Miladin Šobić, grupa „Dag“… svi smo bili složni. Skupljali bismo se i svirali na Trgu republike dok nas policija ne otera.

Naš sagovornik veoma poštuje i rodni grad i ovaj u kojem je danas.

– Beograd je za mene i dalje centar sveta. Ja sam Čačanin na privremenom radu ovde, ali silno volim ovaj grad.

PODRŠKA

– Imao sam veliku sreću da mi je blizak rođak Peca Popović, legendarni rok kritičar – kaže Bora Čorba. – Od njega smo imali veliku podršku, ali sam isto siguran da je ne bismo imali da nismo vredeli. I danas mi je veoma bitno njegovo mišljenje.

„Čorba“ se nedavno vratila sa gostovanja u Australiji, i Bora insistira na tome da rade sa istim entuzijazmom kao i na početku.

– U Melburnu su karte za naše koncerte dostizale na crnom tržištu cenu od 200 dolara, a nedavno u Londonu 80 funti. Komentar posle koncerta u Australiji bio je da je svirala najbolja grupa sa vanengleskog govornog područja.

DULE KNjIŽEVNIK

SAMO jedna među bezbroj šala kojih se Đorđević seća „sa beogradskog asfalta“ bila je priča o Duletu Dediću Književniku. Naime, on je dobio nadimak po tome što je prodavao knjige.

– Napisao sam mu knjigu i organizovali smo da se odštampa, u nekom simboličnom tiražu. Dabome, uradili smo mu i katastrofalnu biografiju, punu zezanja, tako da je i Momo Kapor rekao da smo ludi. Tako je naš drugar Dule postao – Književnik. I, dabome, nije se ljutio, već je sve shvatio kao dobar vic.

KEC NA PISMENOM

MUČIO je Bora i profesore, a pamti damu koja mu je predavala srpski. Zvala se Olivera Stejić, a zadala je pismeni rad upravo u vreme američkog predsednika Ričarda Niksona.

– Tema je bila „U današnjem svetu nema dileme – ili miroljubiva koegzistencija ili kataklizma“. Sećam se da sam nacrtao pečurku atomske bombe i još nekoliko pikantnih detalja, tako da sam „iz mesta“ dobio keca i poziv ocu da dođe u školu.

On mi je rekao da se uozbiljim, i ja sam se uozbiljio. Maturirao sam sa temom vezanom za Miloša Crnjanskog i briljirao.

Posle je studirao pravo, ali je prešao na Fakultet dramskih umetnosti.

LEGENDE, KUMSTVO…

GRUPU „Legende“ krstio je Bora Đorđević, a lider te grupe Zoran Dašić Daša sa puno poštovanja priča o tom kumstvu i prijateljstvu.

Bora se ogledao i u žanrovima van rokenrola, pa javnosti uglavnom nije poznato da je pisao tekstove i za gradsku muziku. Jedna od takvih pesama je „Stani malo kafanski sviraču“.

Novosti