RETROVIZOR: Fabrika (4)

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta „Zajednički glas ZA slobodu medija“ koji realizuju deset lokalnih medija iz Čačka, Gornjeg Milanovca i Požege. 

U rana jutra, dok je grad mirisao na sveži hleb i dok su se presijavale umivene ulice, reke ljudi žurile su u fabrike na posao. Autobusi prepuni onih što su na radna mesta stizali iz okolnih sela. Fabrički dimnjaci bušili su ozonski omotač, ali to je bilo zanemarljivo u odnosu na činjenicu da je proizvodnja povećana osamdeset odsto, “kad se uporedi sa istim periodom prošle godine“. Zvuk fabričkih sirena čuo se ujutru u sedam i popodne u tri. 

Sa Večernjim novostima pod miškom ili u zadnjem džepu pantalona radnik, posle smene, odlazi kuċi. Usput premotava u glavi učinak za taj dan. Koliko proizvoda, koliko poluproizvoda, koliko škarta… Ne treba mu neka filozofija da razume šta je proizvod a šta škart. To mu je jasno, to je konkretno. Proizvod je proizvod. Savršeno obrađen, prošao kontrolu, spreman za dalje.

Škart je škart. To je onaj komad kod koga se negde omanulo, otpadak od procesa, roba sa greškom. Retko se od škarta ponešto iskoristi, obično se pretopi ili volšebno nestane sa fabričkog otpada.

Buni ga poluproizvod. Iz nekog razloga ne može da se finišira u proizvod, a nije ni za škart. Samo stoji tako i ometa lanac proizvodnje. Ipak, pohađajući večernju školu i postavši predsednik Sindikata, radnik je naučio da koliko god se divi proizvodu nipošto ne sme da potceni ni poluproizvod, ni škart. Njega naročito.

Proizvod se danas izrađuje sam. Muči se, preznojava, gladuje. Čita, piše, sekira se. Ne uspeva da stanuje u Studentskom domu pa već oglodane roditelje dodatno opterećuje zastrašujućom cifrom kojom plaća memljivu sobu u univerzitetskom gradu. Ponekad radi dodatni posao, da zaradi koji dinar. Potom uči, ne spava. Krvavih očiju odlazi na ispit i polaže sa najvišom ocenom. Začudo, ne izaziva zavist kod onih koji su na ispit došli sa splavova ili iz udobnih stanova. U podsvesti se seća oca – radnika kada mu je, dok je još bio srednjoškolac, pričao o procesu proizvodnje u fabrici. Osvrće se i u amfiteatru jasno vidi proizvod, poluproizvod i škart. Milo mu śto je nadomak uspeha na samom cilju gde će postati proizvod. 

Potom sve ide lako. Sam se plasira van granica. Boravi u opremljenom stanu koji mu je obezbedila inostrana klinika gde je vrhunski lekar. Za pređene muke dobija novac, udobno živi i šalje roditeljima da prežive. Podrugljivo se smeje Šantićevom stihu „Ostajte ovdje…“.

Ponekad na internetu čita našu štampu i prepoznaje prisutne iz amfiteatra. Sagledava da je u njegovom odsustvu intenziviran proces prerade i dorade. Poluproizvod nije došao do finala ali se približio škartu, a i škart od njega zavisi. Simbiotička veza mahovine i hrasta. Poluproizvod je, dakle, “ostao ovdje“. Prebirao po škartu, napabirčio ponešto da iskoristi. Uglancao, ošmirglao i premazao bojom u više slojeva. To je posebno važno. Poluproizvod na domaće tržište plasira škart pod oznakom vrhunskog kvaliteta. Škart je tražen! Škart sija! 

Poluproizvod polukvarno daje do znanja škartu da se ne zanese previše, redovno ga podseća da ga je on stvorio. Svako malo svrati do škarta da proceni upotrebnu vrednost. Škart zarađuje, dobro se kotira, jer oni koji za njega plaćaju kupuju očima i ušima, a ne razumom. Poluproizvod patriota misli globalno, radi lokalno. Kritikuje izlokane puteve, a svoj asfaltira. Otvara sopstvenu firmu, radnika tretira kao roba. U javnim glasilima zagrcnuto govori o savršenim uslovima za rad i neviđenoj sreći koju su imali oni koji su dobili posao.  On je gazda. On je iznad očajnika.

Pred TV kamerama se pojavljuje u gumenim čizmama, slika se ispred štale, a u sledećem kadru je u odelu s kravatom. Preponosan što se ne stidi seljačkih poslova. Iako je rođen za gospodina – skroman je. Katkad se primiri, ali od škarta ne odustaje. Iznova ga reparira i premazuje. Drži ga u šaci, jer ga je izvukao sa otpada. Śkart se, začudo, ne buni.  Savršeno mu odgovara da bude to što jeste, tu gde jeste. Ne teži da postane poluproizvod jer jasno vidi koliko se on tako poludovršen trudi, petlja, muti, kalkuliše, muva, zatvara, otvara, premošċuje… Treba, bre, to popamtiti. Ma, ni mrtav!

Poluproizvod takođe uopšte ne želi da postane proizvod, a mogao bi samo kad bi hteo. Neće, on je rodoljub. A kad proceni da je došlo vreme da ode u škart, otići će sit da se izodmara. I Bog da ga vidi.

Izvor: Cemaforum

_________________________________________________________