REGGAE (Istorija reggae muzike)

Prečešljavajući literaturu, dodjem do ovog mi naslova za koji sam u godini izdavanja nekim čudom propustio napisati prikaz, te se, ovim, koliko toliko pokušavam izvaditi, mada, za dobro štivo nikada nije kasno predstaviti ga pa evo predivne storije o rege muzici i njenim glavnim protagonistima.

Nesporno je da je Jamajka kao postojbina rege rocka,  iznedrila brojne predstavnike tog i vinula ih u orbitu svetske muzičke scene. U ovom, ‘Istorija rege muzike’ naslovu, Jovanović je krenuo, logično sasvim, od Kolumbovog otkrića te, dakle tačno od 03.05.1494. i španskom genocidu, istrebljenju domorodačkog naroda, pomanjkanju potom radne snage pa tako, nakon preuzimanja vlasti na ostrvu od sedamnaestog veka Englezi uvoze radnu snagu – robove iz Afrike.

I začudo, GB zavojevači od tog 17. veka nisu dozvoljavali ‘uvoznoj radnoj snazi’ učenje ‘zavojevačkog’ tog, jezika, tako da su se uvezeni radnici, piše autor ovde, dovijali na dostupne im načine u skidanju engleskog, čitali su tako sa usana, prisluškivali itd, a kao rezultat imamo njihovu jezičku varijantu ili oblik tog maternjeg, a što se dogodilo i u kulturi, prevashodno  muzici ali i veri koja je praktično spoj afričkog, evropskog i ponajviše ostrvskog nasledja.

Ako bismo krenuli od korena rege muzike tu imamo podeljena mišljenja, ali  je najprihvatljivije ono da se nakon svih tih silnih naseljavanja ostrva (Indijci, Kinezi, Afrikanci i Evropljani) morao  iskristalizovati jedinstven muzički izraz, a taj je reggae rock. Zašto kažem rege rok a ne samo rege i nije (po meni naravno) ne znam kakva nepoznanica jer upliv svih tih muzičkih stremljenja i ideja je u konačnom skoru morao rezultirati jednim takvim.

Na sve te uticaje pridodate i nezaobilaznu finesu američkog rokenrola te se tako  rodio rege rok. Autor je, po svemu pomno istražio oblast vezanu za muzičku kutluru ovog, jamajčanskog naroda, njegova kompetentnost se ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje, pa tako, piše da su u startnim tim sastavima (19. vek) po zastupljenosti instrumenata javljaju dve gitare, bendžo, frula, violina, bubanj ali i obavezne zvečke, da bi već sredinom dvadesetog (iz razloga migracija) na ostrvo stigao ritam i bluz, te se fuzijom sa calypsom i lokalnim, nedefinisanim tada saundom rodio SKA.

Naslov je inače prožet detaljima koje nećemo naći u dosadašnjoj literaturi  vezanoj za rege, te kako autoru tako i Rock Expressu odajem priznanje za plasiranje ovog, stvarno impresivnog i pre svega zbilja poučnog štiva.  U drugom poglavlju Jovanović nas upoznaje sa SKA saundom, koji se, prevashodno slušao po predgradjima Kingston prestonice koja je iznedrila najznačajnija, svetski priznata imena ovog pravca i regea kasnije poput Boba Marlija, Džimija Klifa, Pitera Toša, Tutsa Hiberta, Vejlers grupe itd. Stoji ovde da se sticanjem nezavisnosti 1962. godine Jamajka našla u onoj’ poziciji svenarodnog veselja (nakon 250 godina ropstva) te da se sasvim spontano radja izvorna muzička forma nazvana SKA Music i to zahvaljujući Bajronu Liju i nj. grupi uz naravno definiciju  Rocksteady pravca (The Melodians, The Ethiopians ….) takodje nastalog na ostrvu a predhodio je regeu.

Bitno ono je svakako da iz već pomenutog Rocksteady pravca konačno imamo reggae, doduše sporijeg u ritmu ali uz naglašenu bas gitaru te podignut značaj tekstova, koji su govorili o stanju u društvu ponajviše, u čemu su prednjačile grupe The Pioneers te Maytalls da bi svet bio pokoren tek LP albumom ‘Catch A Fire’ grupe Bob Marley & The Wailers 1973. godine. Piše autor potom i o RASTAFARIJANIZMU, religiji potlačenih a što nailazi na opštu prihvaćenost, rezultira posetom etiopskog cara Haila Selasija ostrvu 1966. Ono što, manje – više svi znaju su detalji vezani za cara etiopskog (pravo ime njegovo je Ras Tafari) je to da je krunisan 1930. kao poslednji car u toj te po njemu i Rasta pokret ugnjetenih, uz ubedjenost lokalnog stanovništva kako su belci izvrnuli značaj i sadržaj iz Bibliije, prilagodili taj sebi i svojim potrebama, te da bi u toj  stvarno trebalo stajati da je rajski vrt i zbilja u Etiopiji a narod u toj je u stvari potomstvo izgubljenog plemena Izraela, da je car Haile Selasije potomak Davidov, pa sad…….

Pojašnjava Jovanović i pojam dredovi na glavi Raste, za koje kaže da su simbol njihovih korena te povezanost sa zemljom i precima. Dolazimo potom  do poglavlja vezanog za Boba Marlija uz biografske generalije mu, te zaključak da se zapravo radi o najistaknutijem predstavniku ovog pravca u svetu, tu su  karijerni odlomci, druženje sa Džimijem Klifom, Piterom Tošom ….

Da bi iz tog izašao sa dva sinmljena single (Judge Not/Do You Still Love Me’ te drugim onim ‘ One Cup of Coffee/Do You Snow Boy) iz 1962. Startne nazive svoje grupe The Teenegers i Wailing Rudeboys smenjuju Wailing Wailers da bi pod tiim snimili  I’m Stil Waiting pa onda Simmer Down, Let Him Go, Jerk In Time itd a procenjuje se da je približan broj snimljenih singl ploča Marlijevih do 1966. godine oko šezdeset, da bi 1973. u Londonu snimio ‘Catch A Fire’ LP album za kuću Island Records, ploču sa kojom je doslovno zapalio svet. Usledio je novi potom ‘’ Burnin’ ‘’   na kom se našla ona, svima nam poznata ‘I Shot The Sheriff’. Noviji deo karijere njegove je sasvim pristojno pokriven literaturom te bi razglabanje na tu otišlo predaleko možda i u onom prežvakavanja pravcu, te bih uz napomenu da je umro 1981. i okončao storiju o NO 1 rege velikanu.

Dejan Rasta Jovanović piše i o ostalim značajnim imenima sa svetske rege scene, pa tako, nastavlja sa Banijem Vejlerom, Piterom Tošom, Li Perijem, The Abyssinians a na listi je i Edy (Eddie) Grant kog se mi stariji sećamo kao člana grupe Equals, koja nas je pokorila sa Baby Come Back 1968. godine (Eddie, Lincoln, Pat, Derv i John stoji na omotu ploče) kod nas izdanje Diskografske kuće PGP RTB. Važno je istaći da autor donosi bezmalo iscrpne biografije najznačajnijih rege svetskih predvodnika, kako onih iz Jamajka postojbine tako i širom sveta a što ga svrstava u najreprezentativnije poznavaoce ovog muzičkog pravca.

Tekstovi  svih izvodjača su uglavnom politički (da tako kažem) obojeni,  bazirani su na protestnoj onoj, noti, protivu ugnjetavača naroda, aparthejda i generalno konstantno lošim stanjem u društvu, posebno u svojoj domovini. Ima reči i o grupi Inner Circle koja je 2018. nastupila na našem (uz Zaječarsku gitarijadu naravno) najznačajnijem urbanom muzičkom festivalu NIŠVILLU. Od 108. stranice imamo prevedene najbolje rege songove, mada, ne stoji da li se radi o autorovom izboru ili ..….. u svakom slučaju tu su stihovi Boba Marlija, Džimija Klifa i grupe UB 40, te tako imamo zaključno poglavlje vezano za roots reggae te prelazak  na domaću scenu u kojoj su storije o najistaknutijim predstavicima tog, a prva se odnosi na grupu Naya iz 1982. godine za koju autor piše kako se radi o prvoj takvoj u Yu te Del Arno Bandu za koji se pouzdano zna da je prvi autorski na našim prostorima te otuda valjda storija na čak trinaest stranica u ovom, uz čak sedam songova.

U tom je jedan stari intervju sa Jocom  Matićem vokalnim solistom DABa, koji iznosi svoja zaapažanja  vezana za ovaj muzički pravac i pionirsku ulogu nj. grupe za start regea u nas. Kao i  uvek, možemo se složiti sa njegovim ovde ali i ne moramo, mada sam, lično, na Jocinoj strani jer, izrečenim pogadja u centar. Imamo potom i više negoli pristojnu karijeru grupe Eyesburn, te preporuku autorovu za deset top rege songs koje bi morali neizostavno preslušati.

U delu recenzije vezane za Marlijev kompilacioni album ‘Legend’ iz 1984. autor piše da se tu radi o najpopularnijem i najprodavanijem rege izdanju, a potom u storiji o sastavu The Abyssinians pojašnjava Rastafarijanizam kao verskorevolucionarni pokret, a za procvat tog imamo zahvaliti caru Hailu Selasiju koji je 1966. posetio Jamajku. Imamo i predivnu Carltona Manninga iz The Abyssinians, naslovljenu sa Happy Land (Postoji zemlja, negde daleko, u kojoj nema mraka, gde večni je dan ….), a predstavljena su i ostvarenja ‘Vreme vode’ (DAB) te ‘How Much For Freedom’ (Eyesburn).  Zaključno poglavlje ovog, iznad svega edukativonog štiva, donosi podatak na koji  zbilja možemo biti ponosni, sa pravom, rekao bih, a radi se o spomeniku Bobu Marliju, otkrivenom 23.08.2008. godine u mestu Banatski Sokolac (Opština Plandište), rad vajara Davora Dukića, a činu tom su prisustvovali Dado Topić, Neša Galija i Joca DAB Matić. I to je onaj pravi simbol medjuljudske tolerancije, slobodarske tradicije i jednakosti koji je sažet u rege songovima.

U okviru Rock Village Festa, održanog tada, kao stejdž aktere smo imali Del Arno Band, naravno, ali i gostujući Ras Abraham & The Irie Vibes sa Jamajke. Ovaj Jovanovićev naslov je svakako u kategoriji onih, prevashodno poučnih, time zanimljivih štiva o Rastafarijanizma korenima pa bezmalo sve do danas, zaokružen najznačajnijim predstavnicima regea, njihovim karijerama itd. Ministar kulture, omladine i sporta u ondašnjoj vladi  Jamajke, Olivijia Grandž je, zahvalivši organizatoru i inicijatorima za podizanje spomenika Bobu, zaključila pismo rečima:

ONE LOVE!

ONE HEART!

LET’S GET TOGETHER

AND FEEL ALRIGHT!

Živko Ivković

_________________________________________________________________