Jedan od zaboravljenih

Čačanin Branimir  Radovanović  jedan je od onih građana na koje lokalna vlast ne misli i za čije probleme nema vremena, ni dobre volje da ih rešava. Jedan od ne malog broja Čačana, za koje lokalna vlast nema empatiju niti svest o tome da je i nadležna i obavezna da ih tretira kao i sve ostale građane Čačka.

Branimir je lice sa invaliditetom, čija prava i potrebe spadaju u opšti korpus ljudskih i građanskih prava. On je lice koje nema nikakve posebne potrebe, osim onih koje imaju i svi ostali građani Čačka: da se kreće, da su mu dostupne javne službe, da nema prepreke za ostvarivanje svojih prava na rad, na zdravstvenu zaštitu …

Branimir je diplomirani pravnik zaposlen u Osnovnom sudu u Čačku, koji vredno i predano obavlja svoj posao. Redovno ispunjava svoje građanske obaveze i kao građanin i kao poreski obveznik, pa je valjda red i da država i lokalna samouprava ispune svoje obaveze prema njemu.

– Svakodnevno sam suočen sa istim problemima. Najpre odlazak na posao, kod lekara, u kupovinu … U porodičnoj kući živim od 1974. godine i od tada kad krenem od kuće prva prepreka mi je ovaj most, koji i komšije koje nemaju zdravstvene probleme kao ja teško prelaze, naročito zimi. Jednostavno ne želim ovako više da živim, da kako izađem iz kuće tako naiđem na barijeru – priča Branimir.

Jedini način da on i ostale komšije dođu do ulice u kojoj se vode njihove kućne adrese je da pređu preko jednog od dva drvena mosta, koje su sami meštani izgradili još pre pedeset godina. Od kada je podignut nivo Lozničke reke i kanal kojim reka teče, pristup njihovim kućama motornim vozilima nije moguć.

– Zbog mene i starijih ljudi, komšije su na jedan od ova dva drvena mosta dodali ogradu bez koje nama ne bi bilo moguće da pređemo. Ona nam je preko potreban oslonac, naročito kada su kiša i sneg, kada je klizavo.

Posebno je teško i Branimiru i starijima, da pređu kada osim oslanjanja na štap i ogradu u rukama nose i kese sa namirnicama ili bilo šta drugo. Tada je neophodna nečija pomoć.

– Pomaže mi neko od rođaka ili komšija, a kad koristim taksi usluge zovem samo one taksiste koji poznaju moju situaciju i koji umeju i hoće da mi pomognu da me prevedu preko mosta i smeste u vozilo. Ljudi su solidarni i hoće da pomognu, ali ne želim nikome da budem na teretu niti iko može da prihvati obavezu da mi svaki dan pomaže po više puta – kaže Branimir.

Zamislite o kakvom problemu on govori i probajte da uvek, kada izađete iz kuće, svaki put u toku dana, zatvorite oči i pomislite kako sada dalje bez tuđe pomoći, samo uz pomoć štapa ili hodalice.

Branimir prelazi most uz pomoć brata

– Posebno mi je teško poslednjih mesec dana da se krećem zbog povrede koju sam zadobio pa moram da kosristim hodalicu, ali i svakako nije lako kretati se kada vam je jedna ruka zauzeta štapom a u drugoj nosite nešto od stvari, a treba preći most napravljen od drvenih trupaca.

Brojni su problemi i prepreke sa kojima se susreću lica sa invaliditetom u Čačku svakog dana. Od neprilagođenosti trotoara i ulica, do činjenice da im je fizički pristup brojnim javnim službama nedostupan.

– Lokalna samouprava od početka ove godine ima pravosnažnu sudsku presudu na osnovu koje može da pristupi izgradnji ulice sa strane kanala pored naših kuća. Bilo bi to ujedno i spajanje ulica Čedomira Vasovića i Crnogorske. Uostalom to je nešto što je ucrtano u urbanistički plan, i sve komšije su se složile da ustupe deo svojih dvorišta za prosecanje ulice.

U čemu je onda problem?

– Mi svakodnevno kontaktiramo nadležne u JP Gradac i u gradskoj administraciji i uvek dobijamo uveravanja da će se pristupiti realizaciji prosecanja ulice, ali se ništa ne radi. Gospoda iz Gradca, opštine i gradonačelnik se očigledno ne bave ovim pitanjem, samo daju obećanja, pa onda kao nema novca, pa biće novca, a očigledno nemaju nameru da se bilo šta uradi. Zato sam odlučio da se obratim medijima a verovatno ću podneti i tužbu, jer nemam nameru da ćutim dok neko uzurpira moja građanska prava, da sprečava moju slobodu kretanja, da svojim neradom i nečinjenjem od mene pravi građanina drugog reda.

Ulica Makedonska, između domaćinstava sa leve strane i ulice je kanal Lozničke reke koja nekada ima volumen potočića, a nekada nabuja

Od kada su roditelji Branimira i ostale komšije izgradili svoje porodične kuće pored kanala Loznike reke, tadašnja i sve ostale vlasti, obećavali su izgradnju ulice sa njihove strane kanala. I ništa od toga. Sami su podigli dva drvena mosta, a onda je podignut nivo kanala, pa sada osim što sa ogromnim rizikom Branislav prelazi preko drvenog mosta, prilikom svake kiše dvorišna kapija i prostor oko nje budu poplavljeni.

Branimir i njegov brat Rašo

– Moj otac je nedavno preminuo a morala je pre toga da dolazi Hitna pomoć, moj blizak rođak koji takođe ovde blizu stanuje je takođe lice sa invaliditetom, nedavno smo imali i potrebu za intervenciju vatrogasaca … šta mislite kako je sve to izgledalo u ovim uslovima … svaka intervencija podrazumeva otežan pristup našim kućama, svakog pacijenta ili stariju osobu ili nekoga kao što sam ja treba na nosilima, u kolicima ili uz asistenciju preneti preko mosta.

Na kraju šta preduzeti da se lokalna vlast umilostivi i da uradi svoj posao.

–  Već pet-šest godina pričamo sa nadležnima u gradu i dobijamo samo lažna obećanja. Na svaki moj poziv kažu videćemo, uradićemo, doćićemo da sagledamo situaciju … Niko me od njih nije samoinicijativno nazvao i rekao nešto konkretno. Neki  Stevanić iz opštine me je nedavno saslušao i rekao da će preneti nadležnima naš razgovor. I ništa.

_____________________________________________