Zavejan u Norveškoj u martu

Напуштам Естонију и њен главни град Талин.

Лежећи  преко  три седишта слећем авионом норвешке авио компаније  пред поноћ на аеродром у Ослу.

Скоро да и нема путника, неки радник аеродрома стпрљиво ми објашњава како са аеродрома да на аутомату  купим повратну карту за главну железничку станицу.

Путујем двадесетак  минута, на станици је гужва, а ја не знам куда ћу даље.

Распитујем се и са једним младим човеком који каже да се мој хотел налази на његовој линији трамваја улазим. Возимо се заједно  десет станица, преостале две прелазим сам.

Моју причу је чула једна  симпатична девојка која је прихватила да ми помогне да после поноћи нађем свој хотел.  Био је међу кућама и сигуран сам да га никад не  бих нашао да њу нисам срео.

Причала ми је да би волела на лето  да иде на одмор у Португал са другарицом,  а ја сам јој  предложио да због  њене бриге о мени  дођу у Србију и да буду моји гости.

Хотел је  пун будног насмејаног младог света. Ујутру рано доручкујем, седећи крај прозора који ме дели од кише,  суснежице и зиме.

Нећу се вратити на трамвај истим путем, јер наводно на другој страни има ближа станица.

Испред хотела паркиран је  џип са упаљеним мотором.

Питам жену возача да ли бих могао са њом до прве трамвајске станице.

Каже ми да чека некога,  а ја је молим да по киши и снегу сачекам полазак у џипу.

Прихватила је да ме одвезе до трамвајске станице која уопште није била  близу.

Празан тамвај је ускоро дошао и већ сам помислио да га је неко само за мене послао.

Путујем до центра града и до хотела где сам се договорио да ме возач амбасаде Србије сачека.

У нашој амбасади се осећам као код куће, уз диван пријатељски разговор са Исидором Ђорђевић.

За тако кратко време ми је испричала много лепих прича о вези која постоји између Норвешке и Србије,  о нашим Србима којих овде има око 10 000 и који су углавном лекари, хемичари или се баве компјутерима. То су млади људи. Многи се окупљају у српској цркви Василија Острошког.

Касније, возач Саша ми је током вожње показао да бих кроз прозор сликао Нобелову зграду, Норвешку оперу и палату краља код кога нисам стигао да одем.

А чуо сам да је недавно имао операцију срца на Далеком истоку.

Парк Вигеланд и скакаоницу   Холменколлен видео сам пре много година,  али тада је било лето у Норвешкој. Вигеланд  је парк у Ослу који је добио име по чувеном норвешком вајару Густаву Вигеланду  и састоји се од скулптура које је он вајао. Када је умро,  Норвежани су направили парк, који  је инспирисан скулптурама из свих периода људског  живота, од рођења па до смрти.

Касно поподне са железничке станице кренуо сам ка аеродрому који је прекрио снег, а била је средина марта.

Отказана су 22 лета.

За лет за Београд ништа није писало. Кренули  смо на време.

Дошавши  до Београда некако сам се дочепао аутобуске станице и  сачекао превоз до Чачка. Изашао сам у Паковраћу  и таксијем дошао својој кући.

Јер, ја знам: Чачак ме чека.