Truba mi je u genima, radujem se Guči

Truba mi je u genima i radujem se što ću i ove godine nastupiti na dračavskom Saboru trubača koji je zakoračio u sedmu deceniju postojanja, kaže za naš list majstor trube Dejan Jevđić iz požeškog sela Rasna.

O njegovom umeću je bespredmetno pričati, jer on, zahvaljujući ovom duvačkom instrumentu, zajedno sa istoimenim orkestrom stvara magiju. Prema Jevđićevim rečima, najvažnije mu je, da prilikom svakog nastupa dotakne dušu publici i nije mu važno da li svira na festivalu, svadbi ili za svoje prijatelje.

Zvuci trube u  kući Jevđića  odjekuju više od jednog veka, a on se još kao dete zaljubio u ovaj limeni duvački instrument.

„Kada sam bio mal truba je stajala na ormaru u sobi, a  sa svojom braćom i drugarima sam se često igrao u dvorištu. Deda Ljubomir je imao običaj da je uzme i zasvira za svoju dušu“, objašnjava za Novu jedan od najboljih kapelnika u Srbiji i svetu.

Dejan naglašava da je ta muzika u njemu izazivala neopisive i nestvarno čudne lepe osećaje. Ulazio je u sobu, uzimao trubu, gledao je, okretao, obrtao i, kao i svaki dečačić se pitao, šta li je u njoj i kako proizvodi tako mile i ugodne zvuke.

„Moram priznati da sam bio uporan. Deda nije ni sanjao da ću nastaviti njegovim stopama. Međutim, kada je video koliko sam uporan počeo je da me uči prvo najosnovnijim stvarima. Zahvaljujući njemu sam savladao prve tonove i melodije, a kasnije sam shvatio da je to talenat bogom dan i danas smo tu gde jesmo“, istakao je sagovornik lista Nova.

Na Saboru trubača u Guči prvi put je osvojio „Zlatnu trubu“ 2011. godine, što se ponovilo i naredne dve, da bi 2014. „Orkestar Dejana Jevđića“ bio proglašen najboljim na ovoj najvećoj trubačkoj fešti na Balkanu. Dejan podseća da se uz trubu i slavilo, i tugovalo, te da je ona prisutna i prilikom rađanja i umiranja.

Njegovo ime je, u toj varošici poznatoj po Saboru u celom svetu, ispisano zlatnim slovima.

Sa njim u orkestru sviraju i njegova rođena braća, Slobodan trubu, a Branko bubnjeve.
Dejan napominje da u orkestru sviraju i njegova braća, Branko bubnjeve, a Slobodan trubu, a prošle godine su proslavili dvadeset godina postojanja.

Pitali smo Jevđića kakav je osećaj kada izađe pred publiku, recimo prepun stadion, a on kaže:

„Razmena enrgije sa publikom daje smisao nastupima. Dovoljno je videti osmehe na njihovim licima, ili neku suzu, ako je tužna melodija. Moram napomenuti da smo mi ekipa. I momci iz orkestra daju veliki doprinos tom čarobnom zvuku koji izaziva buru emocija kod naših slušalaca, odnosno publike koja prisustvuje na našim nastupima“, objašnjava Jevđić.

Zagovornik je srpske izvorne muzike, čuvar tradicije i kulture, ali naglašava da bi se stiglo do željenih rezultata nikada se ne sme zaboraviti odakle svako od njegovih kolega iz orkestra, kao i on potiču.

Prema Jevđićevim rečima, u protekle, više od dve decenije svirke na njegvom omiljenom limenom duvačkom instrumentu, bilo je i lepih i ružnih trenutaka, ali je on sa svojim orkestrom sve to prevazišao. Pamtio je one lepe, a neki ružni su mu bili velika škola za dalje. Zahvaljujući trubi prošao je celu zemlju, Evropu…

„Proputovao sam ceo svet, bio sam na raznim mestima, upoznao puno ljudi i smatram da je to veće bogatstvo od onoga što smo zaradili. Nikada ih nisam delio na bogate i siromašne i uvek sam izlazio u susret onima koji nemaju. To ću raditi dok se budem bavio trubaštvom, jer je najvažnije biti čovek u pravom smislu te reči, imati karakter, empatiju prema ljudima“,  skromno navodi velemajstor trube.

Na naše pitanje ko je i kakav je Dejan privatno on kao iz topa odgovara – sasvim običan čovek. Neki su ga zamišljali kao nadmenog, nedodirljivog i uobraženog dok ga ne upoznaju. Kaže da je deo svog naroda koga voli, a ne smatra se ni preterano popularnim, ni bitnim.

Slobodnog vremena gotovo da nema, jer je i zaposlen, a donedavno se bavio i malinarstvom, ali se zasad, nažalost, osušio.

„Radni dani su rezervisani za preduzeće, vikendi za nastupe, tako da je na neki način trpela supruga, moje dve kćerke i sin, zapravo, čitava porodica. Žao mi je što sam propustio neke segmente njihovog odrastanja, jer sam bio angažovan na svirkama. Korona je, međutim, učinila svoje, pa smo to pre dve godine, bar na neki način, nadoknadili“, rekao je Jevđić.

Sagovornika smo pitali da li neko od njegove dece ima afiniteta ka trubi, ali on kaže da ne želi da im sugeriše čime će se baviti, jer su oni ličnosti koje same treba da odlučuju o svojim profesijama za koje će se opredeliti u životu.

Prvu trubu, koja je prošla Kolubarsku i Cersku bitku, Solunski front i Albaniju i zvucima opisivala patnju, bol i tugu srpskih vojnika u dom Jevđića doneo je Dejanov pradeda Joviša.
Da se zaključiti, na osnovu dešavanja iz prošlosti, da će melodije ovog čarobnog limenog instrumenta će još dugo odjekivati iz njegove familije. Istina, nikada se ne zna, možda neko od njegovih mališana pođe tatinim stopama.

O Dejanu Jevđiću svi sa kojima smo razgovarali imaju samo reči hvale.

„Pre nekoliko godina je sa svojim orkestrom svirao na mojoj svadbi u Čačku. Napravio je izvanrednu atmosferu, a tada smo ga prvi put ja i suprug videli i upoznali. Ostali smo u kontaktu nakon toga. Sjajan je umetnik. Zna da svira apsoltno sve. Znam da su se gosti naježili kada je po želi jednog svata odsvirao „Izgubljeno jagnje“. Krenuli su iz različitih uglova sale. Bilo je toliko emocija, a pojedinima je izazvao suze na licu. Međutim, ono što krasi njega i njegov orkestar je  činjenica da su to veliki, ali zaista veliki ljudi“, u glas su nam rekli Ana i Darko Marić.
Inače, Dejan Jevđić će sa svojim istoimenim orkestrom nastupiti 5. avgusta, prvog dana Sabora u Guči na glavoj pozornici na stadionu od 22 sata. Već na početku našeg razgovora obećao je dobru zabavu, ali to je publika od njega i navikla.