Svetska Bungurijada u Vujetincima

У Вујетинцима, у припреме за „Прву Светску Бунгуријаду, 10. септембра укључило се цело село. За пријатеље и госте са разних страна спрема се дочек за памћење: богат културно- уметнички програм и обилна српска трпеза, за све госте и намернике- бесплатно.

Дуго се шушкало и шапутало у потаји, а онда је вест пукла као гром из ведрог неба. Вујетинчани су  одлучили да из чамотиње изађу у свет и покажу да постоје и да, итекако, могу да буду добри домаћини. За почетак приче о „изласку у свет“, 10. септембра ове године Вујетинчани организују прву Бунгуријаду, манифестацију која би по њиховом плану прерасла у традиционално дружење и такмичарско надметање у спремању старовременских јела, међу које спада и бунгур. Ово здраво и укусно јело, сада готово потпуно заборављено, некада је било саставни део иначе богате српске трпезе. И одлучили и то, да као прави Срби, овом приликом све посетиоце, без обзира на њихов број, угосте о свом трошку. Гарантују да тог дана у Вујетинцима, невеликом селу под Острицом, нико неће остати гладан, а богами, ни жедан. Већ је договорено ко ће кувати бунгур, ко купус и пасуљ у земљаном лонцу, а ко приложити печено прасе или јагње. Колача и пита, кажу, биће у изобиљу. Задужења су већ подељена и озбиљне припреме за тај велики саборски дан су почеле.

Његово Величанство Бунгур

На идеју да и ми организујемо неку своју “јаду“, и о свом трошку, дошао самразмишљајући о томе како смо у старо доба на кућном прагу са радошћу дочекивали госте и немернике и како смо некад заиста јели добру и здраву храну, за разлику од ове данашње – пуне некаквих адитива, каже Радомир Стојић, до пре неку годину професор физике на Војној Академији, власник иначе добро одржаваног породичног имања у Вујетинцима.

– Села су нам одавно замрла, све је мање младих, па смо се сви невољно  ухватили у корак са временом. Сви негде журе, једе се у ходу и онако с ногу. И углавном, једе се индустријски произведена храна. Као да смо заборавили некадашњу српску трпезу. А добро се зна и памти да је породични ручак од памтивека у нас обиловао, уз непрскане плодове воћа и поврћа, и разним ђаконијама  и укусним јелима у које спада и Његово Величанство-бунгур. То је већ заборављено, “царско јело“, које се спрема од прекрупљене пшенице и са додатком оног – чега има у кући. Обично је то сир и кајмак, може и пилетина или неко друго месо. А свега тога одвајкада је било у српским кућама. И они сиромашнији који су надничилии оскудевали у одећи и обући, на храни нису штедели. Добар српски домаћин је знао да се тешки послови не могу радити без добре хране и солидарне помоћи комшија и рођака. А деца су одувек  једва чекала да комшије и пријатељи дођу на мобу. Било да је реч о копању, сечи дрва за огрев, брању летине. Тада се заиста добро јело. Биле су топраве гозбе, са обиљем пита и слатких ђаконија. За старије, било је ракије и вина, за млађе и која чашица сока од  дивље купине, шумских јагода, а праву посластицу представљала је и водњика – благо алкохолно пиће прављено од плодова дивље крушке.

– Као да смо заборавили ко смо и како смо живели и како изгледа право српско гостопримство – прича Хранислав Мијатовић, наставник историје у пензији, који се после службовања широм некадашње велике Југославије скрасио у родном селу – Нас неколико Вујетинчана у сарадњи са Архео- аматерима Србије који су са седиштем у Чачку, смо одлучили да организујемо Бунгуријаду и  овдашње људе мало тргнемо из учмалости и подсетимо на то како се гост и немерник  дочекивао у нашем крају. А наша села су изгледа сви заборавили. Политичари нас  се сете само уочи избора, а после – као да и не постојимо. Путеви су нам у стању распадања, струје има па нема, нема поште, нема никаквих културних догаћаја. А овај народ је поносан. Ћути и памти. Наши очеви и дедови су учествовали у многим ратовима. Ништа нас није заобишло. Још боле ране од окупатора који су палили нашу летину и куће, убијали нашу децу  и отимали тешко стечено. Нисмо боље дочекали и од ослободиоца и власти које су се мењале. Ваљало је стално скидати са леђа и одвојити од гладних уста и платити силне порезе и прирезе.

– Крпимо некако живот и покушавамо да се изборимо за нашу децу – прича Урош Момчиловић, земљорадник, председник Савета Месне заједнице Вујетнци – Наше село је типично планинско, са око 110 кућа. На ове задње изборе изашло је 358 гласача. Мало је Вујетинчана који одлазе на посао у граду. Имамо доста младих који су одлучили да остану на родитељским имањима. Претежно се баве сточарством и обрадом земље, постоје и већи нови воћњаци, засади малине и ароније али је све то -углавном за своје потребе.

Урош Момчиловић са поносом говори о свом селу. Одавно, каже, није чуо да је било комшијских свађа или размирица. Истиче да у овом суровом планинском амбијенту људи тешко живе, али се и солидарно боре са недаћама. Каже да су мештани са одушевљењем прихватили идеју да се организује Бунгуријада и да се у селу деси неки културни догађај. А онда наставља.

– Из недара Буковика од како се зна вади и обрађује камен. Наши мештани су познати каменоресци. Из својих мајдана ваде тврде камене плоче и тешу сокле за куће, каменом облажу фасаде, а у многим храмовима, као у Вујну и Студеници, представљају украс прилазних стаза и подова. Истина, буковички главни мајдан камена је одавно приватизован па је и посао са каменом смањен.

Данам је држава боље оганизована, било је и бољих решења за Буковик, вајка се Миро Дачић, један од  овдашњих мајстора за камен: Али, шта је, ту је. А радити са каменом, није лако. Срећом, има младих који хоће да узму у руке пијук, чекић и длето…

У организовању прве Бунгуријаде и уређењу села ових дана најактивнији су млади Вујетничани. У центру места испред школе која носи име Татомира Анћелића сјатили се кршни момци. Ту су Мирослав Стефановић, Иван Грујовић, Иван Радосављевић. Пршти љути вујетиначки камен од удараца пијука. Прави се и ограда око споменика , ускоро ће око њега бити постављена и ограда са поплетом од прућа. Журе, да заврше овде јер код куће има још послова које “задана“ треба обавити. А ваља и госте који ускоро стижу овде дочекати…

Кремен бака, још се сећа деде

Да нам није баке, 85-огодишње Вере Ђоковић, жене јаке као кремен камен,  увек расположене за разговор и дружење, било би нам монотоно, каже кроз смех један од младића који лопатом чисти и уређује простор испред испред Вујетиначког, некада Задружног Дома: Она је овде предводила и Секцију жена, организовала излете, дружења и игранке. За свакога има лепу реч и осмех. Да нам је Господ поживи… А бака Вера, девојачки Краљевић, прича…

– Још памтим мог деду Тадију Краљевића, тобџије из Првог рата. Ушао је у легенду захтевом којим је од краља, кад је примио одликовање и био понуђен да добије шта пожели, само тражио свој топ који је сачувао од непријатеље и изнео га са фронта, да после рата картечом гађа неке женине рођаке у Борчу са којима је био у завади – прича бака Вера – Звали су га Млађовац, по оцу Млађу, а  по повратку из рата, то се добро зна, постао је усамљеник и помало чудан. Знао је да данима лута по Буковику и Јешевцу, ноћивао је на Острици и под Соколицом. Причала ми је мајка да јој је поверио да је најдубље од свих улазио у пећину под Соколицом, да је тамо свашта видео, да је можда и силно благо пронашао, али да није за себе ништа није узео. Многе тајне је понео са собом у гроб.

Бака Вера нерадо говори о томе. Али о свему што се збивало у прошлости у овом крају има прегршт скаски и забележака.

Оближњи Борач, градић који је у средњем веку био центар многих политичких и културних збивања је само пар километара удаљен од Вујетинаца. Путеви са калдрмом су преко Вујетинаца ишли у више праваца, према Крагујевцу, Руднику, Враћевшници, Чачку. Приче о благу Деспота Ђурђа Бранковића који је похрањено „ту негде“, још круже у овом крају. Бака Вера зна још многе легенде и приче о закопаним ћуповима са златом који чекају чисто срце које ће их пронаћи. Памти и бележи још неке приче и судбине овдашњих породица. За већину зна и одакле су се доселили,  али  и зна да су се неки одселили, а да су и многа огњишта угашена. И није јој свеједно због тога.

– Волела бих да је деце више у селу – каже још држећа, како неко у шали рече  кремен бака, Вера Ђоковић –  Ето, школа сада има 11 ђака, две учитељице, а некада се село орило од граје деце.

У Вујетинцима теку последње припреме за дочек великог броја гостију и „Прву Светску Бунгуријаду“, 10. септембра. Центар села се увелико сређује, око споменика борцима из минулих ратова поставља се ограда. На њих ће, у знак сећања и поштовања, овом приликом венце положити пилоти из Лађеваца.  Да ће прва Бунгуријада од почетка бити заиста „светска“ за  почетак доказује учешће и Украјинке Људмиле Андрејевне, удате у овдашње Галовиће, и Егејца Владимира Мијовског, који сам за себе каже да није сигуран одакле је, јер потиче од мајке Македонке и од оца Грка, а са супругом Миленијом, родом из Вујетинаца, већ више од 30 година живи у Холандији. Ове године, истичу организатори, биће нетакмичарски скуп Бунгураша, а већ следећих година надметаће се са свима који се пријаве. Сада, Вујетинчани кувају бунгур на свој начин, припремају погаче, пите, печење, купус и пасуљ  и угостиће све добронамерне и жељне праве српске трпезе. Најављени су  гости из Кладова, Кучева, Београда, Косјерића и из других места. Дочекаће их, како то Србима и добрим домаћинима и доликује, за ову прилику су изабрани кмет Милан Милошевић и здравичар Дејан Милошевић, „КУД Абрашевић“ из Чачка, талентовани млади хармоникаш Дарко Стојић, фолклорна група деце из Мрчајеваца и Етно група„Српски Јелек“ са Младеном Гојковић, побринуће се за културно забавни део програмаа „Архео-аматери Србије“, на челу са својим председником Александром Вукадиновићем осмислили  су  изложбу старих предмета сакупљених у овом крају. Планира се и отварање Завичајног музеја. На заравни испред школе биће организован стари српски вишебој. Момци ће се надметати у бацању камена с рамена, у рвању и другим народним вештинама. Своје учешће на Првој Бунгуријади потврдио је и Милун Тошић, надалеко чувени Мрчајевчанин, мајстор за спремање купуса као и Трепчанац Милинко Гојковић, са песмом посвећеном бунгуру.

© Д.М.ТОДОРОВИЋ

____________________________________________________________________